Evgenij Maloletka: Bol koji sam video nemoguće je zaboraviti

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

O ratovima diljem zemljine kugle svetsku javnost svakodnevno zasipa mnoštvo izveštaja i fotografija. I uvek, svakoga dana, svako od tih svedočanstava opominje ljudsku civilizaciju da su ubijanja i razaranja najgore moguće rešenje u sukobima. Patnja koja prati svaki rat ne može sa nikada zaboraviti, niti u punoći očaja i tuge ispričati, odnosno oslikati. 

A ipak, uvek i uvek, potrebno je čitati to mnoštvo izveštaja, fotografija i filmova da bi se stekla trajna svest čovečanstva o čemernim prikazima grozota i strave sa ratišta. I mnogo tih dokumenata u javnost iznose novinari i foto-reporteri sa bojišta, nesebično se, i po cenu sopstvenih života trudeći da te slike urežemo u pamćenje.

Tako će Beograđani će od sutra (petak, 15. novembar) biti u prilici da se još bolje upoznaju sa onim što se dešava u Ukrajini, sa strahotama koje tamošnje stanovništvo danonoćno doživljava strepeći za svoje, i za živote svojih bližnjih. Reč je o reprezentativnoj izložbi „Ukraine: Love+War (2014-2024)“ u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo – Zapadni Balkan i u saradnji sa FotoEvidence i Hartefaktom, kao izvršnim producentom. 

Izložba će biti svečano otvorena u Evropskoj kući u Ulici Zmaj Jovinoj 8, i prema rečima organizatora, inspirisana je istoimenom knjigom u izdanju organizacije FotoEvidence, koja predstavlja svedočanstvo o devastirajućem uticaju ruske agresije na ukrajinsko društvo, zabeleženo kroz objektiv 95 međunarodnih foto-reportera i foto-reporterki. 

Knjiga sadrži 240 fotografija nastalih tokom deset godina rata u Ukrajini, dok će na izložbi biti izloženo 50 odabranih radova, a jedan od gostiju ovog značajnog događaja je i Evgenij Maloletka, ukrajinski fotograf, novinar i filmski stvaralac, koji je zajedno sa svojim kolegom Mstislavom Černovim fotografijama i snimcima svedočio o početku ruske opsade Mariupolja; plod njihove saradnje je i film „Dvadeset dana u Mariupolju“ koji je 2024. godine dobio Oskara za najbolji dokumentarni film. 

U ekskluzivnom razgovoru za „Novu magazin“ Evgenij Maloletka priča o dvadeset dana smrtonosnog haosa u Mariupolju…

Na otvaranju izložbe u Evropskoj kući 15. novembra u Beogradu prisutnima će se, sem našeg sagovornika Maloletkina, obratiti: zamenik direktora Fondacije za otvoreno društvo – Zapadni Balkan Miodrag Milosavljević, ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u Vladi Republike Srbije Tomislav Žigmanov, ambasador Ukrajine u Republici Srbiji Nj. E. Volodimir Tolkač, ambasador i šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji Nj. E. Emanuele Žofre i Svetlana Bačevanova, izvršna direktorka FotoEvidence-a i kustoskinja izložbe.

Vi i vaš kolega Mstislav Černov stigli ste u Mariupolj jedan sat pre nego što će početi rat. Kao da ste ga predvideli! Kako ste se osećali u tim trenucima? 

Niko iz našeg tima, Mstislav Černov, Vasilisa Stepanenko i ja nismo mogli ni da verujemo da se to može dogoditi, ali smo morali da se pripremimo za najgore. Znali smo da je Mariupolj važan grad za Rusiju, nad kojim je kontrolu izgubila 2014. godine, i koji je definitivno želela da porobi. U tim sam trenucima mislio da se na jugoistoku svašta može desiti, ali nisam mogao da zamislim da će Kijev biti napadnut i da će ruske trupe nasrnuti na njega sa svih strana. Moje je raspoloženje bilo strašno jer su moji rođaci u Kijevu i u Berdjansku bili u opasnosti. Treba li da ostanem ovde, ili moram da se vratim da im pomognem…

Vas troje ste jedini međunarodni novinari koji su ostali u Mariupolju, pod punom opsadom grada i tu ste proveli 20 dana. Tokom tog perioda videli ste brojna zverstva i zločine. A bili ste i svi u opasnosti. Da li ste ponekada pomislili na mogućnost da i sami možete da poginete? 

To nije bila prva godina u kojoj sam izveštavao sa ratišta i bivao sam svedok i drugih sukoba. I znam kakve sve posledice rat može da nam donese. Još smo ranije već izgubili prijatelje i kolege. Iz kojeg god razloga bilo da neko ode u rat, on je svestan i zna šta se može desiti. No, sreća nije jedina stvar na koju se u takvim situacijama treba osloniti. Iskustvo govori da vam ispravno i dobro planiranje pomaže da ostanete živi. Ono je sve što smo, akumulirano, dobili tokom svih tih godina rata. U kriznim situacijama, strah i emocije moraju biti isključeni. Trudio sam se da sve vreme budem fokusiran. Plus, mozak radi na adrenalinu i donosi odluke mnogo brže nego u normalnim situacijama. Ja sam takva osoba koja ne misli samo na sebe već i na celi tim, jer svi smo potrebni jedan drugom; tamo smo otišli zajedno, što znači de ćemo odatle i otići zajedno.

