„Inflacija“ genocida ili pravda

Piše: Miloš Hrnjaz, vanredni profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka i predsednik Upravnog odbora Beogradskog međunarodnopravnog kruga, Izvor: Novi magazin

Jedanaesti januar 2024. godine. Palata mira, sedište Međunarodnog suda pravde (MSP), velika sudnica. Nakon što su svi prisutni ustali, otvaraju se bočna vrata sudnice kroz koja ulaze sudije. Povod je tužba Južnoafričke Republike (JAR) protiv Izraela povodom navodnog kršenja Konvencije o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida (Konvencija o genocidu). 

Ono što kamera ne hvata u prenosu uživo je da se iznad sudskih glava dok prolaze kroz vrata nalazi ogromno ulje na platnu Pola Albera Besnara (Paul-Alber Besnard) pod imenom La Paix par la Justice – pravdom do mira. U gornjem delu slike se nalaze dvojica sudija ili pravnika između kojih je u crvenom nacrtana figura koja predstavlja pravdu. Ispod njih je nacrtana boginja mira Irina koja u ruci nosi dete – boga napretka i bogatstva Plutusa – i koja stoji između dva ratnika na konjima. Oni napuštaju bojište i predstavljaju strane u sukobu. 

Slika ilustruje nadu s kraja XIX i početka XX veka da je rat izlečiva posledica ljudske iracionalnosti, te da se do svetskog mira, a samim tim i do opšteg napretka i bogatstva, može doći tako što će se strane u sporu obratiti međunarodnom sudu koji će na bazi pravde doneti odluku o razrešenju spora. 

Spor bez dve zaraćene strane 

Slučaj JAR protiv Izraela pokazuje ipak delimično drugačiju sliku od te. U njemu nema dve zaraćene strane, niti se može reći da preti ozbiljna opasnost izbijanja sukoba između njih. Umesto toga, JAR je odlučila da na 84 strane podnese tužbu protiv Izraela pred MSP u kojoj se pominju mnogi podaci o dosadašnjoj vojnoj akciji Izraela na teritoriji Gaze: hiljadu palestinske dece koja su ostali bez jedne ili obe noge; amputacije koje se zbog razaranja bolnica i opštih uslova u Gazi sada ponekad vrše bez anestezije u nehigijenskim uslovima; majke koje su zbog nedostatka vode najčešće primorane da prehranu mešaju sa zagađenom vodom što dovodi do veoma ozbiljnih zdravstvenih problema kod beba; preko 20000 stradalih od kojih većinu čine civili. 

U ovom tekstu se bavim sledećim pitanjima u vezi sa situacijom u Gazi i tužbom JAR protiv Izraela: pravni osnov tužbe i moguća nadležnost MSP-a; osnovni argumenti JAR-a u pogledu navodnog kršenja Konvencije o genocidu i njihov zahtev za određivanjem privremenih mera u ovom slučaju; pravne argumente Izraela koje je izneo u usmenom delu rasprave pred sudom 12. januara; političku relevantnost i moguće nepravne posledice tužbe. 

 

PRAVI OSNOV I NADLEŽNST SUDA: JAR je u svojoj tužbi naveo da pravni osnov tužbe u ovom slučaju predstavljaju članovi 36 (1) („nadležnost suda prostire se na sve predmete koje mu strane u sporu podnesu i na sve slučajeve koji su izričito predviđeni u Povelji Ujedinjenih nacija ili u punovažnim ugovorima ili konvencijama“) i 40 („predmeti se… iznose pred sud bilo saopštavanjem kompromisa bilo pismenom tužbom koja se podnosi sekretaru suda“). Konkretnije, JAR je podnela tužbu protiv Izraela pred MSP-om na osnovu činjenice da su i jedna i druga država strane ugovornice Konvencije o genocidu, kao i da nisu podnele (inače kontroverznu) rezervu na član IX te Konvencije koji predviđa nadležnost MSP-a u slučaju spora strana ugovornica po pitanju tumačenja ili primene ove Konvencije. 

