I praznina i haos u glavi

Autorka: Isidora Everts, Izvor: Novi magazin

Kako da ti opišem taj osećaj? Potpuna praznina. Pogledam kroz prozor i vidim park. Deca trče okolo, tinejdžeri su zagrljeni, grupa mladih ljudi sede na klupama i smeju se. A ja nemam ništa od toga. Ja sedim ovde sam. A ono najgore je to što znam da čak i kada bih imao šta god oni imaju, ja opet ne bih bio srećan, objašnjava Jovan (46) koji je trenutno nezaposlen i živi u Beogradu. On kaže da su mu jutra najgori deo dana: „Ležim u krevetu i nemam ni jedan jedini razlog da ustanem.“

„Meni je skoro nemoguće da osetim sreću. Ako uradim nešto uspešno, postignem neki pregovor, taj doživljaj sreće traje veoma kratko“, kaže Stefan (40), advokat iz Beograda: „Teško mi je da pronađem zadovoljstvo u životu. Ne uživam ni u čemu. Jako loše spavam jer mi se misli non-stop vrte po glavi, a to su uglavnom negativna pitanja na koja nemam odgovore. To me dodatno opterećuje i upadam u kombinaciju anksioznosti i depresije. Imam često i epizode paranoje, vrtim priče i skačem s teme na temu. U glavi mi je haos.“

I Nik (41), di-džej i producent koji živi u Njujorku, deli istoriju bolesti koja sve više zahvata svet: „Imao sam depresivne epizode od ranog detinjstva, a napade anksioznosti imam nekoliko puta godišnje. To je osećaj kao da imam rupu u želucu, konstantni osećaj da ću da potonem, Anksiozni napadi mi svaki put budu jači kad se jave. To što me često pokreće na depresivno razmišljanje je ubeđenje da moj život nikada neće biti to herojsko putovanje koje romantizujem kod drugih ljudi koje ja doživljavam kao uspešne.“

STOTINE MILIONA: Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da od anksioznih poremećaja trenutno pati 374 miliona ljudi širom sveta, dok 280 milion živi sa depresijom. U Srbiji se procenjuje da između 250.000 i 400.000 ljudi boluje od kombinacije anksioznosti i depresije, poremećaja koje prate negativne misli, bezrazložna tuga, patološko depresivno raspoloženje, osećaj krivice, povišen neuroticizam, iracionalna zabrinutost, insomnia, glavobolje i drugi simptomi koji traju bar dve nedelje. 

Prema rečima američkog kognitivno-bihejvioralnog psihoterapeuta Seli Koneli, depresija i anksioznost imaju komplikovan odnos: „To je začarani krug. Kada postanete uznemireni, imate tendenciju da se brinete o nekom problemu. Osećate se loše zbog toga i polako prelazite u depresiju. Depresija je često izazvana anksioznošću koja se ne leči.“ 

Prema rečima spec. psihijatrije dr Milutina Kostića sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, depresija i anksioznost su najčešći psihički poremećaji koji pogađaju ljude: „Generalizovani anksiozni poremećaj ima komorbiditet sa depresijom. Osoba koja zadovoljava kriterijume za generalizovani anksiozni poremećaj u čak 95% slučajeva zadovoljava i kriterijume za depresivni poremećaj. Osobe koje osećaju napetost, nesigurnost, plaše se oko svake sitnice, imaju istovremeno i simptome depresije.“

Američka psihološka asocijacija (APA) definiše traumatski događaj kao onaj koji „preti povredom ili smrću ili izaziva horor, strah i bespomoćnost u trenutku kada se dogodi“. Traume, koje mogu biti blage ili kompleksne, mogu se manifestovati kao fizičko, emotivno ili seksualno zlostavljanje, gubitak roditelja, izloženost porodičnom nasilju ili ekstremnom stresu, odbacivanje od jednog ili oba roditelja, pretnja ili maltretiranje, odrastanje sa zavisnicima ili bilo koji izuzetno stresan događaj. Kompleksna trauma obično uvek nastaje u ranom detinjstvu kao posledica dugotrajne situacije koju dete ne može da izbegne i koja se ponavlja kao nasilje u porodici.

