Ivan Dimitrijević: O nastanku jezika bez predrasuda i zabluda

Razgovarala: Anđelka Cvijić

Više od dve decenije izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada posvećeno se bavi naukom o jeziku. U njenoj ediciji Popularna lingvistika dosad je objavljeno više od 40 knjiga, među kojima su veliki rečnici srpskog jezika s pravopisom, gramatikom, rečnici stranih reči, jezičkih nedoumica, sintakse i semantike srpskog jezika. Vrh edicije, kao Lingvističko posebno izdanje, predstavlja Nastanak evropskih jezika, kapitalno delo Marija Alineija u dva toma i na više od 2.000 stranica, koje je Prometej u prevodu Ivana Dimitrijevića sa italijanskog jezika objavio nedavno u saizdavaštvu sa Bibliotekom grada Beograda.

Mario Alinei (1926-2018), italijanski lingvista i profesor emeritus Univerziteta u Utrehtu, redovni član švedske Kraljevske akademije u Upsali i dugogodišnji saradnik SANU, tokom svog dugogodišnjeg bavljenja arheolingvistikom objavio je veliki broj naučnih radova i knjiga, od kojih su najznačajnije Jezički atlas Evrope i Nastanak evropskih jezika.

Originalno objavljen 1995, Alineijev Nastanak evropskih jezika (podnaslov prvog toma je Teorija kontinuiteta, a drugog Kontinuitet od mezolita do gvozdenog doba u glavnim etnolingvističkim oblastima) revolucionarno je delo na polju arheolingvistike. Ono predstavlja jednu sasvim novu tezu o poreklu evropskih jezika – polazeći od paleolita i multidisciplinarno prateći paralelna otkrića iz arheologije, antropologije i lingvistike, Mario Alinei razvija sasvim novu, autentičnu Teoriju kontinuiteta, čija glavna potvrda, kako piše u kratkom predgovoru, “leži u dokazivanju apsolutne konvergencije arheološke slike različitih delova Evrope sa onom današnjom jezičkom i dijalekatskom”.

Prevodilac Ivan Dimitrijević (Novi Sad, 1974), čija je ogromna zasluga što se Nastanak evropskih jezika konačno pojavljuje na srpskom, doktor je lingvističkih nauka i od 2007. lektor za srpskohrvatski jezik u Torinu. Polje njegovog istraživanja, kako kaže za Novi magazin, obuhvata širok prostor od istorijske lingvistike preko etnolingvistike i onomastike do istorije etike, književnosti, religije, mitologije, kulturne antropologije… Autor je više naučnih radova i dela, među kojima su Lična imena Srba u budimskoj opštini Taban u XVIII veku i Poštenje i čast u srpskom jeziku. Pisac je zbirke etnolingvističkih eseja Tajni jezik Srba, priređivač Zbirke srpske umetničke anonimne književnosti, a autor je i romana Majstori prevare i knjige pripovedaka Suvišne priče.

Sa italijanskog jezika je preveo više knjiga iz Prometejeve edicije Srbija u Prvom svetskom ratu. Živi i radi, kako kaže, na relaciji Novi Sad – Torino. Nastanak evropskih jezika van svake sumnje kruna je njegovog dosadašnjeg prevodilačkog rada.

Šta je novo donela teorija kontinuiteta u odnosu na prethodne teorije o nastanku evropskih jezika?

Donela nam je logične zaključke koji su čudom izmicali ostalim lingvistima. Ova je knjiga pisana toliko jednostavnim jezikom da imate utisak kako bi i malo dete moglo da je shvati. To podrazumeva da su do istih zaključaka mogli da dođu i drugi autori. Kad pogledate Alineijeva polazišta, vidite da se on držao važećih naučnih postavki: koristio je priznatu literaturu, interdisciplinarni metod, aktualističko načelo, hronologiju geoloških promena, narativ o afričkoj Evi, darvinizam, važeću definiciju nastanka pisma. Čak i njegovi najšokantniji zaključci proističu iz prihvaćenih teza. Na primer, dešifrovanje lineara B kao mikenskog pisma podrazumeva da su u metalnom dobu indoevropski jezici bili uveliko izdiferencirani. Odatle sledi da vreme praindoevropske zajednice, s jedinstvenim jezikom indoevropskih naroda, treba prebaciti bar u neolit.

