Ivan Srdanović – Srbija i Rumunija

Autorka: Ivan Srdanović, Izvor: Novi magazin

Priznajem da sam bio uznemiren pri pomisli na gužve u gradu gotovo dvostruko većem od Beograda, ali sam za kratko vreme shvatio da osim bržih promena boja na semaforima vozači u Bukureštu nemaju mnogo o čemu da brinu. 

Ružičnjaci i fontane duž bulevara svakako doprinose da vožnja kroz grad bude ugodnija ali to nije sve. Gde god bi se u Beogradu moralo ići na drskost i hrabrost u Bukureštu su postavljeni semafori pa su svi veliki kružni tokovi podeljeni tako da zastoja gotovo i nema. Na skretanja se čeka ali i izvesno dočeka te na ulicama nije potrebno voditi bitke, biti dovitljiv ili grub da bi se stiglo sa jedne na drugu tačku. Onaj ko se bar jednom zaglavio na Autokomandi zna o čemu govorim.

Sesti u automobil sa saznanjem da ne morate doživeti stres je stvar o kojoj Beograđani mogu samo da sanjaju. S tim u vezi, pitam se koliko ćemo godina maštati o, recimo, četvrtoj traci puta od Mostarske petlje prema brdu koje grad deli od Bubanj Potoka i kada će ljudi iz naselja poput Dušanovca, Konjarnika, Medakovića, Malog i Velikog Mokrog Luga i Kaluđerice dobiti petlje kojima bi ulazili i izlazili sa te, bez svake sumnje, najveće gradske saobraćajnice.

Uzgred, primetio sam da se na obodima Bukurešta itekako zida i da neimarstvo nije samo privilegija Beograda. Istina, zgrade su uglavnom niže od onih koje se zidaju kod nas, ali su zato prostori između njih veći.

Naravno, zluradi će reći da glavni grad nije slika jedne zemlje već njeno Potemkinovo selo. Odnekud sam, valjda zaveden pričom o Vojvodini kao žitnici Evrope, zamišljao da je banatski deo Rumunije poljoprivredno najrazvijeniji i ni sluteći da je polovina ove zemlje veliko žitno polje. Vozeći se na severoistok, od Bukurešta ka Konstanci, postalo mi je jasno da sam bio u zabuni. Da bi se shvatila moć Konstance i njene luke dovoljno je pogledati na pučinu. Tamo je moja malenkost izbrojala osamnaest ukotvljenih tankera!

Dalje na sever, prema delti Dunava, pred očima putnika se ukazuju prizori koji veoma podsećaju na one u američkim filmovima s tim što se umesto pustinjskog predela Arizone između stenovitih brda uokvirenih pašnjacima u nedogled prostiru žitna polja. Vozio sam se preko brežuljaka putem kome se ne vidi kraj i pitao se ko će pojesti toliki hleb? No, to nije jedino pitanje koje sam sebi postavljao dok sam prolazio kroz sela i gradove. 

Naime, iako se kante za đubre mogu videti ispred svake bogovetne seoske kuće, zanimljivo je da u ovoj nama susednoj, a izgleda veoma dalekoj zemlji, divljih deponija jednostavno nema!

Zanimljivo je da u ovoj nama susednoj, a izgleda veoma dalekoj zemlji, divljih deponija jednostavno nema

Nije jasno kako se običan svet štiti od tog zla od koga se ni vojska Srbije nije uspela odbraniti te je, baš preko puta ulaza u kasarnu u Bubanj Potoku, „nikla“ deponija?

Nije valjda da okrutna EU nesrećne Rumune prisiljava da paze na čistoću i brani im da se otarase nepotrebnog smeća? Ako je tako onda se bacanjem đubreta ispoljava slobodarski duh naroda koji jeste izgubio bitku sa Turcima na Kosovu, ali je Evropu pobedio u još slavnijoj bici kod Nikopolja! 

No, ako se od slavnih bitaka i još slavnijih predaka vratimo tamo kuda su i carevi, knezovi i despoti morali da idu peške, onda sa tim u vezi treba reći da su prelazi čak i u zabitim rumunskim selima označeni istovetno i da se često na sredini puta nalazi ograđeno pešačko ostrvo.

U Jašiju, gradu ne većem od Novog Sada, uživao sam u posmatranju tramvaja. Ima ih novijih i starijih, ali nisam video ni jedan jedini koji je izgledao tako jadno i ofucano kao što izgleda svaki tramvaj na liniji broj dva koja, kao što znamo, pravi okvir za onaj društveni krem što se u nedostatku plemićkih titula hvali stanovima u tom krugu.

Nadmenost ove gospode morala je da progovori i, naravno, umanji značaj onoga što sam video i doživeo. Šta više, Beograđani su poput uobraženih Parižana i Londonaca spremni da se našale na račun onih za koje uobražavaju da su daleko iza njih. 

Neverica, ali i lakonska objašnjenja da je za sav uspeh (ako ga uopšte u Rumuniji ima!) kriva EU i njeni fondovi koji, nema sumnje, nisu bez političkih ustupaka, obeshrabrila bi i Džejmsa Kuka a kamoli putopisca koji nije baš svetski putnik, jer nema tetku u Kanadi ni strica u Australiji pa da se švrćka tamo-amo planetom i leti poslovnim klasama.

Ono što je neizgovoreno u pričama o tome kako su milioni građana širom istočne Evrope ali i sveta plaćeni da ćute i trpe stranu čizmu jeste implicitna misao da od politike i stavova čelnika prema okruženju mnogo toga zavisi. Gledaocima beogradskih medija je kristalno jasno da nema cene koju svetski moćnici ne bi platili samo da napakoste slobodarskim zemljama poput Rusije, Irana, Severne Koreje, Kine ili Srbije.

Problem je u tome što ako se na svet gleda kroz RTS ključaonicu onda se vidi uvek samo delić priče koja se odvija u susednoj sobi. Da Srbija jeste zaključana zemlja pokazuju granični prelazi na kojima ste, posle dugih vožnji, prisiljeni da čekate kako bi vam udarili štambilje a možda i proverili gepek.

Većinska Srbija voli svoj kavez i ruga se Evropi bez granica, sluti joj zlo, raspad i nesreću. Ljudi se ovde ne bore protiv, nego za granice i to one koje neće biti u Merdaru već u pesmom opevanom Dragašu. Takva misaona matrica teško može da shvati da moćna država, poput Poljske, svoju granicu čak ni zastavom nije obeležila.

Biografija

Posle osnovne i srednje škole Ivan Srdanović je studirao na grupi za kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je član raznih, uglavnom marginalnih, političkih i subpolitičkih grupa koje su tokom devedesetih godina tražile načine da se suprotstave ratnoj stihiji nenasilnim putem. Piše pripovetke i romane. Jedno vreme je u fanzinu „Otvoreno“ pisao „Neproverene vesti nepouzdanih izveštača“. Bavi se i fotografijom. Svoje mesto nalazi u neformalnim grupama poput Agencije za ideje i Fantoma slobode. Živi u Beogradu i Žabljaku.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.