Intervju: Tanja Šljivar – I dalje smo svi žrtve patrijarhata

Razgovarao: Filip Grujić

Početak proba za predstavu Orlando Virdžinije Vulf u beogradskom Narodnom pozorištu u režiji Bojana Đorđeva, za koju je dramatizaciju i adaptaciju radila Tanja Šljivar, bio je povod za ovaj intervju u kojem ona iznosi i svoje stavove o institucijama, ali i trenutnoj društveno-političkoj situaciji i kako se ona odražava na kulturu.

Pitanje rodnog identiteta jedno je od većih pitanja 21. veka, a Virdžinija Vulf je još u prvoj polovini 20. zagrebala tu temu. Šta se promenilo po tom pitanju od onda dosad i na koji način se takva tema tretira danas?

Zanimljivo što u trenutku kad Orlando u neobjašnjivo dugom snu još manje objašnjivo promeni pol iz muškog u ženski. Virdržinija Vulf u romanu koji je izašao 1928. u celom jednom pasusu koristi zamenicu oni, koju trans zajednica danas prihvata i potencira kao jednu od najadekvatnijih, dok je rečnik Meriam Vebster zabeležio prvu upotrebu u kontekstu tranzicije tek 1950-ih godina. Na to tvoje pitanje konkretnije će, u samom tkivu našeg izvedbenog teksta, odgovoriti prijatelj i kolega Goran Ferčec, koji treba da napiše finalni Orlandov monolog, koji će pokriti još skoro ceo jedan vek, od izdavanja romana kada i radnja u njemu završava, pa do danas. Naš dogovor sa Bojanom bio je da Orlando, rođen u totalnoj privilegiji – kao beli muškarac Britanac, veleposednik, plemić, postavši ženom i izgubivši tako odmah bar polovinu privilegija, postane ljudsko biće, postane konačno čovek. Što se mene tiče – malo toga se promenilo – i dalje mi treba nešto novca i sopstvena soba da bih pisala. I dalje smo svi odreda, i muškarci, i žene, i trans, i cis osobe, žrtve patrijarhata, kapitalizma i rasizma.

Tokom prvog karantina mnoga pozorišta delila su svoje predstave onlajn. Tako smo imali prilike da vidimo mnoge čuvene predstave iz inostranstva, među kojima je bila i Orlando u režiji Kejti Mičel. Kakav je vaš stav povodom onlajn pozorišta? Da li je ono moguće i na koji način mislite da će pozorište uopšte moći da preživi?

Tokom prvog karantina mnogo sam razgovarala s prijateljicama iz kolektiva Björnsonova i sa Anom Miljanić i Aleksandrom Sekulić iz CZKD o tome kako možemo nastaviti rad na projektu Stare i nove veštice, koji smo započele kao jedan od poslednjih javnih događaja u Beogradu sredinom marta, tik pred uvođenje vanrednog stanja. Osim što inače živimo u različitim državama, sad kad je putovanje i okupljanje onemogućeno nastavile smo da proizvodimo tekstove i video-materijale, za početak da bismo održale neki privid kontinuiteta u radu, a pre svega da bismo se čule, videle i sretale, pa je tako nastao i format Good night readers, u kojem smo se prosto nalazile na Zoomu i naglas jedne drugima čitale odlomke iz knjiga koje smo u tom trenutku u izolaciji ionako čitale, u samoći i tišini. Mislim da javna sfera, pa i pozorište kao njen deo, ne može da opstane bez fizičkog kontakta i susreta, bez okupljanja i da kad radimo nešto onlajn uvek znamo da je nešto drugo izgubljeno, zamenjeno. I nadam se, kao Bifo, u tekstu Three Meditations on a Possible Aftermath da ćemo u budućnosti – između talasa pandemije ili jednom kad konačno bude završena – identifikovati bivanje onlajn sa bolešću. To ne znači da pozorišta ne treba da strimuju sadržaje i da to ne obećava nekakvu demokratizaciju i deelitizaciju, veću dostupnost i vidljivost, te mogućnost tehnološkog razvoja samog medija, ali ništa neće zameniti susret s ljudima, poput onog na čitanju Drame o kraju sveta Olge Dimitrijević ispred Paviljona Cvijete Zuzorić, posle tromesečne izolacije.