Zatim, zvanično je prihvaćeno da sever Evrope beše pod ledom do pre oko 13.000 godina, da je njegova deglacijacija trajala pet milenijuma, i da je tamo u mezolitsko doba ipak bilo života u izolovanim zonama, i to sedelačkog, zahvaljujući ribolovu. No, tamošnji termini za ribolov su svi – indoevropski! Ako prihvatimo zvanični narativ o dolasku Indoevropljana u metalnom dobu, na severu Evrope bi trebalo da postoje ostaci predindoevropske ribarske terminologije, a njih nema. Alinei je odatle zaključio da ovi mezolitski ribari behu Indoevropljani, a kad su u mezolitu bili na severu, na jugu, koji nije bio okovan ledom, morali su biti u paleolitu. Novo u teoriji kontinuiteta zapravo je to da je jedan naučnik istupio sa sveobuhvatnim sistemom iz zvaničnog narativa i uzviknuo: “Car je go!”

Nastanak jezika Alinei stavlja u rani paleolit. Kakav je odnos njegove teorije prema teoriji o prajeziku?

Postoji odeljak knjige u kom Alinei analizira najpoznatije teorije o nastanku jezika, i on je posebno zanimljiv jer naši čitaoci uglavnom znaju samo za glotogonije Herdera, Kondijaka i Pedžeta. Alinei je, iako beše darvinista, dopuštao ograničeno monogenetsko poreklo govora, da je postojao jedan prvobitni jezik, s poligenetskim razvojem koji je odmah usledio.

S obzirom da Alinei smelo ulazi u teoriju o temeljima indolingvistike, kako su lingvisti prihvatili njegovu teoriju o kontinuitetu u vreme kad ju je objavio?

Alinei je sam odgovorio na to pitanje u svom pogovoru na kraju druge knjige: lingvisti su knjigu – ignorisali. Zato je ovde bolje pitanje: zašto se o toj teoriji ćuti već četvrt veka? Po meni se njen problem nalazi u činjenici da živimo u vremenu novovekovne etike, čija dva glavna načela su da Boga zamenjuje razum, i da je pojedinac loš, te ga koriguje kolektiv. No, to društvo koje ispravlja pojedinca je klasno, još od metalnog doba, i temelji se na podeli na bogate i siromašne, što dalje vodi tome da bogati teže moći kako bi imali kontrolu nad podređenima, koja im treba da bi bili bezbedni. No, bezbednost nije ništa drugo do nemenjanje postojećeg stanja. Ove postavke još iz ere metala su poslednjih pet vekova dobile pun zamah jer kulturom od tada dominira evropski sever, koji je odmrznut tek pre oko osam milenijuma, i koji je stigao da upozna jedino klasno društvo iz metalnog doba. Otud u humanističkoj nauci danas imamo besomučno citiranje: njime se autor obezbeđuje od kritike, a ne uvodi ništa suštinski novo. Alinei je dolazio sa evropskog juga, iz sveta koji baštini i tekovine stvaralačkog egalitarizma, unosio je nešto novo u zvanični narativ i time se ogrešio o vladajući model naučnog ponašanja. Kad tako posmatramo stvari, guranje ove knjige pod tepih je razumljivo.

Gde je njeno mesto danas u savremenoj lingvistici? Šta je nepobitno donela?

Alineijeva teorija je suviše logična za savremenu lingvistiku, ako pod tim izrazom podrazumevate naučne institucije. One su toliko zaglavljene u predrasude da im je ponašanje često tragikomično. Na primer, kod nas dominira tzv. Bečka škola, prema kojoj su Sloveni došli iz Azije u Evropu tek u ranom srednjem veku. Onda je jedan predstavnik te škole, Evelino Gasparini, vođen ovim idejama pošao da istražuje slovensko-azijske veze, i našao da smo mi po etnologiji drugačiji od svih ostalih indoevropskih naroda, a srodni – uralskim. Odatle je pre pola veka zaključio da su Sloveni potekli od Uralaca. No, slučaj komedijant je hteo da se u međuvremenu uspostavi teorija uralskog kontinuiteta na današnjim staništima od pre 11 hiljada godina, odakle bi proisticalo da smo i mi tu gde jesmo bar od srednjeg kamenog doba!

