Književna ekologija: Čovek uništitelj

9. April 2021.
Sinteza onoga što je bilo i onoga što će doći čitaocu romana Maje Lunde nudi sumornu sliku izmučene životne sredine koja će teško čoveku ponuditi mogućnost iskupljenja za zločine koje je prema njoj počinio.
plavetnilo-maja-lunde-odiseja--f2-1173
Maja Lunde: Plavetnilo. Izdavačka kuća: Odiseja

Piše: Anđelka Cvijić

Svetsku književnu scenu u protekloj deceniji obeležilo je, van svake sumnje, dvoje pisaca iz daleke Norveške. Njihova prvorazredna proza, ovenčana nagradama i hvalama književnih kritičara ne samo u rodnoj zemlji, neočekivano je unela svežinu u već pomalo uspavanu literaturu širom Zemljinog šara. Nije teško pogoditi, reč je o Karlu Uveu Knausgoru i Maji Lunde, autorima čije su knjige uveliko prevedene na srpski jezik i stekle uvažavanja i priznanja čitalaca. Knausgor (1968) se proslavio svojim šestotomnom romanesknom serijom pod zajedničkim imenom Moja borba (IK Booka iz Beograda, prevodilac s norveškog Radoš Kosović), dok je Maja Lunde (1975) svet opčinila Istorijom pčela i najnovijim romanom pod nazivom Plavetnilo (obe je knjige objavila beogradska Odiseja, takođe u prevodu Radoša Kosovića).

KLIMATSKI KVARTET: I dok se Knausgor u svojoj literarnoj borbi okreće na prvom mestu ka unutarnjem biću u pokušaju da razreši svoje najličnije probleme, proizišle iz njegovih veza sa porodicom i sa prijateljima, i suoči se sa bolnim posledicama međuljudskih nesporazuma, Maja Lunde se ne zanemarujući ljudsku intimu okreće ka spoljašnjem svetu, usmeravajući pažnju na ponašanje čoveka prema prirodi i uočavajući tragične posledice koje nas mogu snaći u skoroj budućnosti.

Istorijom pčela otvorila je te teme, nastavila ih je u Plavetnilu, a potom, kako je u jednom intervjuu rekla, odlučila da ih proširi još dvema knjigama. Sve četiri predstavljaće svojevrsni Klimatski kvartet, kojim će povezati književnost sa najbitnijim preduslovom za opstanak na ovoj planeti, očuvanjem prirode pred kojom čovek zbog svoje bahatosti prema njoj treba da se stidi. Klimatski kvartet činiće četiri karakteristična segmenta: prvi je izumiranje i nestajanje insekata (Istorija pčela), nastavak je odnos prema vodi (Plavetnilo), dok će se treća i četvrta knjiga baviti životinjama i, sasvim prigodno, semenjem iz kojeg klija, i buja sveopšti život.

Ovakva ideja je veoma ambiciozna – bavljenje čovekovim uništavanjem životne okoline, koje kod osvešćenih ljudi izaziva užas i strepnju za budućnost, trebalo je ispričati književnim jezikom, bez proklizavanja u patetiku; izbalansirati, inteligentno i vešto uklopiti objektivnu brigu za ljudske živote i pretočiti je u književnost koja će izdržati sve probe vremena, izdići se iznad tematski intrigantnog i dosegnuti literarna ostvarenja visokog dometa.

PROŠLOST – BUDUĆNOST: Istorijom pčela i Plavetnilom Maja Lunde je upravo to postigla, koristeći obrazac koji ne može da ne uspe – ukrštanje priča iz različitih vremena – dalje i bliže prošlosti, i bliže i dalje budućnosti, a sve su pretpostavke da ga neće menjati i u naredna dva romana iz Kvarteta. Relaciju prošlost-budućnost snažno povezuje osnovna tema, ugroženost bitnog prirodnog elementa, koja u konačnici briše vremenske planove i stvara jednu organsku celinu. Ta sinteza onoga što je bilo i onoga što će doći čitaocu nudi sumornu sliku izmučene životne sredine koja će teško čoveku ponuditi mogućnost iskupljenja za zločine koje je prema njoj počinio. Obe knjige, i još dve u nastanku, (pre)ispituju i prirodu, i naše lične antagonizme sa najbližima i sa okolinom, naše ostvarene ili izneverene nade, češće sebičnosti i ređe nesebičnosti – jednom rečju vreme koje cirkuliše u nama i mimo nas, najčešće uzaludno pokušavajući da sve to uklopi u koliko-toliko podnošljivi zajednički Život. Sva kob i tragika ličnih sudbina, isprepletenih sa okolinom, u romanima Maje Lunde daleko su od sentimentalnosti; one su upozoravajuće, i čoveku predočavaju jedinstvenu priliku da se vrati tom zajedništvu samo ako promeni stav prema sebi, i prema bližnjima, uključujući prirodu kao njihov neodvojivi deo.

