Intervju: Mira Popović – San je vid stvarnosti

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Tri godine je prošlo od objavljivanja zbirke priča Buđenje Mire Popović, a pred čitaocima je već, kod istog izdavača, beogradske Geopoetike, nova knjiga priča ove poznate spisateljice, novinarke i prevoditeljke sa francuskog jezika. Mira Popović je za Buđenje iste 2017. dobila i priznanje Zlatno pero, koje dodeljuje magazin Bazar, osvojivši članove žirija svojim pripovedačkim talentom i jednostavnim jezikom kojim govori o suštinskim temama ljudskog života.

I kao što, kako ocenjuje Vladislav Bajac, glavni urednik Geopoetike, u Buđenju autorka čitaoca iz običnosti uvodi u neobičnost, tako i u novoj zbirci priča pod zagonetnim naslovom Propitivanje peska “najubedljivija realnost iznenada postaje izmaštanost”, pa Propitivanje… postaje sasvim “prirodni nastavak Buđenja”. I kao što pesak u stvarnosti klizi između prstiju, a šake ostaju željne da ga ponovo zahvate, tako i priče Mire Popović u ovoj knjizi kao da lebde negde između sna i jave, pretvarajući realnost u san, a san dovodeći u realnost. Nažalost, taj i drugi snovi koji se snevaju na javi retko se ostvaruju, ali knjiga Propitivanje peska pruža mogućnost da se makar na trenutak pomisli da mogu biti stvarni. Takva uteha u realnosti kratko traje, ali čitanje nove zbirke priča Mire Popović zove čitaoca da je ponovo doživi i blago, tiho se osmehne, verujući u sopstvene snove.

Naslov vaše knjige je tajanstven. O čemu se, osim o prolaznosti, može još pesak propitivati?

Oh, o mnogo čemu. O svetu, recimo. Zar ta sićušna iskričava zrnca nisu slika mikrokosmosa, ogledalca svega živog i neživog, naših života u svom njihovom sjaju i trošnosti, bedi? Ali, da budem iskrena, izboru naslova nije prethodilo nikakvo duboko razmišljanje ni o pesku niti o njegovom čitanju. Naslov knjige je nekako iskrsao iz istoimene priče, iskočio je pred mene kao čupavac iz kutije i, priznajem, i mene iznenadio. U njemu sam potom kao kompresovanu u te dve reči prepoznala moju poetiku, začudnost, apsurd, vezu materijalnog i duhovnog, stvarnog i privida… i bila sam zadovoljna. Obradovalo me je i što se naslov dopao izdavaču. Kasnije, naročito pošto je knjiga izašla, primetila sam da ljudi reaguju na propitivanje peska, da ih naslov intrigira i da žele da ga odgonetnu. To mi je posebno drago jer pretpostavljam da će odgovor tražiti u knjizi, da će je pročitati. I još nešto što će možda sada vas iznenaditi. Birajući taj naslov, uopšte nisam razmišljala o prolaznosti. Takvo čitanje naslova dalo je knjizi još jednu dimenziju, obogatilo ju je.

Vaše su priče snovide, negde između sna i stvarnosti?

Mislim da ne postoji čvrsta granica između sna i jave, ukoliko se san ne shvati usko kao onaj film koji gledamo nesvesno dok spavamo. Pa i tada – san je vid stvarnosti. A da se stvarnost pokazuje kao san, uverili smo se u vreme utopijskih projekata kakvo je bilo komunističko društvo, samoupravljanje itd. Možemo da sanjamo budni. San po sebi vrlo je inspirativan za umetnike koji ga na jedan ili drugi način eksploatišu, a koji, kao i naučnici, nisu u stanju da reše njegovu zagonetku. Sećam se jedne sjajne izložbe u Prirodnjačkom muzeju u Londonu posvećene snu: sve je bilo tu – od remek-dela likovne umetnosti kakve su Dalijeve nadrealističke slike preko predstavljanja svih mogućih naučnih dostignuća u istraživanju sna do zloupotrebe saznanja o neophodnosti sna u vidu torture onemogućavanjem ljudi za zaspu i usnu. Uprkos svim istraživanjima, san je ostao tajna. Čovek je ostvario san da prošeta po Mesecu, ali ne zna zašto sanja kad spava. Mene san fascinira. Naročito zato što ono fantastično u njemu, dok sanjamo, doživljavamo kao nešto prirodno, stvarno. Tu prirodnost fantastike koja stanuje u snovima, i ne samo u njima, pokušala sam da uhvatim i opišem u svojim pričama.

