Intervju: Aleksandar Đinđić – Nezavisnoj sceni nedostaje preispitivanje gorućih tema

Razgovarao: Filip Grujić

Aleksandar Đinđić (Niš, 1980), dobitnik ovogodišnje Sterijine nagrade za glavnu mušku ulogu u predstavi Kretanje, profesor glume na Fakultetu umetnosti Priština, vrlo je uspešan i na nezavisnoj i na institucionalnoj sceni.

Zbog čega su nagrade bitne i da li se život glumca u Srbiji menja posle tako jedne velike nagrade?

Po mom mišljenju, nagrade su bitne ako dođu u pravom trenutku i za ono što i vi sami smatrate svojim dotadašnjim vrhuncem ili pak osećate da je baš ta uloga po nečemu posebna. Sterijina nagrada oduvek je bila, a i sada je, čak i u ovim čudnim vremenima po kulturu, naša najvažnija nagrada za pozorišnu umetnost. Život se, bar za kratko, ipak malo promeni posle nekog priznanja. Bilo kako bilo, srećan sam da sam Sterijinu nagradu dobio za ulogu u predstavi Kretanje, jer je ovo jedna od onih predstava koje doživljavam kao nešto svoje, lično i posebno… kao, recimo neku važnu fotografiju koju ću čuvati zauvek, ili kao svoju ulicu iz detinjstva, kao nešto najličnije, radosno i neprepričljivo. To je jedna od onih predstava za koje ne brinem hoće li se svideti ovome ili onome. Ona je meni važna, jer je deo mene i srećan sam da se desila i da, kao takva, postoji u vremenu i prostoru.

Reč je o imerzivnoj predstavi u kojoj tumačite ulogu radnika koji ostaje bez ruke. Međutim, pošto je forma takva da je publika podeljena po grupama i da prati svaku od pet priča pojedinačno, to znači da morate pet puta tokom jedne večeri da odigrate istu stvar. Deluje da takav proces iziskuje drugačiju glumačku tehniku od standardnih predstava?

Mislim da se ne radi o drugačijoj glumačkoj tehnici, već o posebnoj vrsti koncentracije. Kad je rediteljka Jovana Tomić objasnila svoju koncepciju i kad smo čuli da će svako od nas petoro izvesti istu scenu pet puta i to još u precizno utvrđenom trajanju od 15 minuta, delovalo je zastrašujuće ali i uzbudljivo i svi smo se, sa njom na čelu, upustili u to i gledali na ovaj nesvakidašnji proces kao na izazov u kojem će konačni rezultat biti do samog kraja neizvestan. Nas petoro koji igramo (Milica Stefanović, Ana Mandić, Jelena Ilić, Pavle Mensur i ja) predano smo, međutim, i do kraja radili na ulogama, te nam ni ponavljanje od pet puta, ili ono frustrirajuće vremensko ograničenje u kojem treba da izvedemo scenu, na kraju nije predstavljalo problem. Uloga radnika koji ostaje bez šake je zahtevna, slojevita i veoma delikatna u izvođačkom smislu. Zahtevna iz prostog razloga što je trebalo naći pravi ugao iz kojeg bi se ovaj sjajan tekst Dimitrija Kokanova otvorio u svom punom sjaju i došao do publike. Iz tog odmah uspostavljenog međusobnog poverenja sa rediteljkom se i desio rezultat koji je vidljiv, pa i nagrađen. A što se tiče igranja pet puta za redom, reći ću samo da smo na ovogodišnjem Sterijinom pozorju igrali dva puta u istom danu, što će reći da je svako od nas petoro izgovorio svoj monolog deset puta! Takvo nas iskustvo očekuje i krajem meseca na festivalu Desire u Subotici… E, to je već, ne znam kako da objasnim… više nego maraton.

Tri godine unazad selektor ste BašTeatra u Kragujevcu, festivala profesionalnih pozorišnih trupa i nezavisnih produkcija. Na samom festivalu dosta se pričalo o doprinosu nezavisne scene, ali šta je to što, po vašem mišljenju, nezavisnoj sceni nedostaje?

Možemo se odmah složiti da je finansijsko ulaganje na samom vrhu spiska problema. Međutim, kad smo moj klasni kolega Đorđe Đoković i ja razmišljali o osnivanju ovog festival, složili smo se da nam je cilj da na neki način osvetlimo nezavisnu scenu, da kada ti pozorišni stvaraoci dođu osete da su na svom terenu, da znaju da postoji prostor gde mogu da prezentuju svoj rad, da imaju svoju publiku, podršku… I zaista, svi učesnici na okruglim stolovima to ističu i srećni su što postoji ovakav festival. Druga strana medalje je tužna. Većina predstava koje kao selektor pogledam daleko su od toga što bih voleo da se nađe na našem festivalu. Nemam ništa protiv tezgi. Ljudi rade kako znaju, kako mogu ili pak u skladu sa nekom svojom situacijom, ciljevima, ukusom. S druge strane, ima mnogo kvalitetnih studentskih predstava, ali nikad ovaj festival nismo videli samo kao studentski. I eto, zaobilazeći ova dva toka, čini mi se da nekako ipak uspevam da dovedem zanimljive predstave. Iz svog iskustva mogu da primetim da nezavisnoj sceni nedostaje preispitivanje nekih gorućih tema, tema naše ne baš svetle stvarnosti, nedostaje promišljanje klasične književnosti i dovođenja u vezu opet sa sadašnjim trenutkom itd. Takvih predstava nikad nije previše, s obzirom na to kakva je naša društvena, obrazovna, politička, pa i umetnička stvarnost.

