Ivan Ikić: Kod nas je margina veoma širok pojam

Razgovarao: Filip Grujić

Ivan Ikić (1982, Beograd) nagrađivani je filmski reditelj, sa dva igrana filma iza sebe – Varvari i Oaza, koja je nagrađena priznanjem za Najbolji evropski film, u okviru programa Dani autora na Venecijanskom festivalu. Radnja filma Oaza smeštena je u Dom za mlade sa smetnjama u razvoju Sremčica, a priča prati ljubavni trougao između dve devojke i mladića. Razgovarali smo o društvu, festivalima, ali i predrasudama koje nosimo u sebi.

Film Oaza imao je vrlo uspešnu domaću premijeru na ovogodišnjem Festu, dok je svetska premijera bila na filmskom festivalu u Veneciji. Međutim, usled situacije s koronom, bili ste sprečeni da prisustvujete premijeri sopstvenog filma?

To su okolnosti koje se nikad nisu događale, osim možda iranskim rediteljima, da im bude zabranjeno da prisustvuju premijeri ili dodeli nagrada… Sad smo se našli u toj poziciji da ti neko ne dozvoljava da prisustvuješ premijeri sopstvenog filma. Ona se dogodila, bilo je publike, ali bila je bez nas. Srbija je bila na crvenoj listi i ljudi iz Srbije nisu mogli da putuju u Italiju…

Niste mogli neke dozvole da dobijete? Da li su druge zemlje bile na festivalu?

Probali smo sve, sve vrste konvencionalnih metoda, preko diplomatskih puteva, držali su nas do poslednjeg dana u neizvesnosti, a onda su nam samo javili da ne možemo. Zanimljivo je, druge zemlje su mogle da prisustvuju, dolazili su i reditelji iz Indije, Rusije… To je sad neka nova situacija koja je frustrirajuća, pre svega zato što je osvestila da nevidljiva ruka kontrole i birokratije vlada svetom i odlučuje o tvojoj sudbini. Apsurd je da je nama bilo jednostavnije da ilegalno pređemo u Italiju.

Pevači su imali tajne svadbe, manekenke su radile foto-šutinge i revije, a fudbaleri su igrali ligu, za fudbal je postojao disklejmer u zakonu, a za umetnost ne. To samo govori gde je umetnost, ali i kako oni tretiraju Balkan…

Kad smo kod Balkana, indikativno je kako selektori zapadnih festivala tretiraju filmove s ovih prostora. Tedžu Kol u svom romanu Otvoreni grad govori o tome kako zapad ima svoju viziju orijentalizma, i sve što ne ulazi u taj okvir nije zanimljivo. Ipak, Oaza je uspela da pronađe put do festivala, iako nema tipično balkansku temu?

To je od Edvard Zajda krenulo s orijentalizmom i posebnoj verziji orijentalizma koji se zove balkanizam… Oaza je oslobođena tog konteksta, ljudi nisu sigurni da li pripada Balkanu ili nekom drugom području. S druge strane, to nekim festivalima i producentima nije zanimljivo. Nema ono što se od Balkana očekuje i ne ispunjava zadate stereotipe u kojima treba da se krećemo na široj kulturnoj mapi – jer ukoliko nije rat, sirotinja, onda ne mogu s Balkanom da nas vežu.

Da li postoje propozicije na festivalima koje zahtevaju određene teme ili je to prećutno prihvaćeno?

Ne postoje, ali to je nevidljiva ruka ideologije. Festivali su deo državnog aparata, ne postoje samostalno kao vrednosni sud koji donosi objektivnu procenu, njih finansira država, njima su njihovi interesi, logično, najpreči. Ono što su spoljnopolitički interesi države, to se često reflektuje i na programe.