JAR je u tom kontekstu u tužbi navela da se postojanje spora sa Izraelom ogleda u činjenici da su zvaničnici JAR-a u nekoliko navrata uključujući i diplomatsku notu od 21. decembra 2023. godine iznosili stav ili da postoji ozbiljna opasnost od genocida u Gazi ili da je on već počinjen, kao i da je Izrael u više navrata tvrdio ne samo da to nije slučaj već da i same takve optužbe predstavljaju „antisemitizam“. 

OSNOVNI ARGUMENTI JAR: Definicija genocida se nalazi u članu II Konvencije o genocidu: 

„U smislu ove Konvencije kao genocid se smatra bilo koje od navedenih dela učinjenih u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve:

1. a) ubistvo članova grupe; b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe; c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja; d) mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe; e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu“.

JAR u svojoj tužbi za palestinski narod koristi termin „nacionalna, rasna ili etnička grupa“. Ovo pitanje je važno jer se genocid prema Konvenciji može izvršiti isključivo nad jednom od četiri grupe koje su izričito pomenute u članu II Konvencije (u tužbi BiH protiv SRJ se, na primer, pominjalo „nesrpsko“ stanovništvo, ali je kasnije precizirano da se zaštićena grupa ne može definisati negativno). JAR zatim u tužbi navodi i dokaze za akte koji su predviđeni članom II. Tako se u tužbi na primer navodi da je od 7. oktobra samo na prostoru Gaze ubijeno preko 21.000 ljudi od kojih su preko 7.700 bili deca. 

Dodatno se u kontekstu teških povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe navodi da je više od 55.000 ljudi zadobilo povrede usled vojnih akcija Izraela, a da više od 50 odsto dece u Gazi ima suicidne misli. Oko 93 odsto ljudi u Gazi je gladno, a postoji i akutan problem snabdevanja vodom što je navedeno u kontekstu podvrgavanja grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja. U tom kontekstu se osim nediskriminativnih napada pominje i prisilno premeštanje stanovništva u Gazi jer je preko 1,8 miliona ljudi raseljeno (JAR se u ovom delu tužbe poziva na presudu MSP-a u slučaju Hrvatske i SRJ gde se navodi da prisilno premeštanje pod određenim uslovima može predstavljati zločin genocida). 

Na kraju se pominju i katastrofalni uslovi u kojima se nalaze trudnice u Gazi gde je procena da kod između 25 i 30% njih dolazi do prevremenog porođaja usled stresa ili uslova kojima su izložene, da ne postoje ni osnovni uslovi za porođaje pa je stopa mortaliteta i kod porodilja i kod beba izuzetno visoka, itd. JAR je neke od ovih navoda detaljnije argumentovala u usmenoj raspravi o određivanju privremenih mera 11. januara. 

Kao što je poznato, pomenuti akti bez obzira na svu svoju težinu i posledice nisu dovoljni sami po sebi da bismo mogli da kažemo da je u Gazi počinjen zločin genocida. Član II Konvencije o genocidu zahteva i da su oni učinjeni sa posebnom namerom (dolus specialis) da se uništi deo grupe ili grupa kao takva. 

JAR u tužbi navodi da se ova posebna namera može videti iz izjava visokih izraelskih zvaničnika, kao i ukupnog načina izvođenja vojnih operacija Izraela u Gazi. JAR u tužbi citira petnaestak takvih izjava uključujući i one najviših zvaničnika Izraela poput premijera, predsednika, ministara i dela vojnog vrha. U tom kontekstu se treba prisetiti presude MSP u slučaju Hrvatske i SRJ jer je i tada sud analizirao izjave hrvatskog vrha i na kraju presudio da one nisu bile dovoljne da bi se utvrdila posebna namera da se uništi deo grupe ili grupa kao takva. 

Što se tiče pitanja da li se posebna namera da se uništi grupa kao takva može izvoditi iz opšteg načina izvođenja operacija standard koji je usvojio MSP u ovom pogledu je prilično visok:

„Sud podseća da bi obrazac ponašanja mogao da bude prihvaćen kao dokaz namere da se uništi deo grupe ili grupa kao takva, on mora biti takav da sigurno ukazuje na postojanje takve namere (BiH protiv SRJ, 2007, p. 197, para 373). To znači da za sud, namera da se uništi deo grupe ili grupa kao takva, mora biti jedini razuman zaključak koji se može izvući iz obrasca ponašanja“ (Hrvatska i Srbija, 2015, para. 415). 