Istovremeno radite sa uspehom i u institucijama. Primer je Testirano na ljudima u Ateljeu 212. Šta je to što nedostaje institucijama?

Bilo mi je jako prijatno da radim u Ateljeu 212, kako zbog autorskog i izvođačkog tima predstave, tako i zbog ljudi koji ovu kuću vode i čuvaju. Atelje je nekako stvarno kuća. Sigurno da i tu ima problema, ali ih ja kao spoljni saradnik ne vidim i to je divno i to tako treba da bude u svim institucijama. Mislim da generalno institucije treba da se otvore za nove sadržaje, da se hrabrije upuštaju u repertoarsku politiku, da rizikuju. Ako toga nema, a često nema, onda sve postaje poprilično besmisleno i ostaje pitanje za koga se prave sve te predstave, kome se obraćaju, šta se želi da postigne postavkom određenog komada i angažovanjem baš tog i tog reditelja…

Igrali ste u društveno-angažovanim predstavama poput Radnici umiru pevajući, Život stoji, život ide dalje, Triptih o radnicima, a sami ste izjavili da nikad nije previše angažovanih predstava. Gde se nalazi tačka u kojoj se prelamaju intimne teme i angažovano pozorište?

Meni je drago da pominjete baš te predstave, jer su sve rađene po tekstovima naših savremenih pisaca. To su i snažne, a sa druge strane, i intimne predstave u izvesnom smislu. U predstavi Život stoji… (Bitef teatar) Filip Vujošević na duhovit način otvara temu angažovanog pozorišta i kroz likove troje glumaca suprotstavlja baš ove pojmove koje ste vi naveli. U toj predstavi mi, kao ti glumci, želimo da se bavimo angažovanim teatrom i u toj želji izgovaramo pred publikom i neke jako intimne stvari. I to se loše i tužno završi. U Triptihu, u poslednjoj priči igram krmaču koja služi jedino da rađa, da dva puta godišnje bude oplođena, da ne vidi svoje prasiće pošto ih oprasi. Tako ona živi oko osam godina i umre. Tijana Grumić u toj svojoj jednočinki govori o radnicama u firmi za rasplod svinja, o odnosu poslodavca prema radnicama, o hemikalijama koje udišu, o nemanju godišnjih odmora i slično. Moja krmača gleda sve to i progovara o svojoj sudbini, ali i o sudbini tih žena na koje ovo društvo ne misli. Lično, mislim da su te žene naše sestre, drugarice, majke… U toj tužnoj i ružnoj tački susreće se angažovano pozorište i intimne teme.

Profesor ste glume na Fakultetu umetnosti Priština (Kosovska Mitrovica), trenutno predajete vašoj drugoj klasi. U čemu se razlikuje put glumca sa prištinske akademije od onog sa FDU i da li svi imaju istu šansu?

Moja prva klasa dosta lepo radi, i što je važnije, svi učestvuju u kvalitetnim projektima. Mira Janjetović je snimila Asimetriju i dobila nagradu za debitanta na Filmskim susretima u Nišu; Jelena Tjapkin je za uloge u kratkim filmovima Mi nismo videli leto i Šerbet Nikole Stojanovića nagrađivana i kod nas, ali i u inostranstvu; Nikola Pavlović takođe; Nikola Voštinić igra u predstavi Snežana i sedam patuljaka u režiji Snežane Trišić… i da ne nabrajam dosadašnje angažmane svih devetoro (uz gore pomenute, moju prvu obožavanu klasu čine i Nevena Kočović, Milica Filić, Miloš Pantić, Lazar Nikolić i Aleksandar Petković), niti one projekte koje će publika tek videti. Oni su bili divna klasa, većina je ostala kod mene i na masteru i sada pripremaju svoje završne radove. Rekao bih da svi oni idu pravim putem, da su naučili puno, ali da ih učenje kroz praksu tek čeka. Meni je bilo važno da im uz zanat usadim ukus i osećaj za trenutak u kom žive i stvaraju. Prateći program studija, trudio sam se da unosim inovacije makar u izboru materijala ili pak u pristupu, metodologiji. Recimo, radeći Šekspira bavili smo se njegovim istorijskim dramama, jer mi se, u tom trenutku tema otimanja oko krune i prestola učinila inspirativnom, interesantnom i aktuelnom. Njihov diplomski rad bio je Čehovljev komad Tri sestre koji smo izveli u ambijentalnom prostoru u Beogradu u trajanju od četiri sata. To je bio lep događaj. Ispitna predstava koja je nastala po metodi mog doktorskog-umetničkog rada, koja je zasnovana na dokumentarnom materijalu pod naslovom Život moj, reprizirana je više od dvadeset puta po raznim scenama širom Srbije. Zaključak: njih su ljudi videli i nama su reditelji dolazili na ispite. Pozivali smo ih stalno, jer smo znali da imamo šta da pokažemo. To je bio put ove klase. Njihovim kolegama sa FDU je sigurno otvoreniji put samim tim što su u Beogradu, što tesno sarađuju sa drugim katedrama i slično. Ko će gde stići, to se nikad ne zna. Moja je moralna obaveza i želja, kao njihovog profesora, da dovedem ljude koji mogu da ih u budućnosti angažuju.