Recimo, reditelj Kristi Puju mi je pričao da proboj rumunskog talasa ima dosta veze i s pridruživanjem Rumunije Evropskoj uniji. Naravno, to bez sjajnih filmova ne bi bilo moguće, ali mora da se dogodi sinergija nekih stvari da bi to moglo da postane bitno u celoj Evropi, a ne samo u Rumuniji…

Rad sa naturščicima, kao u Oazi nije vam stran. Već u prvom filmu Varvari, koristili ste naturščike. Ali, budući da je Oaza rađena sa ljudima sa smetnjama u razvoju, deluje da je pristup morao biti drugačiji?

Ima više pristupa, jedan je da improvizuješ i da deo stvarnih ličnosti iz realnosti preneseš u film i to ima dugu tradiciju u istoriji filma. Ali u Oazi smo koristili drugi princip. U Domu sam hteo da nađem junake koji bi mogli da odigraju ono što je napisano. Postojao je vrlo striktan scenario po kojem se snimalo, da se improvizovalo nikad tako precizan storilajn ne bi mogao da se napravi. Onda smo se opredeli za teži pristup – da u Domu za osobe s smetnjama u razvoju nađemo junake koji će da glume u filmu neke druge osobe. To znači da moraš da ih naučiš da glume, da prođeš ceo jedan glumački trening, pripremu, godinu dana procesa, koji je vrlo neizvestan jer nemaš šablon po kojem bi moglo da se izvede, a nemaš ni koga da pitaš jer se ništa slično nije radilo. Onda krećeš sam da istražuješ, svako od njih drugačije reaguje i razume stvari i svakome drugačije moraš da predstaviš i objasniš scene… Ali neke bazične stvari iz glume traju od Stanislavskog i samo se modifikuju i mogu i dan danas da se primene na bilo koje okolnosti.

Na pola filma sam mislio da će fokus biti na pitanju da li društvo želi da ljudi s smetnjama u razvoju imaju decu – svojevrsno preispitivanje fašističkog principa eugenike?

Kad sam razmišljao o filmu, shvatio sam da ukoliko ću da pravim samo društveno angažovan film, onda bi on morao da bude mnogo drugačiji od Oaze. Ali ipak, vezivanje za junake mi je bilo važnije, njihova vizura mi je bila važnija. Želeo sam da prikažem film kroz priču, a ne kroz ideju. Hteo sam da bude fokus na njima, na onome što osećaju…

Film je osmišljen kao tri subjektivne perspektive. Ne postoje scene gde gledalac zna nešto više od junaka, nikad kao gledalac nisi pametniji od njih, niti si na sigurnom. Vrlo ti je nesigurno, kao i njima, stavljen si u njihovu perspektivu, ceo film je sniman s jednim objektivom… Nema teleobjektiva, pa da ih gledamo iz neke objektivne vizure, već smo tu, sa njima. Moraš da im priđeš da bi ih video, kao i u životu.

Izjavili ste u pređašnjim intervjuima da ukoliko su korisnici Doma bili sposobni da glume, ko zna za šta su sve sposobni i za kakve sve uloge u društvu, ali da ih društvo i dalje ne prihvata. Kao autor, kakav vi odnos imate prema toj instituciji?

Njihovi životi bi potpuno drugačije izgledali kad bi ljudi hteli više da se potrude. Sva institucionalizacija ljudi, nužan suživot u malim prostorima; to bilo kom pojedincu ne može da ide u korist, to je degradacija i svođenje na puko preživljavanje.

Da li je poenta Doma da se korisnici osposobe za život i odu ili da ostanu tu, zajedno, na jednom mestu?

U tome je i problem. Prva scena u filmu je arhivska i govori nam o tome kako je to nekad, kad je bilo pravljeno u Jugoslaviji, bilo zamišljeno – da dođeš tu, osposobe te za život i onda samostalno živiš i radiš. Kako je propala zemlja, tako je propala i ideja i koncepcija, a sama institucija je ostala u limbu… Ovo je ostatak nekog prošlog vremena s kojim baš ne zna šta da se radi.

