Iskra nade: priče žena koje ne viđamo često u medijima

Izvor: Novi magazin

Te iste godine, u šestom razredu, morala sam da se izborim i za pravo na čitanje. Privukla me je knjiga Trejsi Ševalije Pali anđeli, ne znam zbog čega. Međutim, u biblioteci su mi rekli da je to roman za odrasle i da ne treba da je uzmem. Slagala sam da je za mamu. U tom štivu prvu put sam saznala za sifražetkinje i borbu za žensko prava glasa. Prvi put sam u jednom delu osetila da tamo negde postoje i postojale su žene koje razmišljaju slično kao ja, muče iste muke sa patrijarhalnim društvenom u kom žive, ali su odlučne da svoje principe ne kompromituju. Nisam znala tad ni šta znači medijska reprezentacija, niti da i u našem društvu postoje žene i organizacije koje se time bave, ali to mi je svakako dalo motivaciju da nastavim prosto da budem ja.

Osim toga, nešto me je vuklo ka medijima pa sam već iduće godine pokrenula novine. Okupila sam drugarice koje interesuje pisanje, fotografija, finansije, štampa i prvi broj Školskog sveta ugledao je dan. Unapred smo prikupile pretplatu od učenika i učenica, međutim, negde na pola puta shvatile smo da to nije dovoljno pa smo našle i oglašivače. Doduše, uglavnom roditelje, ali ubedile smo i lokalnu brzu hranu gde smo kupovale užinu da doprinesu. Sećam se uzbuđenja koje sam osetila kada smo ih distribuirale i čekala da ih po hodnicima škole čitaoci i čitateljke prvi put vide. Taj osećaj vodio me je i pri izboru fakulteta. Znala sam da želim da pišem priče vredne pažnje, ali s druge strane mi je bilo jasno i da za uredničke pozicije moraš da imaš i menadžerska znanja. O finansijskim da i ne govorim. Stoga sam upisala žurnalistiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, kao i Fakultet za pravne i poslovne studija Dr Lazar Vrkatić Univerziteta Union. 

U osnovnoj školi ustajala sam da se borim za svakog đaka i toliko bila glasna u tome da mi je jedna nastavnica „zapretila“ da se nikad neću udati jer nijedan muškarac ne voli „jezičare“. Imala sam samo jedan odgovor – ja onda i ne moram da se udam, s mišlju da se sigurno neću ni zbog koga menjati. Ta moja karakterna crta možda je malo popustila danas, ali vrednosti su ostale iste

Nastavila sam da pišem, ali nešto drugo mi je više privlačilo pažnju. Pred kraj srednje škole pronašla sam prvi seminar o ljudskim pravima i već pri tom prvom susretu sa aktivizmom postalo mi je sasvim jasno da će civilni sektor postati moje utočište, a kasnije i profesionalni put. Na jednoj od edukacija upoznala sam Jelenu Višnjić, direktorku i jednu od osnivačica BeFema, feminističkog kulturnog centra. Oduševljeno sam je pitala gde ja mogu da se priključim tom feminizmu, za koji sam tad u toj formi prvi put čula, i ona me je pozvala da volontiram na BeFem festivalu. Otvorio mi se jedan potpuno novi svet – svet različitosti koje su ravnopravne u svom postojanju i pravu na njega. Tu sam upoznala fenomenalne žene, drugarice i saradnice, a BeFem je okupljao ekspertkinje u sferi medija da bismo zajedno kreirale priče i kampanje o njima.

Paralelno sa tim, pratila sam i analizirala šta se dešava u dominantnim medijskim slikama žena i svih drugih marginalizovanih ljudi. Rezultati su bili poražavajući i moj mali svet raznolikosti činio se zaista malim imajuću u vidu da ni na koji način nije prikazan u velikom svetu, na velikim ekranima i papirima. Boriti se protiv toga bilo bi suviše iscrpljujuće, ali znala sam i znam da nešto moram da radim po tom pitanju. Pre nekih pet godina konačno sam shvatila i da ne moram da se borim protiv nečega, već za nešto i da je to potpuno u redu koliko god da me grize savest što konstantno ne adresiram sva zla ovog sveta. Izabrala sam da se bavim kreiranjem pozitivnih narativa u značenju stvaranja proaktivnog sadržaja koji nudi rešenja koja će uvek ostati alternativa dominantnim medijskim slikama, ali će barem dati mogućnost da biramo drugačije i da budimo nadu da svet može da bude lepše mesto za život. 

Kako ne bih bila sama u tome, svoje znanje delim dalje kroz edukacije i pronalazim saborce i saborkinje koje žele da prave kampanje i da komuniciraju svoje ideje i poruke bojeći ih pozitivnim emocijama, optimizmom, solidarnošću, ljubavlju.

Kampanja na kojoj trenutno radim sa koleginicom Jovanom Netković zove se Iskra nade: Priče žena iz Ukrajine u Srbiji. Žene iz drugih zemalja, a naročito one koje su izbegle, nevidljive su u široj javnosti. I mi želimo da njihov rad i život u Srbiji čuje što više ljudi. U subotu, 19. oktobra, organizovale smo istoimeni događaj na kom smo kroz radionicu oslikavanja cegera, projekciju filma o socijalnom preduzeću Women on the Way koje zapošljava žene izbegle iz Ukrajine, i panel spajale naše dve kulture, poslale poruku mira i solidarnosti, i razgovarale o tome koji su to načini na koje možemo zajedno da poboljšamo njihovu vidljivost u društvu. Pitale smo Elviru, Beatris, Anu, Inu i Nataliju kako ih je Srbija dočekala, čime se ovde bave i kako da ih bolje upoznamo. Njihove odgovore moći ćete da vidite tokom kampanje koja počinje uskoro na Instagram stranici nitna.udruzenje pa vas ovim putem pozivam da nas zapratite da zajedno širimo iskru nade.

Na događaju smo videle i nama nepoznata lica, ljude koji nisu isključivo u civilnom sektoru. To meni daje snagu da nastavim da se bavim svime čime se bavim. Jer ljudi žele drugačiji sadržaj i da upoznaju različitosti, samo treba na pravi način da im se one predstave. Kroz buđenje empatije, solidarnosti i optimizma, odnosno vrednosti koje nas spajaju.

Nataša Niškanović (1992, Novi Sad) diplomirala je novinarstvo i ekonomiju, a masterirala inženjerski menadžment s temom socijalnog preduzetništva. Sertifikovana edukatorka u oblasti kreiranja pozitivnih narativa postala je 2019. godine i od tada je sarađivala sa više od 20 organizacija civilnog društva i održala više od 100 sati obuka. Osnivačica je Udruženja za održivi razvoj i ekonomiju Nitna, a suosnivačica platforme za promociju kreatorki i inicijativa održive mode Festivala drugačije mode. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.