I sami ste završili glumu na Fakultetu umetnosti Priština, a master tezu Poetsko-realistički svet predstava “Nahod Simeon” i “Šuma blista” napisali ste pod mentorstvom dr Ivana Medenice na FDU u Beogradu. Gde se spajaju teorija i praksa u glumačkom smislu?

Po završetku osnovnih studija, shvatio sam da želim još da učim i onda upisao master iz teorije dramskih umetnosti na FDU. U to vreme bio sam opčinjen radom Tomija Janežiča, a posebno predstavama koje su rađene po tekstovima Milene Marković. Iz svog glumačkog bića krenuo sam u to istraživanje i uživao u tom napornom radu. Kažem napornom, jer nama glumcima nije blisko studiozno izučavanje stručne literature, pisanje i slično. Mi se izražavamo na sasvim drugačiji način. Profesor Medenica je od početka bio velika podrška i važna osoba u mom obrazovanju. Prošle godine je taj rad objavljen i kao knjiga što mi je posebno važno – meni i ljudima koji su te hrabre predstave videli. Za širu javnost ne znam. Moj doktorski umetnički rad, takođe odbranjen na FDU, jeste zapravo kombinacija teorije i prakse, i iz njega je proizišao metod stvaranja uloge na osnovu dokumentarnog materijala.

Pomenuli smo predstavu Triptih o radnicima – to je prva profesionalna predstava koja se radila u pozorištu u Čačku. Da li je naše pozorište decentralizovano i kako ga učiniti dostupnim svima?

Za više uloga u predstavi koju pominjete prošle godine sam dobio i nagradu Joakim Vujić za najbolje glumačko ostvarenje. I to je divno. A divno je i to da je reditelj Bojan Đorđev video tu predstavu i pozvao me za jednu od uloga u predstavi Testirano na ljudima u Ateljeu 212. Ako tako gledamo, pozorište se, možda, i može posmatrati kao decentralizovano, ali zapravo nije. Mislim da uzbudljivo pozorište i te kako postoji van Beograda, ali da ono ostaje poprilično nevidljivo za prestoničku publiku, pa i kritiku. Da, zapravo postoji jedno pozorište na koje se gleda van svih provincijskih ili pak prestoničkih okvira. To je subotičko pozorište Deže Kostolanji. Ta kuća kao da stoji sama za sebe – u najboljem smislu te reči. Voleo bih da u budućnosti ovo isto ili slično kažem baš za Čačak.

Ovogodišnji, 11. MikroFAF – Međunarodni festival uradi-sam i nezavisnog kratkog filma, održaće se onlajn, od 13. do 15. novembra, a publika će besplatno moći da pogleda više od 100 kratkih filmova iz celog sveta u glavnom i pratećem programu. Ovo izdanje festivala prati pitanje Dišete li? / Can You Breathe? kojim organizatori žele da skrenu pažnju na globalne društveno-političke nemire i previranja koji su svojim negativnim posledicama i teškim izazovima obeležili 2020. Stoga je i posebna takmičarska kategorija posvećena filmovima koji se bave posledicama pandemije, eskalacije rasizma u SAD, jačanja desnice u Evropi, ugrožavanja opstanka umetnosti i umetnika, gušenja medijskih i ličnih sloboda, ekonomskih turbulencija…

Glavni program obuhvata sledeće takmičarske kategorije:

Kategorije Kratki uradi-sam film, Nezavisni kratki film, Can You Breathe? i Juniorski film činiće glavni, takmičarski program, dok će u pratećem programu biti predstavljeni radovi tinejdžera kojima su članovi Satibare (ujedno MikroFAF tima) držali radionice tokom 2020 godine. Biće prikazan i gostujući program Kinokluba Zagreb. Sestrinski MikroFAF festival – KRAF (Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma) upotpuniće program kratkim dokumentarnim filmom Čudna Šuma Aleksandra Ćuića.

Tekst je prenet sa portala Novog magazina.