Apsurd je jedna od odlika proze koju pišete. Po čemu ga izdvajate od apsurda s kojima se u životu suočavamo? Treba li apsurd o kojem nam vi govorite da nas probudi, kada nas ovaj svakodnevni navikava na pomirenost sa svim što nam se dešava?

Apsurd spada u ono što bih nazvala mojim doživljajem, viđenjem, osećajem sveta. Prosto mi je nemoguće da ga odbacim ili ignorišem kad pišem. Bliski su mi pisci poput Beketa, Harmsa, Kafke, Mrožeka… da pomenem samo neke, u čijim delima je apsurd važna komponenta. Ne pišem ugledajući se na njih, prosto kažem da s nekima od njih osećam gotovo rođačku bliskost, ako ne drugačije, onda kao čitalac. Apsurd u prozi koju pišem ne izdvajam oštro od apsurda u životu. Svet u kojem živimo pun je apsurda i paradoksa, čini mi se danas više nego ikad. Kao da se sa svekolikim napretkom apsurd još više odomaćio, da ne kažem banalizovao. Tako gledajući, ispada da su pisci apsurda, ma koliko u njihovim delima bilo i fantastike, u suštini realistični pisci.

Koja vam je od tema o kojima ste pisali najizazovnija?

Zanimljivo je vaše pitanje! Dok sam pisala i radila na knjizi, nisam razmišljala o temama kao izazovu. Sada pak mislim da su mi izazovnije bile teme o kojima u prethodnim knjigama nisam pisala, barem ne u meri i na način kao u Propitivanju peska: putovanja, smrt, rat… Mimo toga, najveći izazov za mene bio je i ostaje kako ispričati priču, bez obzira na temu. Taj izazov zvani kako za mene je jednako važan i podsticajan kada pišem o tzv. velikim temama kao što je, na primer, ljubav, temama o kojima se piše otkad je sveta i književnosti, kao i o običnim temama. Ako sam uspela da ih iskažem autentičnim glasom, pa još ako je taj glas razumljiv i dopadljiv, onda sam izazov rešila.

U nizu scena koje otvarate diskretno, kao uzgred, a ubojito pojavljuje se protekli sukob na ovim prostorima. Njegovi uzroci, trajanje i posledice neće nas dugo napustiti. Vi pokazujete da krvave scene rata ne moraju garantovati dobru literaturu?

Da, ponegde je posve jasno da je reč o sukobima na prostorima Jugoslavije 1990-ih godina, a ponegde o ratu govorim uopšteno, i rat je onda tu, kao uostalom i u prvom slučaju, u simboličnom značenju. Kao osoba, ovaj poslednji rat na našim prostorima doživela sam teško, da kažem samo to. Rat dosad nije bio moja književna tema. Neke pohvale koje sam dobila za ranije knjige, naročito za Buđenje, kažu: eto primera visoke književnosti u kojoj se ne govori o ratu. Ne znam da li mi je to izazvalo da u novu knjigu uključim i temu rata. Možda ne više nego neke druge teme o kojima takođe ranije nisam pisala, a koje su se negde u mojoj mašti i beležnici taložile i čekale na red. Mislim da sam o tim temama u Propitivanju peska progovorila svojim jezikom i na svoj način, u harmoniji sa ostalim temama knjige. I to bi bio moj umetnički, književni angažman, a nikako politički ili ideološki.

U jednoj od najlepših priča u knjizi Vizantija na Pešterskoj visoravni dotičete pitanje drugosti, izbeglištva, empatije, o potrebi uočavanja onoga što drugi ne vide. Koja bi bila reč koja sve to sažima – dobrota? Volja? (Spo)razumevanje?

Teško mi je da izaberem samo jednu sveobuhvatnu reč. Možda dobrota, ako bi ona sažimala i lepotu, i spokoj, i smiraj, i još štošta čega se priča dotiče. (Spo)razumevanje je takođe dobra reč i čitaoca ne treba da zavaraju rečenice poput one u kojoj kažem da “razgovaramo tiho da bismo se bolje čuli”. Vizantija na Pešterskoj visoravni je utočište, možda najpre to, možda je utočište reč koju tražimo, kuća u kojoj smo se obreli ili smo je samo prepoznali kao siguran zaklon u našem begu od (pri)zemnih stvari, od svakojakog zla.

