In Memoriam: Zbogom Vladimiru Gligorovu

Piše: Dimitrije Boarov. Izvor: Novi magazin

Kada umre značajan intelektualac koji je, bučno ili tiho, ali bitno uticao na svest društvene elite u nekoj zemlji, onda se u javnom prostoru civilizovanih država povodom njegove smrti oglase i njegovi istomišljenici, ali i najmoćniji protivnici, da se poklone njegovom društvenom doprinosu i odaju počast njegovim makar uzaludnim naporima da naš svet bude nešto bolji. Na primer, kada je 2006. godine umro poznati američki ekonomista Milton Fridman, tadašnji predsednik SAD Džordž Buš je izjavio da je Fridman bio mislilac „čiji je rad pomogao da napreduju ljudsko dostojanstvo i ljudske slobode“.

U Srbiji, u kojoj nažalost kolo vode u svim oblastima javnog rada uglavnom mediokriteti i patriotske larmadžije, vest da je u Beču, u 78. godini života (27. oktobra) umro ekonomski i politički analitičar Vladimir Gligorov prošla je gotovo nezapaženo. Zasad je o odlasku Gligorova istu kratku informaciju prenelo samo dvoje novina i dva portala, a sva ostala silna štampa i mnogobrojni ovdašnji mediji „ni mukajet“ iako su decenijama ipak prenosili njegove ocene i zapažanja, prevashodno u ekonomskoj sferi. Čak i ako je razlog za ovu ignoranciju u tome što je Vlada Gligorov bio jedan od retkih Beograđana sa dosledno i izrazito liberalnim stavovima; čak i ako je problem što je kontinuirano zagovarao reforme i tranziciju u Srbiji (koje se u većini ovde mrze); čak i ako se u Srbiji smatra da se ne treba osvrtati na smrt jednog Makedonca (čiji je otac Kiro Gligorov bio dugogodišnji funkcioner u Titovoj Jugoslaviji), a koji je poslednjih dvadesetak godina proveo u bečkom Institutu za međunarodne ekonomske studije (baveći se uglavnom ekonomijama balkanskih zemalja), itd. – morao bi se naći neko, bar među našim ekonomistima, koji bi se (kompetentnije od jednog novinara) mogao osvrnuti na delo i delovanje Vladimira Gligorova povodom njegove smrti. Kažem „delovanje“, ciljajući na činjenicu da je Vlada bio jedan od 13 osnivača Demokratske stranke (koju je brzo napustio) i da je dao doprinos formulisanju ekonomskog programa LDP-a (koji je oduvek čamio u nekoj stranačkoj fioci). No, nekadašnji i sadašnji lideri tih stranaka sada su zabavljeni drugim stvarima, a oni drugi ophrvani su narodnim brigama.

Kad je reč o privrednim novinarima, o čemu mogu lično da svedočim protekle 54 godine, Vlada Gligorov je bio neka vrsta orijentira u složenom ekonomskom vrtlogu, na domaćem terenu, a naročito na međunarodnom. Na primer, čak i ona naša manja grupa ekonomskih novinara koja je stalno zagovarala „tržište, konkurenciju i privredne slobode“ često nije znala kratko, lapidarno da objasni suštinu neuspele jugoslovenske privredne reforme 1965. godine, ali i bitne grede svih potonjih neuspelih reformi u Srbiji, a Vlada Gligorov je to uspeo u nekoliko rečenica: „Ako se sredstva ne dobijaju kao poklon, onda moraju da se uzimaju zajmovi. A zajmovi moraju da se vrate. Što dalje znači da zemlja mora da ima proizvodnju, mora da ima izvoz, iz čega će se pozajmice vraćati. Dakle, pokazuje se neophodnim da se uspostavi sistem odgovornosti kroz celu privredu, što je praktično liberalno pitanje; ko odgovara za koje troškove – preduzeća, domaćinstva, banke, države i tako redom. Privredna reforma mora da se gleda u tom kontekstu“. (Citat sam uzeo iz knjige Mijata Lakićevića „Ispred vremena“, 2011.)

Toj suštinskoj „odgovornosti za odluke“ Gligorov se često vraćao u svojim napisima, pa i u nedavnoj kolumni u Novom magazinu, kada je komentarisao neke od ključnih „dilema“ Srbije oko geopolitičkog opredeljenja između Azije i Evrope. Nije reč, dakako, o „odgovornosti“ nekoga ko je, na primer, prisluškivao predsednika države ili neznalački vodio neko javno preduzeće, pa ni o odgovornosti političara za neku teritoriju nego o istorijskoj odgovornosti za život nekog naroda i njegov napredak. Ta odgovornost, nažalost, odgovorne stiže obično kada je već kasno i kada siromaštvo pokrene socijalne bune, najčešće ne protiv stvarnih krivaca već koga dohvati.