Šta vam se desilo?

Anksiozni poremećaj, depresija i ostali mentalni poremećaji su rezultati bioloških, psiholoških i socijalnih faktora i često su usko povezani sa traumama iz detinjstva. Prema svetski poznatom kliničkom neuropsihijatru, Brusu Periju, koji 30 godina istražuje efekte traume iz detinjstva na decu i odrasle, najranije životna iskustva određuju naš životni put. „Ako imate traumu u razvoju, istina je da ćete biti izloženi riziku od skoro bilo koje vrste fizičkog, mentalnog i socijalnog zdravstvenog problema na koji možete pomisliti.“ 

U njihovoj knjizi „Šta vam se desilo?“ dr Peri i poznata TV voditeljka Opra Vinfri nude revolucionarni pristup ljudima, umesto fokusiranje na pitanje zašto to radite? na šta vam se desilo? Knjiga detaljno i stručno objašnjava kako iskustva iz detinjstva izazivaju duboke emocionalne ožiljke, utiču na razvoj mozga, naše ličnosti i naše ponašanje i funkcionišu kao prediktori rizika od mentalnih problema kasnije u životu.

SAMOODBRANA DETETA: Osobe koje su preživele traumatična iskustva u detinjstvu često razvijaju maladaptivne obrasce ponašanja od kojih se teško oslobađaju jer su nastale kao odbrana u najosetljivijim periodom odrastanja i u vreme kad se mozak tek razvijao. Dete nesvesno usvaja određeni vid ponašanja koji mu omogućava da se izbori sa događajima koja su u tom trenutku previše jaka za njegovu svest. U samoodbrani, dete ne dozvoljava nikome da mu se emotivno približi da bi sprečilo da ponovo bude povređeno. Ono nauči da brine o sebi i da mu niko nije potreban, razvijajući tako nedostatak empatije. Ovi obrasci oblikuju ponašanje i razmišljanje i remete kasnije funkcionisanje u životu kad se odrasla osoba suočava sa nezdravim negativnim emocijama i ponašanjima kao što su osećaji nesigurnosti i nepoverenja prema drugima i prema okolini, perfekcionizam, nemogućnost vezivanja, samosabotaža, disocijacija, noćne more, hronični bolovi, anksioznost i depresija. Ove traume imaju destruktivan uticaj na sve aspekte odraslog života.

„Moj otac je bio jak autoritet koji je bio nasilan kad se napije“, priča Stefan: „Mi deca nikad nismo znali u kakvom će raspoloženju doći kući, da li će biti pijan, da li će krenuti sve da nas maltretira i da lomi po kući celu noć. Živeli smo u konstantnom strahu pitajući se šta nas čeka. Celo detinjstvo mi je bilo mučno. Trenirao sam košarku u jednom klubu četiri sata dnevno jer su roditelji videli da sam bio dobar u tome pa su me gurali, a trener je bio agresivan isto kao otac kad popije. Nigde nisam osećao mir. Period za druženje su mi zamenili torturom i izazvali mi bolesni vid ambicije. Negde kasnije je mozak počeo da me opterećuje: ako sedim i ne radim ništa, osećam se beskorisno. Ako radim nešto što treba da izazove užitak, imam grižu savesti. Zbog nepoverenja sam stvorio zid oko sebe koji mi sputava emocije. Od tada imam čestu anksioznost, napade nemira, teskobu u grudima i pojačanu nervozu praćenu agresijom.“

Prema istraživanju UNICEF-a u partnerstvu sa Institutom za psihologiju i Institutom za mentalno zdravlje iz 2019. godine, na svakih sto odraslih osoba u Srbiji, oko 70 je više puta doživelo neki oblik traume iz detinjstva koje je ostavilo trag za celi život. Studija je obuhvatila 2.792 ispitanika koja su iskusila: fizičko zlostavljanje 13,6 odsto (višestruko), psihološko zlostavljanje 26,3 odsto (višestruko), partnersko zlostavljanje majke 12,1 odsto (višestruko), partnersko zlostavljanje oca 5,6 odsto (višestruko), seksualno zlostavljanje 2,8 odsto, fizičko zanemarivanje 5,6 odsto (višestruko), psihološko zanemarivanje 10,5 odsto (višestruko), alkoholizam u porodici 16,7 odsto, depresija u porodici 13,0 odsto, rastavljeni roditelji 15,1 odsto, nasilničko ponašanje 11 odsto (višestruko), nasilje u zajednici 37,7 odsto (višestruko).

