Gostovanje ljubljanskog Mladinskog gledališča u Beogradu: Reprezent slovenačke umetnosti i kulture

Piše: Ljubiša Vujošević, Novi magazin

Slovensko mladinsko gledališče, prvo profesionalno pozorište za decu i omladinu u Sloveniji, osnovala je 1955. u Ljubljani Balbina Baranović, jedna od pionirki eksperimentalnog pozorišta u Jugoslaviji. Osamdesetih godina prošlog veka Gledališče je postalo centar pozorišnog istraživanja i politički angažovanog teatra. Od 1980-ih godina naovamo raslo je uporedo sa savremenim pozorišnim praksama i upošljavalo međunarodno afirmisane reditelje. Danas, kad se pozorišna publika utopila u tzv. postsocijalističku tranziciju, Mladinsko ne može da opstane bez podsticaja iz velikog sveta. Relativno marginalizovano u Sloveniji, u inostranstvu ono i dalje reprezentuje slovenačku umetnost i kulturu. Zato ne čude njegova česta gostovanja na Bitef festivalima i bliskost i saradnja sa Bitef teatrom, kulturnim čedom Mire Trailović. Na sceni Bitef teatra u subotu uveče izvedena je predstava Suprotno u režiji Borisa Nikitina, a u nedelju, u Dorćol-placu, predstava Gejm u režiji Žige Divjaka, čija predstava Pluća zbog pandemije kovida-19 nije mogla da bude izvedena na prošlogodišnjem Bitefu.

JAČANJE NEOFAŠIZMA: Predstavu Suprotno (Nasprotje stvari), međunarodno priznatog Nikitina, otvara informacija na displeju u pročelju pozornice: “Nova avangarda počinje za 20 minuta”, ispisana na engleskom jeziku, sa slovima postavljenim naopačke, dakle suprotno njihovom uobičajenom položaju. Jedan od petoro klovnova (četiri glumca i glumica), sa gitaricom u rukama, obraća se publici kao “ranjenom vojniku” i upoznaje je sa njihovom namerom da naprave avangardni neofašistički komad. Obrazlažući svoju ideju, akteri ne primećuju da su i sami deo fašističkog načina razmišljanja. Praveći predstavu, oni su već u predstavi, ali predstavi suprotnoj njihovoj nameri, u suprotnosti stvari. Počev od pojma ranjivosti, pojedinca, radnika i ratnika, u surovoj stvarnosti svetskog ekonomskog poretka i industrijske proizvodnje koja ubija radničku klasu, preko pojma mogućnosti, kao iskona ljudske slobode, do takozvanih “ličnih projekata” osvešćenih pojedinaca, Nikitin ispisuje naučno-filozofski traktat kako bi objasnio nastanak i jačanje neofašizma u društvima i državama savremene Evrope, u kojima je levica izgubila svoje mesto ili se u političkom spektru pomerila isuviše udesno. Svaki argument potkrepljen je nekom dopadljivom komičnom radnjom: obavijanjem pozornice i gledališta gustim dimom, eksplozijom scenskih rekvizita, pletenjem šalova za zimu, svirkom i pevanjem u stilu i ritmu najboljih numera Lajbaha. Muzička i dramska intermeca, klovnovsko-militaristički kostim, šminka, maske i perike pomažu da se lakše savlada obilje teksta kojim glumci nemilice zasipaju publiku. Nikitinovo pozorište je grubo, frontalno i direktno. Ideje i događaji neprestano se smenjuju: kad se jedna ideja zatvori, druga se otvara i na prvu baca novo svetlo. Ono što sledi, postaje suprotno onome što je prethodilo: na displeju se smenjuju poruke “Nova avangarda počinje za 20 minuta” i “Ovde nema fašizma”. Praveći predstavu o neofašizmu, klovnovi su stvorili nešto sasvim suprotno: idiličnu i veselu zajednicu dokonih ljudi.

