Imre Sabo: Fotografija se pravi glavom, a ne pritiskom na dugme…

Razgovarala: Mirjana Marić, Novi magazin

Imre Sabo rođen je u Mokrinu 1956. Fotografije izlaže od 1974. i dosad je učestvovao na više od 200 izložbi u zemlji i inostranstvu, na kojima je dobio više nagrada i priznanja. Od 1980. profesionalno se bavi fotografijom kao novinski fotograf u redakcijama Ilustrovane Politike, dnevnim listovima Politika i Danas, nedeljnicima Intervju, Nin i Blic News, kao i u agenciji Fonet. Radio je i kao urednik fotografije magazina Status. Od 1995. ima status slobodnog umetnika. Fotografije su mu objavljivane u mnogim značajnijim svetskim magazinima (Stern, Focus, Spiegel, Mond, Lexpress, Time, Newsweek, Herald Tribune, Le Nouvell Observateur…) i većini jugoslovenskih novina, kao i u više monografija, kataloga i publikacija. Član je ULUPUDS od 1985.

Kako ste i kada prvi put došli u dodir s fotografijom?

Pre nego što sam upisao studije nemačkog jezika i književnosti bavio sam se fotografijom i želeo da upišem kameru. Sam početak bio je u V razredu osnovne kad sam se upisao na foto-sekciju. U Gimnaziji sam upoznao Dimitrija Čipčića (oca poznate glumice), koji je bio napredni foto-amater. On me je u potpunosti naveo na ovaj put. Bio je moj prvi učitelj fotografije. Govorio je da se fotografija pravi glavom, a ne pritiskom na dugme…

Nisam primljen na studije dve godine zaredom, pa sam se odlučio za germanistiku, ali sam paralelno zahvaljujući profesoru Braniboru Debeljkoviću išao i na predavanja fotografije. Na drugoj godini je iskrsla ponuda za foto-reportera u Ilustrovanoj politici i nakon osam meseci rada tamo sam dobio stalan posao. U isto vreme došli smo Zamurović i ja, koji je pre mene dobio stalno zaposlenje.

Koliko se vreme u kojem ste počinjali razlikovalo od ovog danas?

Uvek sam učio od uzora. To su bili Magnumovci, naročito Breson. Da bismo nešto naučili išli smo na izložbe koje smo mogli da nađemo svuda po svetu. Sećam se Bresonove izložbe u Hamburgu. Celog dana sam razmišljao kako je napravio pojedine fotografije. Danas to svaki mladi fotograf može da sazna iz svog doma i da tako uči. Fotografima je u suštini veoma drago kad se neko zainteresuje za njihove fotografije. Tako sam ja upoznao Mihalja Moldovaja (Mihaly Moldvay), fotoreportera Šterna. Pri prvom susretu ispostavilo se da smo iz istog kraja. On je rođen u Beogradu, a živeo je u Kikindi, gde sam ja završio srednju školu. Pitao sam ga tada kako je napravio jednu fotografiju mlade šahistkinje u Budimpešti. Od tog trenutka povezao me je sa Šternovim ljudima i postao sam njihov saradnik. Većinu svojih najzapaženijih stvari radio sam za magazin Štern.

Rad u kojoj redakciji je za vas bio najplodonosniji?

To je bila Ilustrovana politika. Iako su se značajniji događaji dešavali iza te 1989. kad sam otišao iz nje, ovaj list je od mene napravio novinskog fotografa.

Šta za vas predstavlja fotografija?

Sve. Uloga fotografije je velika i danas, bez obzira na ogromnu demokratizaciju u ovoj oblasti. Isto kao što svi fotografišemo, tako i svi pišemo, ali nismo svi pisci. Ne smeta mi i da svi znaju da fotografišu, poenta je raditi posao najbolje što se može u datom trenutku.

Gde se nalazi dokumentarna fotografija danas?

Mislim da je na svom vrhuncu. Na kraju, kad se saberu nagrade Pulicer, World press photo i mnogi drugi konkursi, pa i Press photo Srbija, vidi se šta je pokriveno i šta se radi. Vremena se menjaju, nema više velikih budžeta za ekskluzivne fotografije, ali mislim da se i dalje kvalitet veoma ceni.