Predstavnici JAR su u usmenom izlaganju pred sudom ponovili da je sam način izvođenja operacija Izraela u Gazi dokaz genocidne namere insistirajući pri tome na blokadi Gaze, odsustvu puštanja konvoja humanitarne pomoći, ogromnom i nesrazmernom broju civilnih žrtava, odabiru meta prilikom vojnih operacija, itd. Dodatno, oni su insistirali da je u govorima izraelskih zvaničnika prisutna sistemska dehumanizacija koja se nije zadržala samo na tom nivou već je oslikana i u državnoj politici Izraela, a i sistematski širena i prihvaćena među izraelskim vojnicima na terenu. 

Na kraju ovog dela tužbe JAR j, između ostalog, tvrdi ne samo da Izrael nije učinio praktično ništa da spreči zločin genocida već i da je počinio taj zločin u Gazi, kao i da nije kaznio one koji su taj zločin počinili i(li) su na njega pozivali. 

Važno je napomenuti i to da za određivanje privremenih mera sud u ovoj fazi ne mora da bude uveren da je u Gazi zaista počinjen zločin genocida, ali je potrebno da se uveri da su tvrdnje u vezi s tim makar razumne ili verovatne („plausible“)

ZAHTEV ZA PRIVREMENE MERE: Pozivajući se na član 41 Statuta MSP JAR je od suda zatražila i donošenje privremenih mera: „Sud je ovlašćen da odredi, ako smatra da to postojeće okolnosti iziskuju, koje mere za obezbeđenje prava svake sporne strane treba privremeno preduzeti“. JAR je argumentovala da je donošenje ovih mera neophodno kako bi se palestinski narod zaštitio i kako bi se sprečilo pogoršavanje situacije u Gazi dok sud ne donese presudu u vezi sa ovim slučajem (što u njegovoj praksi zna da potraje i više godina). 

Sud je ovo pitanje određivanja privremenih mera razmatrao i u skorašnjim slučajevima Gambije i Mjanmara i Ukrajine i Rusije i u vezi sa tim je zaključio da je za određivanje privremenih mera potrebno da sud utvrdi da li prima facie ima nadležnost (ovo je bio predmet rasprave pred sudom i u nekim drugim slučajevima u kojima je strana u sporu bila i SRJ). Ukoliko MSP utvrdi da prima facie ima nadležnost on će moći da odredi privremene mere s tim što u kasnijoj fazi postupka ponovo može da preispita pitanje nadležnosti. U ovom slučaju je JAR tvrdila da na osnovu činjenica da su i JAR i Izrael strane ugovornice Konvencije o genocidu, da nijedna od njih nije stavila rezervu na član IX, kao i na prirodu vojnih akcija Izraela u Gazi i broj palestinskih žrtava koje su nastale, sud bez sumnje ima prima facie nadležnost, odnosno može da odredi privremene mere. U ovom kontekstu je važno napomenuti i to da za određivanje privremenih mera sud u ovoj fazi ne mora da bude uveren da je u Gazi zaista počinjen zločin genocida, ali je potrebno da se uveri da su tvrdnje u vezi sa tim makar razumne ili verovatne („plausible“). 

U isto vreme, JAR je predložila da u okviru privremenih mera sud između ostalog naloži da Izrael odmah prekine svoje vojne operacije u Gazi; da preduzme mere za prevenciju genocida u Gazi; da preduzme sve mere kako bi se sačuvali svi dokazi o dosadašnjem vojnom delovanju Izraela u Gazi i zločinima koji su počinjeni; da podnese u vezi sa svim ovim izveštaj MSP-u, itd. Na kraju, JAR je od suda zatražila i da hitno odredi ove mere pozivajući se i na prethodnu praksu suda u ovoj oblasti, kao i imajući u vidu ekstremnu situaciju u kojoj se palestinski narod trenutno nalazi. U tom smislu bi verovatno trebalo podsetiti i da iako je ranije bilo različitih mišljenja u vezi sa ovim pitanjem, privremene mere koje odredi MSP predstavljaju obavezu strane u sporu na koju se te mere odnose.

