Hoće li Evropa ikada ponovo verovati Americi?

Piše: Ivan Krastev, Novi magazin.

Godine 1991. doputovao sam u Detroit u svoju prvu posetu Sjedinjenim Državama. Moji domaćini iz sada nepostojeće Informativne agencije SAD bili su rešeni da meni i ostalim Bugarima iz moje grupe pokažu ne samo američki san već i američko podzemlje. Pre nego što smo mogli da krenemo u obilazak grada, dobili smo instrukcije kako da se ponašamo na potencijalno opasnim mestima. Naši američki domaćini bili su jasni da ako ne želimo da postanemo žrtve, ne treba da se ponašamo kao žrtva. Ako hodamo posred ulice i unezvereno gledamo okolo u nadi da ćemo spaziti policajca, samo ćemo povećati verovatnoću da budemo opljačkani. Ostanite pribrani, naglasili su.

Od pobede Trampa na izborima 2016. mi Evropljani držimo se tog istog saveta kada je reč o međunarodnoj politici. Zaokupljeni smo time da ne dozvolimo da izgledamo kao žrtva u nadi da će to sprečiti da budemo opljačkani u svetu kojem je nekada pouzdani šerif okrenuo leđa.

Pošto je Tramp uvredio međunarodne institucije i napustio svoje saveznike od Sirije do Korejskog poluostrva, politički odlučioci sa ove strane Atlantika pokušavaju da balansiraju – s jedne strane žele da se zaštite od okretanja leđa Vašingtona Evropi; sa druge žele da obezbede garancije da time što se štite ne distanciraju još više Trampovu administraciju.

Kao rezultat toga, evropska politika prema SAD oscilira između hvalisanja našom sposobnošću da sve radimo sami i paničnog pretvaranja da je sve onako kao što je bilo. Pogledajte, na primer, kada je francuski predsednik Emanuel Makron nedavno saopštio da je NATO u stanju “moždane smrti”, a nemačka kancelarka Angela Merkel brže-bolje odreagovala tvrdnjom da je “NATO i dalje od vitalnog značaja za našu bezbednost”.

PROMENE: Pošto su se lideri država članica NATO ove nedelje sastali u Londonu, mnogo pažnje bilo je posvećeno nesuglasicama između Makrona i Merkelove. Ali ispod površine se pomalja novi evropski konsenzus o transatlantskim odnosima i to predstavlja veliku promenu. Nade većine evropskih lidera donedavno su bile usko povezane sa ishodom predsedničkih izbora u Americi. Kada bi Tramp bio poražen 2020, verovali su, svet bi se nekako vratio u normalu.

Sve se to promenilo. Dok vlade u Evropi koje su naklonjene Trampu, kao što su poljska i mađarska, i dalje prate ankete i navijaju da Tramp dobije još jedan četvorogodišnji mandat, evropski liberali gube nadu. Nije stvar u tome da oni više ne gaje strast prema američkoj politici. Naprotiv, oni revnosno prate saslušanja u Kongresu u vezi sa opozivom predsednikom i mole se da Tramp bude poražen. Međutim, konačno su počeli da shvataju da ispravna spoljna politika Evropske unije ne može da bude zasnovana na tome ko je u Beloj kući.

Čime se objašnjava ta promena? Moguće je da evropske liberale nisu ubedile spoljnopolitičke vizije predsedničkih nada demokrata, a takođe primećuju i izolacionističke tendencije u stranci. Evropljani i dalje imaju teškoća da shvate kako to da je Barak Obama, verovatno najviše evropski orijentisan američki predsednik i najomiljeniji među Evropljanima, takođe bio i najmanje zainteresovan za Evropu. (Bar dok nije došao Tramp.)

Evropljane takođe plaši mogućnost hladnoratovskog sukoba između SAD i Kine. Jedno nedavno istraživanje Evropskog saveta za spoljne poslove pokazalo je da u sukobima SAD i Kine većina evropskih birača želi da ostane neutralna, nalazeći sredinu između supersila. Za to postoji dobar razlog – Evropa je i dalje ekonomski vezana za Kinu na načine koje Vašington izgleda ne odobrava, kao što je i pokazalo nedavno koškanje oko planova kineskog telekomunikacionog giganta Huaveja da širom kontinenta uspostavi 5G mreže.

Ali ako to ostavimo po strani, verujem da postoji jedna bitnija promena – evropski liberali su shvatili da američka demokratija više ne stvara konsenzualnu politiku s predvidljivom spoljnom politikom. Promena predsednika ne podrazumeva samo novog aktera u Beloj kući već, u stvari, i novi režim. Ako bi demokrate odnele pobedu 2020. i ako bi na dužnost stupio predsednik koji je prijateljski nastrojen prema Evropi, nema garancija da Amerikanci 2024. neće izabrati predsednika koji će, poput Trampa, Evropsku uniju smatrati neprijateljem i koji će svesrdno pokušavati da destabilizuje odnose sa Evropom.

Ivan Krastev: Posle Evrope. Samizdat B92

AUTODESTRUKCIJA: Autodestrukcija američkog spoljnopolitičkog konsenzusa odlično je demonstrirana ne samo tokom nedavnih saslušanja u vezi sa impičmentom, na kojima je politizovan stav prema Ukrajini, već i činjenicom da ruska subverzija nije izazvala dvopartijsku alergijsku reakciju. Kada je Trampovim biračima rečeno da ruski predsednik Vladimir Putin podržava njihovog kandidata, počeli su da obožavaju Putina, a ne da napuštaju Trampa.

Evropljani su u proteklih 70 godina znali da će, bez obzira na to ko je u Beloj kući, američki spoljnopolitički i strateški prioriteti biti dosledni. Danas ništa nije izvesno. Iako je većina evropskih lidera bila užasnuta Makronovim podrugljivim komentarima o NATO i SAD, mnogi se ipak slažu s njim da je Evropi potrebna veća spoljnopolitička nezavisnost. Oni žele da Evropa razvije sopstvene tehnološke kapacitete i kapacitet za vojne operacije izvan NATO.

Može li ovonedeljni samit NATO da promeni trenutni stav Evrope o budućnosti transatlantskih odnosa? Tome je lakše nadati se nego na to računati. Nakon Hladnog rata potpredsednik Den Kvejl obećao je Evropljanima da će “budućnost biti bolja sutra”. Pogrešio je. I lideri Evrope počinju da shvataju da je budućnost, zapravo, bila bolja juče.

Ivan Krastev je kolumnista, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču. Njegova najnovija knjiga, koju je napisao sa Stivenom Holmsom, nosi naziv “Svetlo koje se ugasilo”.

Prevod: M. Kojčić

Članak je prenet sa portala Novi magazin.