Kako izaći iz mnoštva fotografa danas?

Dnevna dopadljivost je prolazna, kvalitet ostaje.

Postoje li granice u fotografiji koje niste prešli?

Ima ih mnogo. Uvek sam radio ozbiljne stvari. Kad sam došao u Ilustrovanu, na pitanje šta bih radio rekao sam da znam šta ne bih: sport i estradu. To je bio porodični magazin koji je bio baziran na lepim licima, ali mene su uvek zanimala politička događanja. Svi su išli iz nužde po zadatku na ovakve događaje, a ja sam to želeo. Dragoceno iskustvo imam sa Kosova. Mogu da kažem da sam u svetu fotografije stekao veliko ime naslovnom stranom pod nazivom Kuća na prodaju. To je bila priča koja je govorila o ugnjetavanju Srba na Kosovu. Radili smo je Steva Zec i ja. Da nisam bio pripadnik manjinskog naroda, možda bi me zbog toga i uhapsili. Ali nisu mogli da mi prišiju promociju velikosrpskog nacionalizma. Dve godine sam sigurno proveo na Kosovu odlazeći skoro svake nedelje na događaje, ali nisam se nikad smatrao ratnim foto-reporterom. Išao sam da obavljam reporterske zadatke.

Nedavno je priča o vašim fotografijama nastalim na dan Titove sahrane postala veoma popularna, i one su postale izložba?

Napravljena je izložba za mesec fotografije, čiji je kustos David Pužado. On ju je nazvao Državnička sahrana, sahrana jedne države. Prilično zanimljiv projekat. Tek sam počeo da radim 1979, a ovo je bilo nakon nekoliko meseci. Dobio sam zadatak da idem na ulice i da slikam. Možda zbog toga što nije bilo vremena da me bezbednosno provere za dobijanje akreditacije, uhvatio sam momente tuge koje je malo ko od profesionalaca fotografisao.

Kako je nastala ideja za izložbu?

Bili smo na jednoj izložbi u Salonu Muzeja savremene umetnosti koja je bila posvećena sletu, štafetama za Titov rođendan, gde je umetnica upotrebila nečije fotografije i nije ih potpisala. To mi se nije dopalo iako je autorka izložbe moja prijateljica i priznata umetnica. Rekao sam da je mogla i od mene da uzme te fotografije, pa makar da me potpiše, na šta je moj prijatelj David Pužado, koji je i kustos moje izložbe, upitao šta ja imam. Rekao sam da imam ne baš dodelu štafete Titu, ali imam poslednje sletove koji su napravljeni. Setim se i da imam i nekoliko filmova s Titove sahrane i ponudim mu taj materijal da ga uklopi. Kako bi klinci rekli, David otkine na ove slike i kaže – pravim ti izložbu sa ovim u Barseloni. Izložba nije održana, ali je onda bila ideja da bude na 40 godina od Titove smrti u galeriji Kvaka 22. Ove godine je, konačno, održana pod nazivom 40 plus jedna godina, zbog situacije s kovidom.

Na koju svoju fotografiju ste najviše ponosni?

To je fotografija koja se nalazi na mom sajtu pod nazivom Quo vadis. Bilo je mnogo zanimljivih i dobrih, ali da sam napravio samo nju u životu, bio bih zadovoljan. Mnogi me pitaju zašto na sajt postavljam samo crno-bele fotografije. Uvek odgovorim da su one za mene fotografije, a sve ostalo je posao.

Kako poboljšati status fotografske profesije danas?

Fotografi moraju da budu ujedinjeni, da se zajednički bore za svoja prava. Uvek sam se zalagao za to da postoje licence. Da se zna ko čime može i treba da se bavi.

Na koji način se vi ovih dana bavite fotografijom?

Uglavnom sređujem arhivu. Nakon knjige Godine zapleta, planiram da objavim i svoje fotografije sa Kosova. Taj zadatak nije mali, treba sve posložiti u smisaonu celinu.

Autorka je novinarka InfoXpressa

Tekst je prenet iz Novog magazina.