Vladajuće zablude se uvek vraćaju kao bumerang sledbenicima zvaničnog narativa. Sa druge strane, oni koji ga ne prihvataju često vide samo da tu nešto ne valja i tvrde stvari bez osnova. Imate čoveka kod nas koji srpski jezik vidi kao najstariji, pri čemu je sve u njemu zasnovano na falusu!? Tek početkom neolita su ljudi postali svesni uloge muškarca u oplodnji, i taj čovek nam time odseca čitavu paleolitsku prošlost, a da to ni ne zna! Zato mislim da je Alineijeva teorija nepobitno donela lingvistici, pored upotrebe motivacionog niza i litičko-lingvističkog jedinstva, pre svega put oslobođen raznih davnih zabluda.

U čemu je danas prevaziđena?

Prevaziđena je samo u nekim detaljima. Međutim, teorija kontinuiteta je vrlo malo izgubila na vrednosti zbog toga što je ona sistem i njene postavke su otud izuzetno čvrste, ne možete ih oboriti ako tu i tamo ispravite neku pojedinost.

Najnovija istraživanja u arheogenetici ukazuju na migracije kao glavni uzrok velikih kulturnih promena. Gde se tu uklapa teorija o kontinuitetu koju Alinei obrazlaže i tehnološkim inovacijama praistorijskog čoveka?

Francuski arheolog Mišel Barbaza je opisao mezolit kao zelenu revoluciju. Sa deglacijacijom je severni deo Evrope ozeleneo i tamo su otišle mnoge životinje, pogotovo kopitari, koji brste bilje. Za paleolitskog čoveka južne Evrope, koji je živeo od lova i sakupljanja, to je značilo da je morao na svojoj staroj teritoriji duže da traži plen, pa je tad za zverima krenula na sever i ljudska vrsta.

Migracije jesu glavni uzrok velikih kulturnih promena, ali one nisu nužno bile agresivne, nisu morale biti, kao danas, odraz hegelijanske podele na gospodara i roba, pa ne treba da čude periodi od više milenijuma suživota etničkih grupa bez rata u Vinči. A tehnološke inovacije su nezaobilazan proizvod praistorijskog čoveka i stvaralačkog društva jednakosti. Ta jednakost se ne može nametnuti ljudima ako od nje nemaju konkretne koristi. Komunizam je najbolji dokaz za to: on nije doneo čoveku ništa suštinski novo, pa se pretvorio u svoju negaciju, gde je jednu elitu zamenila druga. Balkanski neolit je ljudima pružio otkriće agrara, pečenja hleba, metalurgije, pisma, to su sve izumi koji su toliko olakšali život ljudima da su oni mogli da ne žele da menjaju egalitarizam. On je pao iz bioloških razloga.

Da li je jezičko raslojavanje prethodilo migracijama?

Iz činjenice da pripadnici istih jezičkih porodica imaju različit genetski sastav, Alinei je zaključio da su prvi govornici još u Africi počeli da se jezički razlikuju, a onda je, nakon doseljavanja u Evropu, usled različitih klimatskih uslova na našem kontinentu, došlo do genetskih razlika unutar jezičkih porodica. To bi značilo da se preko genetike ne može doći do prajezika, već samo do njegovih kasnijih faza.

Alinei posebno obrazlaže odnos dijalekata i standardnog jezika?

On podseća da je svaki standardni jezik nastao od dijalekta onog dela etničke zajednice koji je bio ekonomski, politički i kulturno najrazvijeniji. To podrazumeva da standard odražava kolektivnu svest, pošto je dijalekat etnička kategorija, i da ne može pojedinac da ga menja po svom nahođenju. Pritom dijalekte odlikuje pre svega čuvanje: menjaju se oni elementi jezika u njemu koji ne zadiru u strukturu, leksika i semantika. Sve to postavlja i pitanje starine dijalekata. Smatra se da su današnji dijalekti nastali u poznom srednjem veku, ali mikenski grčki podrazumeva da su u isto vreme postojali i drugi dijalekti, samo što nisu zabeleženi, pa za njih ne znamo. Alinei je ispitivao leksiku pojmova tipičnih za kameno doba, i našao u mnogim današnjim dijalektima tragove iz paleolita. Zato je dopuštao da su neki moderni dijalekti stariji od klasičnih pisanih jezika.

Teorija kontinuiteta u fokus stavlja Balkan, u odnosu na Evropu. U pogovoru kažete da se pitanje prapostojbine Indoevropljana, pa i Slovena i Srba, ovom teorijom korenito menja. U čemu?