Humor u vašim pričama kreće se od blagog preko ironije do skoro crnog humora, sa naglim obrtima. Šta vam znači humor?

Tom nabrajanju dodala bih i samoironiju, ali hajde da sve to zajedno nazovemo ukratko humorom. Humor mi je važan i u životu i u pisanju. Kad je o pisanju reč, mislim da on tekstu daje svežinu, da je neka vrsta eliksira, leka protiv smrtne ozbiljnosti, da ne kažem patetike. U životu može imati i spasonosnu ulogu. Jer, ako nismo u stanju da se nasmejemo, makar gorko, ako na sopstveni život, na sve njegove nedaće i na svet ne pogledamo i iskosa, s humorom, onda nam je život još teži, svet još mračniji. Rekla bih još da humor u pisanju nije stvar izbora u doslovnom značenju. Ne može se prosto odlučiti da se u pisanje unese humor, odnosno može, ali to je onda veštački, vidi se da je tu humor strano telo. (Ovde ne mislim na pisanje komedija, humoreski, aforizama…) Humor je stanje duha i pisci koji ga poseduju uključuju ga neosetno, prirodno u svoj rad.

U priče ste uveli i poznate umetnike iz svetske i naše umetnosti, iz slikarstva i književnosti. Čime su vas oni inspirisali?

Zanimljivo je vaše pitanje. Priznajem i da me je iznenadilo. Pišući knjigu uopšte nisam bila svesna da u nju, kako kažete, uvodim poznata imena umetnosti i književnosti. Jeste, u knjizi se možemo sresti s Markesom, Dišanom, Leonardom da Vinčijem, Živkom Đakom, Davidom Albaharijem, Modrijanom, Ivom Klajnom… Oni, s jednim ili dva izuzetka, nisu junaci mojih priča u pravom smislu reči, ali su u njima prisutni kao što je njihovo delo prisutno u mom životu. U Propitivanju peska ima mnogo slika, prizora, i da bih ih opisala ponegde sam prizvala neku asocijaciju vezanu za ime i delo pomenutih umetnika. Kako bih inače govorila o plavoj boji kao “boji nad bojama”, a da ne pomenem Klajnovu plavu (Iv Klajn)? Poznajem i volim likovnu umetnost, neumorno, bar jednom nedeljno odlazim u muzeje i galerije. Da bih kratko i jasno opisala bezličnog čoveka sa šeširom, prirodno bi mi, na primer, bilo da kažem “kao da je sišao s Magritovog platna”… Potpuno prirodno.

U priči Propitivanje peska, po kojoj ste i zbirci dali naslov, jedan čovek kaže: “Naći ćete sve što tražite. Na drugom mestu”. Šta je to sve što ljudi treba da traže? I gde bi mogli sve da nađu?

Eh, sve je vrlo rastegljiv pojam. Za nekog je to nešto ogromno, za drugog je ništa. Svako najbolje zna šta je za njega sve… što traži. To je vrlo, vrlo lično. Neko traga za ljubavlju, drugi je ljubav pronašao ili misli da ju je pronašao i traga za njenim dubinama. Neko traga za znanjem, neko za parama, neko za hranom ili lekom, neko za razonodom. Tragamo za istinom, za srećom. A gde bismo to sve mogli da nađemo? Mudro bi bilo odgovoriti: najpre u samima sebi, ali “nije pisac to hteo da kaže”, makar ne eksplicitno. Citirana poruka čoveka iz priče i optimistička je i opominjuća, u smislu da ukazuje na to kako počesto za nečim do čega nam je stalo tragamo na pogrešnom mestu, vezujemo se za pogrešne ljude. Gde bi, dakle, bilo to zlatno nalazište za sve ono za čime u životu žudimo? U traganju za odgovorom – da propitamo pesak?

Svet u kojem živimo pun je apsurda i paradoksa, čini mi se danas više nego ikad. Kao da se sa svekolikim napretkom apsurd još više odomaćio, da ne kažem banalizovao. Tako gledajući, ispada da su pisci apsurda, ma koliko u njihovim delima bilo i fantastike, u suštini realistični pisci

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.