Države ponekad i nemaju cilj da dobiju pravni spor pred MSP već tužbu koriste kao još jedan kanal za legitimizaciju svojih interesa u međunarodnom sistemu ili pred domaćim javnim mnjenjem

ARGUMENTI IZRAELA: U usmenom delu rasprave predstavnici Izraela pred sudom su 12. januara izneli svoje argumente u vezi sa ovim slučajem. Oni su najpre konstatovali da zločin genocida, kao ni Konvencija o genocidu nisu osmišljeni za situacije kao što je u Gazi. Izrael je svestan brutalnih posledica oružanog sukoba u Gazi, pa i po civile, ali je uzrok tome pre svega ponašanje pripadnika Hamasa koji se kriju među civilnim stanovništvom i koriste ga kao štit u uslovima ratovanja u gusto naseljenim oblastima. 

Dodatno, Izrael je dobar deo svog obraćanja posvetio dokazivanju toga da je zapravo napad Hamasa 7. oktobra na teritoriji Izraela deo genocida protiv Izraela, te da je Izrael od tog trenutka delovao u samoodbrani poštujući norme međunarodnog prava. 

Što se tiče navoda JAR-a pred sudom, predstavnici Izraela su najpre izneli argument da između JAR-a i Izraela ne postoji spor u vezi sa primenom i tumačenjem Konvencije o genocidu. Naime, Izrael je smatrao da nije odgovorio na tvrdnje JAR povodom ovog pitanja. S obzirom da je postojanje spora neophodan uslov za zasnivanje nadležnosti suda, Izrael je ustvrdio da te nadležnosti nema ni prima facie, te da sud ne može ni da odredi privremene mere. 

U vezi sa pitanjem postojanja posebne namere da se uništi palestinski narod, Izrael je pred sudom izneo argument da mere koje je sprovodio u pogledu upozorenja palestinskih civila u Gazi, kao i pružanje humanitarne pomoći (makar i u ograničenoj meri zbog navodnih zloupotreba Hamasa) jasno pokazuju da nije bilo namere da se uništi palestinski narod kao takav. Predstavnici Izraela su u isti mah tvrdili da nasumični citati različitih izjava izraelskih zvaničnika ne mogu biti dokaz te posebne namere najpre zbog toga što neke od citiranih izjava nisu bile izjave zvaničnika Izraela već ljudi koji nisu imali nikakvu ulogu u sprovođenju njegovih vojnih akcija. Osim toga, te izjave jasno odudaraju od politike Izraela u ovoj situaciji i od nekih se Izrael izričito ogradio. 

Što se tiče određivanja privremenih mera, Izrael je ustvrdio da sud treba da odbije zahtev JAR-a jer je zahtev za obustavljanjem vojnih operacija Izraela „zapanjujući“. Njime bi, zapravo, bilo onemogućeno urođeno pravo Izraela na samoodbranu od akcija Hamasa. Osim toga, predstavnici Izraela su konstatovali i da su vojne akcije u poslednje vreme nižeg intenziteta, tako da nije ispunjen ni zahtev da se mere donose usled hitnosti situacije. 

Izrael je dobar deo svog obraćanja posvetio dokazivanju toga da je zapravo napad Hamasa 7. oktobra na teritoriji Izraela deo genocida protiv Izraela

PRAVNA RELEVANTNOST I NEPRAVNE POSLEDICE: U svojih prvih skoro pa 50 godina Međunarodni sud pravde nije imao nijedan slučaj tužbe jedne države protiv druge povodom navodnog kršenja Konvencije o genocidu. Do prve takve tužbe je došlo u nama veoma dobro poznatom slučaju tužbe Bosne i Hercegovine protiv SRJ 1993. godine. Od tada do danas, dakle u poslednjih 30 godina, podneto je nekoliko tužbi čiji je osnov upravo Konvencija o genocidu – slučaj Hrvatske i SRJ, Ukrajine i Rusije i Gambije i Mjanmara. U slučajevima koji se tiču SRJ/Srbije imamo i presude, dok se u druga dva slučaja one tek očekuju. 