Da ne bih bio suviše patetičan u priči o Vladinom uticaju na sve nas i pomoći koju nam je pružao, ispričaću jednu ličnu epizodu iz našeg dugog poznanstva. Negde krajem 1989. godine, kada je najavljeno da će tadašnji reformski premijer Ante Marković 18. decembra u Skupštini SFRJ izneti svoj antiinflacioni program, od kojeg se mnogo očekivalo u najširoj javnosti, a pripreman je u izvesnoj tajnosti, pozvao me je Gojko Marinković, urednik tada poznatog i tiražnog zagrebačkog nedeljnika Danas, koji je izlazio utorkom, i zatražio da za sledeći broj napišem šta donosi Markovićev antiinflacioni program. Pa Gojko, zavapio sam, kako da do subote napišem nešto o sadržaju tog programa, kad će taj program Marković izneti pred Skupštinu tek u ponedeljak. Može da se desi da ispadnem smešan u utorak, kada moj izveštaj o budućem događaju izađe iz štampe, ako ništa ne potrefim šta u njemu piše. Gojko mi je rekao da se snađem jer „nije ti prvi put“.

Da bih bar saznao šta se priča po stručnoj čaršiji, otisnem se u petak, iz zabiti Novog Sada (u kojem živim) u Beograd i kud ću, šta ću, odem u moju staru redakciju nedeljnika Ekonomska politika, u Borbinoj zgradi. Srećom, tamo slučajno nabasam na Vladu Gligorova i njemu se odmah požalim šta tokom sledeće noći treba da napišem, a i ja, pa i mnogo važniji od mene, mogu samo da nagađaju šta će se dogoditi u ponedeljak i šta se nalazi u Markovićevom antiinflacionom programu.

Vlada mi odmah reče, sedi i slušaj. On mi je izneo sve bitne stvari o programu koji je pripremljen (osim paritet dinara i nemačke marke, za koju će dinar biti vezan) – toliko precizno da sam imao utisak da je i sam učestvovao u njegovom formulisanju (bar na neki indirektan način). Kad je Antiinflacioni program Savezne vlade u ponedeljak usvojen, zagrebački Danas je već u utorak, paralelno sa svim dnevnim novinama, praktično imao moj izveštaj sa događaja koji je nastupio posle mog izveštavanja. Tako mi je u toj redakciji „skočila numera“ zahvaljujući Vladi Gligorovu, koji me je zamolio da ga ne spominjem kao izvor podataka i sadržaja.

Kad smo već spomenuli taj Antin antiinflacioni program, da ovde samo dodam da je on sadržao neku vrstu konvertibilnosti dinara (za sedam dinara mogli ste kupiti jednu nemačku marku u svakoj banci); najteža mera bilo je zamrzavanje svih plata na šest meseci; on je, zatim, predviđao čvrstu monetarnu politiku bez „divlje emisije“ po federalnim jedinicama; oslanjao se na uravnotežen budžet; odobreno je slobodno formiranje kamata i cena (osim u infrastrukturi); podrazumevao je sanaciju banaka, fiktiva i dubioza u javnoj potrošnji po republikama i pokrajinama (putem emisije obveznica); nije zaboravljena ni posebna sanacija nerazvijenih regiona, planirani su novi socijalni programi i izvršena je denominacija dinara (skinute su četiri nule). Naravno, delegati Skupštine SFRJ su usvojili ovaj program – da važi od 1. januara 1990. godine. Već prvog dana posle usvajanja programa počelo je rušenje ne samo njega nego i premijera Ante Markovića – napadan je iz svih političkih centara, od Jasenica do Đevđelije. U deset poslednjih dana decembra 1989, na primer, cene su skočile 40 odsto, a plate čak 44 odsto (najviše u Srbiji). Kasnije će u državama koje će nastati na eks-Ju prostoru odnos prema reformama početi da se razlikuje, ali to je već druga priča.

Vladimir Gligorov je bio veoma, veoma zatvoren čovek i od njega nikada niste mogli čuti ništa „privatno“ niti je išta govorio o sebi. Bio je gotovo monaški posvećen knjigama i podacima i uvek je govorio da svako ima pravo da misli šta hoće, ali i dužnost da to što misli obrazloži. Sam se tog principa držao i zbog toga nije bežao od najtežih političkih tema. Nije ga brinulo što su ga oni koji mrze da obrazlažu svoje „svete teze“ ignorisali i marginalizovali.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.