Činjenica da je život prvo postojao samo na evropskom jugu, navela je Alineija na zaključak da su Sloveni, u sklopu njegove teorije kako smo došli u Evropu pre 500 ili 100 milenijuma, prvo bili u južnoj Evropi. Naš jezik ovo potvrđuje. U pogovoru sam naveo da nadimci za životinje poput baba za žabu, teta za liju i slični postoje samo po majčinoj rodbinskoj liniji, jedinoj poznatoj u paleolitu. Da su nastali kasnije, imali bismo i one po očevoj, poznatoj od neolita. Naša reč kum je istog porekla kao italijanska compadre, što doslovno znači saotac. Takva imenica je mogla nastati samo u prelaznom periodu u kom se već znalo za oca, ali je ujak i dalje bio staratelj deteta, u kasnom mezolitu ili ranom neolitu. Naši spekularni nazivi iz kumstva to dodatno potvrđuju. Mađari, koji imaju kontinuitet u Evropi od 11 hiljada godina, uzeli su od nas reč baća za starijeg brata i ujaka, nesumnjivo paleolitske pojmove. Takvih primera u srpskom ima koliko hoćete.

U pogovoru pišete i o vinčanskom pismu. Osporavaju ga i neki strani, a posebno naši ugledni lingvisti svrstavajući ga u pseudonauku. Da li je Alinei imao stav o vinčanskom pismu?

Alinei nije pisao o vinčanskom pismu, ali je posredno objasnio da dva najveća neprijatelja srbice nisu usko vezana za jezik. Prvi je taj što je važeće mišljenje o nastanku pisma ono da je pismo plod težnje elite da legitimizuje višak proizvoda. Srbica, nastala u neolitu, kvari taj narativ. Kako sada spojiti nešto nastalo u neolitskom egalitarizmu sa vladajućom definicijom koje je pismo tako zgodno šćućurilo u milje klasnog društva iz metalnog doba!? Drugi protivnik srbice je poznata predrasuda o superiornosti zapadnog belog čoveka. Ona se najpre ogledala u istorijskom prvenstvu, ali kad je kreacionistički okvir Džejmsa Ašera od 4004. pre Hrista postao pretesan za sva otkrića arheologa, prešlo se na darvinistički narativ kako zapadni beli čovek nije najstariji, pošto je nastao tek u metalnom dobu, ali je zato najsposobniji, najjači, savršen. I kako je vinčansko pismo starije od metalnog doba, ono po toj agendi ne može biti indoevropsko, a kad ne može biti indoevropsko, ne može biti ni savršeno, mora biti “na korak od pisma, ali još uvek ne pismo”.

Zašto mislite da je ova knjiga posebno interesantna za nas?

Prvo, upoznaje nas sa recentnom naučnom literaturom. Više od 1.200 radova navodi Alinei, a možda je pet-šest njih prevedeno na srpski. Drugo, rešava nas nekih uvreženih zabluda, pa i one da je Vuk narušio srpski jezički kontinuitet. Naš jezički standard oformio se u doba kad je srpsko građanstvo, nastalo u Budimu početkom 18. veka, preuzelo položaj srpske elite od sveštenstva. Dakle, najzaslužniji za normu ovakvu kakva je jesu Srbi prečani, tada najprosperitetniji deo našeg naroda, koji su postali građani pod nemačkim uticajem jer Budim su držali Austrijanci. Priče da je bilo ko, pa i Vuk, mogao drugačije reformisati naš jezik, po uzoru na ruski, nisu naučno zasnovane. Da nije on sproveo tu reformu, sproveo bi je neko drugi sa istom zaleđinom, samo što taj drugi možda ne bi bio toliko zainteresovan za našu starinu.

Kako se srpska lingvistika odnosila (i danas odnosi) prema Aleineijevoj teoriji?

Jedna moja koleginica, danas profesorka na fakultetu, nedavno je izjavila kako su dijalektolozi stručnjaci drugog reda kad je u pitanju standardni jezik!? To sve govori.

Mislite li da će srpska lingvistika iskoristiti putokaz koji je Nastanak evropskih jezika ucrtao za nova istraživanja?

Pre ili kasnije hoće. Ne odmah, ali korak po korak, uz druge nama nepoznate knjige, jednoga dana će zvanični narativ morati da se izmeni. Da bi taj dan došao što pre, važna je uloga druge, autohtonističke struje, koja treba da iskoristi rezultate do kojih je došao Alinei jer ona je ovde aktivni činilac u nauci. No, prethodno se i ona mora osloboditi nekih predrasuda.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.