Bili ste direktorka drame upravo u nacionalnom teatru. Prilično ste mladi došli na visoku poziciju u nekoj državnoj instituciji, uzevši u obzir uobičajenu praksu kod nas. Zbog čega ste napustili to mesto i koliko je teško promeniti nešto iznutra?

Napustila sam poziciju jer su mi sopstveno zdravlje i sopstveno stvaranje još uvek bili važniji od makrosistema kakav je ta vrsta institucije. Možda nije toliko teško menjati stvari iznutra, i to zapravo i jeste jedini način, koliko to nije bio dobar trenutak za susret mene i takvog sistema. Drugi put bih to radila u grupi prijatelja i saradnika, dakle od početka mnogo horizontalnije, s više godina i boljim zdravstvenim biltenom.

Za predstavu Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali dobili ste Sterijinu nagradu, dobitnica ste Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo, predstave Režim ljubavi i Pošto pašteta igraju se s velikim uspehom u Ateljeu 212. Koji je zajednički imenitelj za sva ta dela? Koje su teme kojima se bavite?

Zajednički imenitelj pre bi bio interes za tu književno-izvedbenu formu – za sam dramski tekst, nego za temu. Čini se da je pronalazak tog odnosa između dijaloga, monologa i didaskalija nešto što me godinama opseda i ne prestaje da me zanima i uvek iznalazim nove i nove načine da se tome što postoji i kao književnost i kao pozorište iznova obradujem i da me sama forma nečim što dotad nisam znala izazove ili iznenadi. Teme su Bosna, ženska emancipacija, rat, ljubav, pogledi kroz prozor, dodirivanje, povređivanje, proždiranje mesa, samoubistva, veštice, žensko telo i organi, porođaji, abortusi, oružje, bolest, zdravlje, izlečenje, magija, horoskopi, porodica, transgeneracijska trauma, kapitalizam, dometi protesta, Jugoslavija, patrijarhat, incest, pop-kultura, folk, emigracija i jezik, jezik, jezik – toposi jednog mladog ženskog života na Balkanu i u zapadnoj Evropi.

Vaše drame igrane su i u inostranstvu i prevođene na više jezika. Uzmimo samo za primer predstavu Neustrašive – kao i sve slobodne devojke koja je rađena u Dojčes teatru u Berlinu i gostovala na Sterijinom pozorju. Kako je tekao vaš razvojni put u inostranstvu?

U Nemačkoj sam studirala i živela tri godine, tokom kojih sam se trudila da pre svega gledam što više pozorišta i izvedbi, a onda i da ostvarim neke kontakte s umetnicima i umetnicama, agentima, pozorištima i slično. To se pre svega dešavalo kroz internacionalne književne rezidencije, koje su omogućavale i prevode i čitanja na jezicima i u gradovima u kojima sam boravila, da bi sve kulminiralo izvedbama tekstova u pozorištima njemačkog govornog područja. To i dalje podrazumeva jednu rascepljenost, ali i kontinuirani rad – pisanje mejlova i aplikacija, putovanja, sastanke, marljivi rad s lektorima i prevodiocima, i čekanje, čekanje, čekanje.

Studirali ste FDU na katedri dramaturgije, zatim tu i masterirali, ali ste odlučili da drugi master završite u Gisenu, u Nemačkoj. Šta vas je navelo na to? U čemu je razlika između ta dva mastera?

Nedostajala mi je teorijska podloga umetničkim studijama kakve su prevashodno one na FDU, i mislim da je za mladu osobu i umetnicu svakako bilo korisno iskombinovati dva dosta različita principa školovanja. U Gisenu je stepen demokratičnosti i horizontalnosti studija gotovo došao kao kulturološki šok za mene, da bih uskoro shvatila da to podrazumeva neprestanu i veliku količinu rada kod samih studenta – beskrajni plenumi, sastanci, onlajn forumi i slično. Excathedra predavanje je incident a ne praksa, a profesorka Bojana Kunst nas je doslovno naučila da mislimo i razumemo svet oko sebe. Mislim da je i stepen slobode, ali i stepen obaveza koje ona uz sebe donosi veći na takvom studiju, ali to ne vredi za ceo Justus Liebig univerzitet u Gisenu niti za sve nemačke univerzitete. ATW Giessen je jedna samoizgrađena oaza.