Osobe koje su doživele veći broj negativnih iskustava u detinjstvu su kao odrasli imale određene zdravstvene i psihičke probleme kao što su zloupotreba alkohola i droge, samodestruktivno ponašanje, probleme sa spavanjem, opsesivna potreba za kontrolom, nekontrolisanim besom, panikom, disocijacijom, nesigurnim vezivanjem, gastrointestinalnim, kardiovaskularnim i respiratornim problemima.

U samoodbrani, dete ne dozvoljava nikome da mu se emotivno približi da bi sprečilo da ponovo bude povređeno. Ono nauči da brine o sebi i da mu niko nije potreban, razvijajući tako nedostatak empatije

U KRUGU: Porodica, prijatelji, partneri i bliski ljudi često nisu u stanju da razumeju mentalne poremećaje i, posle nekog vremena, izgube i empatiju i želju da viđaju depresivnu osobu. Sećam se samo koliko sam puta izgovorila „ali kako možeš biti sam kad imaš mene?!“ ili „šta je to praznina, majku mu? Kako može neko da oseća prazninu?!“ 

Mislimo da su lenji, razmaženi i nemotivisani. Mislimo da su nezahvalni i da ne cene sve to što imaju, da ne cene nas koji ih volimo. Mislimo da su inteligentni, talentovani, lepi, da imaju sve. Tražimo konkretne razloge i objašnjenja koja možemo da razumemo. Pričamo, pritiskamo, nerviramo se. Zajedno se vrtimo ukrug bez izlaza. Kad sve preživimo sa njima, na kraju konstatujemo da su toksični i počnemo da ih izbegavamo.

Olako prepisujemo dijagnoze i poremećaje ličnosti: bipolarni, narcis, granični poremećaj, opsesivna ličnost, kontrol frik, sociopata, negativac, paranoičan, bez emocija. Ne znamo i ne pitamo šta im se desilo u životu, a oni retko pričaju o svom detinjstvu. Ne povezujemo prošlost i sadašnjost jer vidimo samo sliku ispred nas. Svako juri sopstvenu sreću i niko neće da gubi vreme sa depresivcima i narcisima.

Osobe sa psihičkim poremećajima su mračni, frustrirani, opsednuti sobom i svojim problemima i nezainteresovani da se povežu sa drugim ljudima. Dok oni sede zarobljeni u svojim mislima, bliski ljudi ih postepeno napuštaju jer ih ne razumeju, jer je strpljenje ograničeno i jer se osećaju da ne dobijaju ništa zauzvrat a istovremeno nikako ne mogu da pomognu. 

„Svestan sam da nisam sam. Znam da imam najbolju sestru na svetu. Ali ne znači mi ništa“, kaže Jovan iskreno.

Ljudi koje pate od anksioznost i depresije se takođe često osećaju da ne treba da opterećuju ljude oko sebe. „Ja znam da ne smem da se žalim“, priznaje Nik: „Nikad nisam bio prinuđen da se zaposlim jer sam se rodio u tzv. višoj klasi. Ćale mi je dobro zarađivao na berzi. Znam da sam privilegovan i svestan sam kako me drugi vide: bogati, razmaženi, beli muškarac. Pošto imam sve, nemam ni jedan egzistencijalni problem, ne mogu nikome nikad da se žalim.“

„Ja sam fantazirao da će život da mi se promeni kad se preselim iz kevinog stana u Njujorku u Los Anđeles. Ne znam šta sam tačno zamišljao da će tamo da mi se desi. Posle dve katastrofalne godine, mislio sam da ću opet imati novu šansu kad sam došao u Beograd. Ali negde sam shvatio da je sve to nebitno jer gde god da idem, sebe nosim sa sobom,“ objašnjava Jovan: „I onda sam počeo ozbiljno da pijem. Beograd je sjajan grad i ljudi su baš druželjubivi. Upoznao sam puno ljudi, ali svako eventualno prestane da te zove da izađeš kad se nikad ne javljaš na telefon. Ne javljam se i ne izlazim jer neću ljude da mračim mojom negativnom energijom. Ali potpuno razumem zašto me neki više ne zovu dok su me drugi potpuno otkačili iz svojih života.“