U prvom filmu Varvari i u Oazi bavite se marginama u društvu, iako su priče različite po estetici. Kaže se da su margine ogledalo društva?

To s marginama je veoma klizav teren kod nas, evo recimo ti si sa strane društva (nezaposlen, neprijavljen) marginalac. Niti imaš prava na zaštitu, niti imaš izvesnost. Kod nas je margina veoma širok pojam i svako može da se nađe na njoj. Kod nas margina ne znači presedan, već većinu.

Postoji nešto što je definisano kao heterotopija – to je mesto koje ne mora da bude na margini, ali kroz koje se zakonitosti univerzuma i društvenih odnosa reflektuju u malom. Ona ne mora da bude nužno marginalna (može da bude banka, biblioteka…), ali to su svetovi koji su zaokruženi i zatvoreni, a kroz nju se reflektuju svi problemi univerzuma na jednom mestu – u malom primerku.

Mislio sam više na ljude koje društvo tako posmatra, za kojima se okreće – bilo da su to navijači, delikventi ili osobe sa smetnjama u razvoju?

To je isto pitanje perspektive – kad sam pravio Varvare nisam razmišljao – “sad ću da nađem ovu marginalnu grupu…” Pravio sam priču o mom komšiluku, o klincima iz mog komšiluka na kojima sam video sve zablude mladosti na koje sam i ja u njihovim godinama, na istom mestu, pao.

Oaza je takođe lična priča, mesto gde sam kao student odlazio, snimao dokumentarne filmove… Neki ljudi su ostali, neki nestali bez traga, ali sam video da postoji čitava repeticija ljudi koji dođu, ostanu, odu, izgube se… A onda sam shvatio da su priče iste kao i pre 15 godina, a u korisnicima Doma postoji emotivni svet koji buja i ključa jer su zatvoreni i izopšteni iz društva. I onda sam shvatio da je ta priča i dalje stvarna i da se ništa u njoj nije potrošilo.

Pominjete emotivni svet. Oaza je u svojoj biti klasičan melodramski ljubavni trougao?

Junaci filma su me zezali da je zaplet kao telenovela. Sve je to isto, samo je princip rada drugačiji, kako prenosiš priču i kome se obraćaš, na koji način. Ali baza svake priče je ista, od Aristotela do danas – neko nekog voli, a neko nekom ne da.

Ne možemo da pobegnemo od pitanja šta je potrebno da njihova ljubav uspe, da pobedi?

Potrebno je da oni, za početak, postoje, da budu vidljivi, da budu tu, u školi, u parku, da ne budu nadgledani… Tako ne bi bili uskraćeni za sve ono što život pruža.

Da li im onda taj dom uskraćuje tu mogućnost?

Dom je samo posledica. Uzrok je duboko ukorenjen u nama. To su predrasude prema drugačijim ljudima, duboko ukorenjene u civilizaciju, u kojoj se drugačiji sklanjaju sa strane. Pre nego što je otvoren Dom bile su još gore okolnosti. Četrdesetih godina slali su ih u koncentracione logore; prvi koncentracioni logori bili su izgrađeni za devijantne osobe. Posle rata, u Skandinaviji su nastavili politiku segregacije i prinudnog sterilisanja i izdvajanja, koji je do sredine 1970-ih bio princip u Švedskoj. Zato postoji taj uvod u filmu gde pripovedač objašnjava kontekst koji je bio pre pronalaženja institucije kao rešenja u tom društvenom okviru, u procesu emancipacije svih vrsta ljudi, kojima je potrebna pomoć u jednoj socijalističkoj zemlji. Sad nema socijalističke zemlje, nema koncepta, velike institucije pokazale su se kao neuspeh, pogotovo kad ne postoji društvo da stane iza toga. Ne postoji proizvodnja koja će da ih primi na posao, ne postoji društvo koje je spremno da ih primi. Ima nekoliko supermarketa, kafića, tu se vidi kako super rade, ali ljudi reaguju s predrasudama, budu nervozni kad je neko sporiji nego što su zamislili. Nikad ne polaziš od toga da si ti prebrz, nego uvek da je neko prespor. Po svojim merilima se uvek kroji normalnost.