Glavni junaci Istorije pčela su Kineskinja Tao koja živi u Sičuanu 2098; pčele su zbog pesticida nestale sa lica zemlje koja je toliko zagađena da i kad su se, po zabrani tih otrova, vratile čovek mora da mučnim radom oporavlja ono što je uništio. Najamnici među kojima je i Tao voćnjake naporno veštački oprašuju polenom, ne bi li eko sistem bio obnovljen. Skoro 250 godina ranije, Vilijam iz Hartforšira u Engleskoj smišlja novu, bolju verziju košnice za pčele, dok tu, nedavno, u 2007. godini Džordž iz Otem Hila u Ohaju, SAD, sa nevericom gleda u svoje košnice iz kojih su pčele iščilele. U osnovi sve tri priče su pčele, ti vredni zujavi insekti kojima čovek odvajkada fasciniran, ali ih nepromišljeno ugrožava. No, one su samo jedan, izuzetno važan aspekt romana; drugi, uporedni, jeste onaj koji izjeda sve tri porodice iznutra: košnice pčela koje izumiru simbolično su košnice porodica koje se rastaču zahvaljujući ljudskoj samoživosti. Onespokojavajuća je lekcija koju nam čita Maja Lunde: ljudi osiono misle da su iznad prirode, ne shvatajući da je ona u njima, da su samo njena sastavna čestica te da im se arogancija kojom se odnose prema njoj vraća poput bumeranga. O tom ljudskom slepilu govori ova norveška autorka, nastavljajući da razrađuje tu ideju u drugoj knjizi, u Plavetnilu, gde je u centru pažnje voda, i njeno uništavanje.

DVE PRIČE: Ovog puta je izbor pao na dve priče: Signe, dugogodišnja aktivistkinja u borbi za zaštitu životnog okruženja, svojom barkom kojoj je dala ime Plavetnilo vraća se 2017. u svoje selo, Ringfjuren, u Norveškoj; u 2041, David sa svojom petogodišnjom ćerkicom Lu stiže u izbeglički kamp u Bordou, iz kojeg planira da krene dalje ka severu Evrope i da se sretne sa ženom i bebom; razdvojili su se bežeći iz Arželea od požara koji je progutao sve u gradu. Spasa nije bilo, voda je presahla, zemlja je ispucala, sve je žedno, suvo i propalo. I on, i svi koji su u kampu pre njega ili pristižu hrle sa juga Evrope ka severu, gde još ima nade da će se naći čista, bistra, zdrava voda.

Život Signe, Davida i Lu zaustavljen je tek načas u tom vremenu. Iz te trenutne kapsule teku njihova sećanja – Signe na mladost, nezaboravnu lepotu i magiju fjordova, ledničkih tokova i reka za koje se zdušno borila, na mladića koji je izdao i nju, i tu prirodu, zarad profita. Sad već sredovečna, razočarana, usamljena, ona u svoju barku Plavetnilo tovari sante leda i plovi do Francuske, do Bordoa, gde on živi, ne bi li ledom koji se topi kao što su se istopili njene nade i život, u njemu izazvala kajanje. Signinu barku, nasukanu na kopno jer su vode reke isušene, posle skoro dve i po decenije pronalaze David i Lu, i u njima oživljava vera da će prva jača kiša korito reke ispuniti vodom, i da će oni barkom uspeti da izađu na more, u okean, i tako se spasu.

Iako oba romana Maje Lunde, Istorija pčela i Plavetnilo, mogu da se podvedu pod tzv. ekološku književnost, oni je nadrastaju vešto savladanim svim zahtevima dobre proze, od bogatog i značenjski višeslojnog jezika, pitke rečenice, veštog preplitanja vremenskih planova do potresno otrežnjujućeg zenita svake od priča. I te kako dovoljno. Ne samo za bestseler, već i za prijatno iznenađenje na svetskoj literarnoj sceni.

Tekst je prenet iz Novog magazina.

Share