Poslednja tužba po ovom pravnom osnovu je tužba JAR protiv Izraela. Ova tendencija značajnog povećanja broja slučajeva u ovoj oblasti nije slučajna. Sa jedne strane, nema nikakve sumnje da je termin „genocid“ emotivno i politički natopljen u toj meri da se ponekad čini da žrtve drugih zločina nažalost gotovo da nemaju nikakve šanse da zaokupe pažnju, misli i duše ostatka čovečanstva ukoliko bar neko, u novinskom članku ili stručnom blogu, ne tvrdi da je reč o genocidu. 

Sa druge strane, države ponekad i nemaju cilj da dobiju pravni spor pred MSP već tužbu koriste kao još jedan kanal za legitimizaciju svojih interesa u međunarodnom sistemu ili pred domaćim javnim mnjenjem. Dodatno, tužbe za kršenje Konvencije o genocidu omogućava činjenica da je preko 150 država ugovornica Konvencije o genocidu. Na kraju, naročito slučajevi Gambije i Mjanmara i JAR i Izraela po određenim shvatanjima pokazuju i veću spremnost država da tuže druge države za kršenje Konvencije o genocidu iako se zločin genocida nije desio na njihovoj teritoriji ili nad njihovim državljanima. Naime, ovde je reč o primeru erga omnes obaveza, odnosno obavezama u vezi sa čijim ispunjenjem postoji pravni interes svih država jer je reč o pitanjima koji su od suštinske važnosti za čitavu međunarodnu zajednicu (država).

Na kraju treba istaći i specifičan mehanizam određivanja privremenih mera u ovom kontekstu. Naime, za određivanje privremenih mera je nešto niži prag prilikom utvrđivanja nadležnosti suda (da ima prima facie nadležnost) što državama ostavlja mogućnost da zatraže mere kojom će se od druge strane zahtevati prekid vojnih operacija iako sud u kasnijoj fazi postupka može da utvrdi da nije bilo reči o kršenju Konvencije o genocidu. Na ovaj način, mehanizam određivanja privremenih mera se koristi kao još jedan način za politički i pravni pritisak na državu koja je pred sudom tužena da makar privremeno obustavi svoje vojne operacije. 

Imajući sve prethodno rečeno u vidu, verujem da će sud u ovom slučaju odrediti privremene mere, odnosno da neće konstatovati da prima facie nema nadležnost u ovom slučaju. Drugo je, međutim, pitanje kakvog tipa će biti te mere i da li je realno očekivati da sud naredi Izraelu potpuno obustavljanje vojnih operacija što je svakako jedan od osnovnih ciljeva JAR.

Nakon završetka tročasovnog izlaganja predstavnika Izraela pred sudom, predsedavajuća sudija Donahju je izjavila da će u skladu sa pravilima u vezi sa određivanjem privremenih mera sud doneti odluku u vezi sa njima „što je pre moguće“. Sudije su nakon toga ponovo prošle ispod grandiozne slike Pravdom do mira izlazeći iz sale uz pitanje koje je visilo u vazduhu koliko je realno da njihova buduća odluka zaista donese pravdu (i)li mir u Gazi. Možda u vezi sa tim treba konstatovati da se odluke ovog suda ne mogu posmatrati izolovano od drugih političkih i pravnih napora koji se ulažu u ovom pravcu. One su samo deo ukupnih napora da na okupiranim palestinskim teritorijama dođe do mira. Svečana i lepa, ali i konzervativno uređena pozornica velike sudnice Međunarodnog suda pravde samo je jedna od pozornica gde države igraju igre zaštite svojih interesa sa ponekad zastrašujućim posledicama. Ona u tom smislu nije „glavni stage“ ovog događaja, ali nije ni beznačajna, neposećena bina na koju niko ne obraća pažnju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.