Iza vas imate dva dugometražna igrana filma. Prvi je izašao 2014, a Oaza 2020. godine. Koliko je teško održati kontinuitet u domaćoj kinematografiji i od čega to zavisi?

Okolnosti nisu baš srećne, ali ipak, ako imaš priču koja ne iziskuje veliki budžet, ti zaista možeš da snimiš film i ne moraš da praviš toliko kompromisa – za razliku od zemalja u kojima se više i češće snimaju filmovi – ali opet, to je zato što imaju veći budžet i samim tim imaš veći pritisak, koji nije lako preživeti u velikim industrijama. Oni ti, ipak, utiču na autorstvo. Ovde je to i dalje dosta otvoreno.

Da li već sad konkurišete za naredni film? Kakvi su vam planovi?

Da, ali ne mogu vam reći planove, jer ih ni sam ne znam. Imam više ideja, ali pitanje je šta će biti realno. Ne znamo ni kako će da se finansiraju filmovi, šta će moći da bude izvodljivo, a šta ne. Na kraju, ne znamo ni u kakvom svetu ćemo da živimo.

Tri decenije DAH teatra

Teatar koji je svojim kreativnim delovanjem tokom 30 godina pravio spone između umetnika i publike iz celog sveta, između ljudi različitih nacionalnosti, profesionalnih, političkih, rasnih, polnih i svih drugih opredeljenja, između generacija i umetničkih pravaca, u okviru programa Spajajući vekove, koji se odvija između 23. i 27. juna, prikazaće sve predstave koje trenutno ima na repertoaru i, ekskluzivno, poslednju produkciju bliskih saradnika, Odin teatra – Cveće za Torgera. Program, koji se odvija u BG-prostorima Dorćol Platz, Muzej Jugoslavije, UK Parobrod, Malo pozorište Duško Radović i Narodno pozorište, uključuje susrete, razgovore, performativna predavanja i koncert.

Spajajući vekove će kroz slavljenje trajanja jednog umetničkog kolektiva – pozorišne trupe slaviti smisao i neophodnost umetnosti i pozorišta kao načina otpora besmislu i destrukciji. Svi programi su besplatni, osim predstave Odin teatra, koja će biti izvedena na sceni Raša Plaović NP, 27. juna od 20.30 sati. Program Spajajući vekove otvoren je 23. juna u prostoru Dorćol Platza koncertom grupe Pretty Loud, nakon čega je organizovan performativni razgovor članica DAH teatra – Igra istine. Veče je završeno DAH partijem, tokom koga su Dj Miss Millie i Vj Jelena Rubil koristile fragmente muzike i videe iz predstava DAH teatra. Prezentacija Umetničke veze saradnje i solidarnosti – Natasha Project predviđena je za 24. jun od 19 sati, u Muzeju Jugoslavije. Sat kasnije, u istom prostoru, biće upriličen performans Žene DADE, nakon čega će biti organizovan razgovor Umetnički pokreti kao prostori slobode. UK Parobrod biće 25. juna domaćin performansa Zemlja (od 19 sati) i predstave Zagonetka revolucije (20), nakon koje ide razgovor Revolucionarni potencijali umetnosti. U MP Duško Radović, 26. juna biće izvedena predstava Za tvoje dobro (19.30), kao i performativno predavanje Nema nazad ili zašto zlatne godine DAH teatra nisu prošle već tek dolaze (20.30). Konačno, sat i po pre predstave Cveće za Torger, u Muzeju NP biće promovisana knjiga Vodič kroz predstave dvadeset prvog veka (Routledge, 2019).

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.