(NE)ZGODE NA IZBEGLIČKOJ RUTI: Za izvođenje predstave Gejm (Igra) mladog i darovitog reditelja Žige Divjaka, izabran je odgovarajući prostor dvorane na Dorćol-placu. Gledaoci i glumci smešteni u po dva dugačka reda sa dve strane improvizovane pozornice, na čijem je podu raširena pravougaona mapa na kojoj su u kontinuitetu predstavljeni delovi Bosne, Hrvatske i Slovenije, sa jasno označenom rutom kojom su se kretali migranti iz ratom zahvaćenih afro-azijskih zemalja u vreme izbegličke krize i upisanim imenima mesta na graničnim prelazima i blizu njih: od Bihaća i Velike Kladuše u Bosni do Ljubljane, Ilirske Bistrice i slovenačke granice sa Italijom. Na trećoj strani pozornice nalazi se improvizovani izbeglički ležaj, a na četvrtoj tabla sa tekstom principa nevraćanja Konvencije UN o statusu izbeglica: “Princip nevraćanja (non-refoulement principle) koji proizlazi iz zabrane mučenja ili drugog nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja je međunarodni pravni princip koji državama zabranjuje da bilo koga, posredno ili neposredno, pošalju tamo gde postoji opravdana sumnja da će biti suočen s ozbiljnom opasnošću da bude podvrgnut mučenju ili drugom nečovečnom ili ponižavajućem postupanju”. Dodajmo ovde da, shodno Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948: “Svako ima pravo da u drugim zemljama traži i uživa azil od proganjanja”. Princip nevraćanja je kamen temeljac izbegličke zaštite. Izbeglice treba da uživaju pravo na smeštaj, obrazovanje, rad i zdravstvenu zaštitu, slobodu misli i kretanja, te zabranu torture i zlostavljanja. Nažalost, ilegalni migranti podležu odredbama domaćeg prava, što znači da im navedena zaštita nije zagarantovana. Tako većina migranata koji su u vreme izbegličke krize ilegalno ušli u Sloveniju nisu dobili traženi azil, pa su, uz pomoć hrvatske policije, bili vraćeni u Bosnu. Njihove zgode i nezgode na izbegličkoj ruti kroz Sloveniju, u obliku ličnih ispovesti, osnovni su sadržaj ove predstave.

“IGRA” DUŠAMA: “Izbeglice su kao životinje”, izjavio je jednom prilikom Donald Tramp. Slovenački policajci su prema njima postupali kao prema divljim zverima. Do podataka i ličnih ispovesti ovih jadnika Divjak je došao zahvaljujući mreži nevladinih organizacija Border Violence Monitoring koja dokumentuje policijsko nasilje nad izbeglicama na granicama EU prema Zapadnom Balkanu i njihov progon sa evropske teritorije. Do kraja februara 2020. ova mreža je prikupila i dokumentovala 678 ovakvih ispovesti, od kojih se 121 odnosila na Sloveniju (broj ilegalnih ulazaka u Sloveniju samo za 2019. iznosio je 11.813; od 974 zatražena azila odobreno je svega 71). Dokumenti imaju tipiziranu strukturu: u prvom delu nalazi se službena beleška o datumu i mestu, broju, rodu i starosti grupe izbeglica lišenih slobode, njihovoj izraženoj volji da zatraže azil u Sloveniji, njihovom mučenju, uglavnom prebijanju, od strane policije i ad hok odlukama o progonu na teritoriju sa koje su došli (u Hrvatsku, pa u Bosnu). U drugom delu je lična ispovest jednog izbeglice iz grupe, muškarca ili žene, u kojoj se do detalja opisuje policijski postupak: lišavanje slobode, privođenje u stanicu milicije, skidanje odeće i brutalno ispitivanje, oduzimanje ličnih dokumenata, mobilnih telefona i novca, teranje na potpisivanje nepoznatih dokumenata u odsustvu prevodioca i advokata, prebijanje, upotreba paralizatora i suzavca, trpanje u mračna vozila bez sedišta, svetla i ventilacije, nasilnička vožnja do mesta izručenja policiji druge stanice ili države, odnosno izbacivanje na teritoriju izvan EU. Uprkos opštoj uniformnosti, svaka od ovih priča ima nešto lično, drugačije, životno i tragično, tako da njihovo beskrajno kazivanje ni u jednom trenutku nije dosadno. Naprotiv, kako se pripovedanje nastavlja, tako raste i uzbuđenje gledalaca, kojem uveliko doprinosi minimalističko scensko-dramsko dočaravanje neljudskog odnosa pripadnika vlasti prema ovim nedužnim ljudima. Bestijalno ponašanje policije jedan od izbeglica nazvao je igrom (gejm) u kojoj se policajci “igraju našim dušama”. Samo u reci Kupi, na slovenačkoj strani nađena su 24 mrtva tela ovih nesrećnika i još 12 na hrvatskoj.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.