Uprkos svim kvalifikacijama, niste izabrani na katedri za dramaturgiju u Banjaluci na mestu za koje ste konkurisali. Rekli ste da mislite da im smeta istina koju, zbog tematika vaših dela, pružate. Da li mislite da je u malim sredinama moguće otrgnuti se od cenzure i partokratskih funkcija i šta je potrebno promeniti da bi se radna mesta dobijala po zaslugama?

Pa nažalost situacija u Beogradu nam pokazuje da to nije problem samo malih sredina. Na jedan način su mi oni učinili uslugu, a na drugi je ta cela situacija i dalje strašno apsurdna, ponižavajuća, ali i kako si sam rekao – provincijalna. Moralo bi biti moguće i to bi upravo moralo doći iz mikroinicijativa, takoreći odozdo a ne odozgo, a zašto se to već 30 godina ne dešava, jeste posledica kontinuirane atomizacije i razbijanja ostataka radničke klase, insistiranja na razlikama i partikularnim interesima, a ne na onome što nas ujedinjuje.

Radili ste i kao scenaristkinja, na filmu Kelti Milice Tomović koji bi trebalo uskoro da ima premijeru, a čija je radnja smeštena u 1993. Deluje da je pitanje prošlosti neodvojivo od naše kulture i da je upravo prošlost ta koja umnogome diktira naše dalje puteve. Šta je potrebno da se dogodi da se kolektivno otrgnemo od prošlosti?

Ta saradnja mi je iz više razloga važna – biće to prvi celovečernji film na kome sam sarađivala kao koscenaristkinja, a Milica Tomović je sad već decenijska prijateljica sa studija, čiji su rediteljski put, talenat, pamet, harizma i dobrota i ljubav prema mediju i saradnicima kulminaciju doživeli u tom njenom debitantskom filmu. Ne znam šta je potrebno da bismo se otrgli iz prošlosti, ne znam ni da li je to neki cilj, mi smo imali taj primer pokušaja i uspeha, socijalističko-modernizacijsko-jugoslovenskog projekta u koji ne želim da prestanem da gledam niti da mu se otrgnem. A što se tiče 1990-ih godina, recept je – besplatna psihoterapija za sve individualne neuroze, sudovi i uspostavljanje institucija za kolektivne.

Na kraju, neke stvari ipak bude nadu. Potpisnica ste Deklaracije o regionalnoj solidarnosti, čiji su inicijatori Socijaldemokratska unija u Srbiji, Levica iz Slovenije i Radnička fronta i Nova ljevica iz Hrvatske. Šta je za vas regionalna solidarnost i šta mislite da je, u ovako teškoj društveno-političkoj situaciji, moguće učiniti boljim?

Deklaracija o regionalnoj solidarnosti za mene je upravo prilika za to – pogled u zajedničku prošlost koja će nam reći nešto o mogućnostima zajedničke socijalističke budućnosti. Moguće je raditi na takvim makroplanovima – na artikulaciji zajedničkih interesa i političkih vizija budućnosti, ali prave promene dolaze iz lokalnih mikroinicijativa poput rada s Krovom nad glavom koji vidim kao još jednu preostalu retku relevantnu političku organizaciju u zemlji, sa jasnim okvirom i konkretnim rezultatima.

TANJA ŠLJIVAR: Čini se da je pronalazak tog odnosa između dijaloga, monologa i didaskalija nešto što me godinama opseda i ne prestaje da me zanima i uvek iznalazim nove i nove načine da se tome što postoji i kao književnost i kao pozorište iznova obradujem i da me sama forma nečim što dotad nisam znala izazove ili iznenadi

Članak je prenet sa portala Novi magazin.