BORBA: „Ja se nisam predao i legao u krevet“, kaže Stefan: „Idem na posao, družim se, hoću da se oženim i da imam decu, ali nemam nikakav osećaj zadovoljstva u svemu tome šta radim. Neko sa strane bi mislio da se baš provodim u životu, ali oni nemaju pojma kako je u mojoj glavi.“

Osobe koje pate od depresije i anksioznosti traže razne načine da se bore. Veliki procenat koristi lekove za smirenje koje piju godinama, nekad i decenijama. Prema rečima dr Kostića, Srbija je prva zemlja u Evropi po upotrebi benzodijazepina, tableta za anksioznost. Drugi postanu zavisnici, najčešće od alkohola. „Meni ni jedan lek nije delovao na način na koji mi deluje alkohol,“ priča Jovan: „Ali, pio ili ne pio, ja nemam osećaj zadovoljstva u životu, a razlika je u tome da mi je svejedno kakav mi je život kad pijem“.

Ali pio ili ne pio, ja nemam osećaj zadovoljstva u životu, a razlika je u tome da mi je svejedno kakav mi je život kad pijem, objašnjava Jovan

Prema nezvaničnim podacima, oko 30 do 50 odsto ljudi u Srbiji koji zloupotrebljavaju alkohol pate od depresije, dok oko trećine osoba sa depresijom zloupotrebljava alkohol.

„Nekad se probudim i bude jedan od onih dana kad me praznina baš pritiska i ništa mi ne pomaže“, opisuje Nik: „Teško mi je da opišem taj osećaj; mrzim sebe i zavidim drugim ljudima koji su uspešniji od mene. Hodanje je jedina stvar koja može da mi pomogne. Hodam celi dan ako mi je baš loše. Nekad mi se čini da ću, ako prestanem da hodam, naći neki način da izvršim samoubistvo. Kad sam na ivici suza ili besa, što mi se dešava svakih nekoliko nedelja, moram da pobegnem iz kuće i da hodam.“

Hodam celi dan ako mi je baš loše. Nekad mi se čini da ću, ako prestanem da hodam, naći neki način da izvršim samoubistvo, kaže Nik

„Imao sam nekoliko epizoda kratkotrajnih depresija godišnje, uglavnom vezanih za materijalnu situaciju, novac, posao“, kaže Stefan: „Sa tim periodičnim depresijama sam se borio distrakcijama i okupiranjem mozga kako god umem. Moj mozak piči sto na sat i mora non-stop nešto da kreira, da stvara, ali trud i rad mi nije donosio neke rezultate i to me razočaravalo i bacalo u anksioznost. Možda su mi očekivanja nerealna, ne znam. Trudio sam se da se fokusiram na to što radim i da svoju depresiju stavim po strani, ali ponekad upadnem u autodestrukciju i mislim da je sve besmisleno.“

Nik konstatuje da su depresija i anksioznost deo egzistencijalne prirode savremenog života. „U ovom digitalnom dobu, svi smo okrenuti ka idealizovanim slikama drugih ljudi na internet platformama. Neko ko se ne oseća ni srećno ni uspešno lako doživljava slike tuđeg uspeha kao napad na psihu. Poželimo da smo hrabri i srećni kao ljudi koje vidimo na mrežama koji sa entuzijazmom dele svoje uspehe. Ja se naizmenično osećam duboko integrisano i potpuno izolovano u svet u kome živim, i sa godinama sam počeo da se pitam zašto imam toliku potrebu da budem viđen, priznat. Svestan sam da moram da prestanem da posmatram svoju ličnu priču kao neki epski film koji zaslužuje ogromnu pobedu i da naučim da uživam u životu. Ne znam da li ću ikada to moći“, kaže on.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.