Možda vam je, ipak, prvenstveno na umu bilo to da morate da fotografišete i snimate jer ste bili jedini svedoci koji su svetu mogli da pokažu šta se tamo dešava. 

Jasno je da smo snimali ono što jeste važan dokaz ratnih zločina, ali u tim okolnostima sigurnost je bila najvažnija stvar; a kada god nam je situacija dozvoljavala da snimamo, mi smo to činili. Međutim, ništa manje važno bilo je i to da smo pokušavali da sve što je snimljeno pošaljemo redakciji. Znao sam da redakcija uvek želi da ima originalni izvor informacija i da iz njih izvuče odgovarajuće zaključke. Jednostavno, bilo je neophodno da se dokumentuje sve ono što je bilo moguće. Za mene je posebno bilo važno da pokažem patnju mog naroda, jer ja sam odrastao u blizini i morao sam da prikažem te užasavajuće trenutke. Ne bih sebi nikada oprostio da sam prestao da snimam.

Rusija je tvrdila da su jedine mete koje je masivno bombardovala bile vojne instalacije, ali vaše fotografije iznose istinu – da je bombardovala i civilne mete. Dakle, kada ste počeli da šaljete snimljene materijale u svet da li vam je palo na pamet da će Rusi početi da vas sve troje traže kako bi sprečili da istina izađe na svetlo dana? 

Ja mislim da su oni računali na to da su svi novinari napustili grad i da niko neće moći da pokaže šta se, u stvari, zaista dešava. Sećam se vrlo dobro dana kada sam ispraćao poslednjeg stranog novinara iz mog hotela. Kada sam se vratio, shvatio sam da smo sada samo mi tu, da smo samo mi ostali. Bilo je uznemiravajuće, ali magla rata bila je toliko gusta da sam pomislio da se nikada neće raščistiti. Za nas je bilo lakše. Nisu nam bili potrebni prevodioci, a taj sam kraj poznavao vrlo dobro. I tako smo rizikovali. I ostali. U prvom trenutku, sve je bilo prilično zbunjujuće, činilo se da se nalazimo na pogrešnom mestu, ali onda je sve postalo toliko strašno, toliko žestoko, kako nikada ne bih mogao da zamislim.

Kako ste uspeli da izađete nepovređeni iz Mariupolja? 

Danima uoči odlaska situacija se zastrašujuće pogoršavala i svaki je izlazak napolje značio samoubistvo. Neprekidni vazdušni udari, užasavajući zvuk ruskih aviona koji su obletali grad…, a da ne spominjem terorističke akte, uz mitraljeze koji su već bili u celom gradu. Mi nismo imali potpune informacije o situaciji, ali smo razumeli da se bitke vode po ulicama; ja sam ostao bez automobila, tako da nismo imali ama baš ništa sa čim bismo izašli iz grada. Policajac Vladimir je pristao da nas povede sa svojom porodicom. A valja znati, ukratko: za put Mariupolj-Zaporožje obično je bilo potrebno dva sata, ali 15. marta to je putovanje trajalo skoro celi dan. Mariupolj smo napustili u ogromnoj saobraćajnoj gužvi automobila kojima su civili bežali. Prešli smo 15 ruskih kontrolnih tačaka. Kada smo docnije, u tamno kasno veče stigli do ukrajinske kontrolne tačke, shvatili smo da smo izašli. Vladimir, koji je vozio auto, izjurio je da zagrli ukrajinskog vojnika. Stigavši u Zaporožje, svi smo se izgrlili, ne mogavši da verujemo da je sav onaj užas ostao iza nas.

Kada ste vi i Mstislav Černov svetu prikazali granatirano porodilište i kada su te fotografije postale simbol tog rata, Rusija ih je proglasila lažnim. Kako ste se osećali slušajući / čitajući te laži? 

Kada sam prvi put to čuo, pomislio sam da je u pitanju šala ili podvala. U glavu nije mogla da mi uđe pomisao da mogu da postanem objekt gneva ruske propagandne mašine. Ali nije to bio prvi put. Oni su se ponašali prema priručniku – da krenu sa okrivljavanjem i optuživanjem novinara. Prisetimo se 2008. godine, kada je Rusija izvršila invaziju na Gruziju. U gradu Gori ukrajinski foto-reporter je za Rojters snimio kako jedan čovek grli telo svog mrtvog brata. Tada je bilo isto kao i sada, sa mnom. Isti slučaj – dečak iz Sirije, posle posledica korišćenja hemijskog oružja. Svi su ti slučajevi nalik karikama istog lanca, i metoda koje računaju na širenje informacija. Ruska propaganda razume kako radi percepcija podataka kroz medije i zbog toga pokušava da obmanjuje i stvara najveći mogući broj verzija kako bi zbunila ljude, koji više ne razlučuju gde leži laž, a gde je istina.

U glavu nije mogla da mi uđe pomisao da mogu da postanem objekt gneva ruske propagandne mašine. Ali nije to bio prvi put. Oni su se ponašali prema priručniku – da počnu sa okrivljavanjem i optuživanjem novinara

Da nije bilo vas, istina o sveukupnoj tragediji ruske opsade Mariupolja ne bi bila otkrivena. Možda nikada. Da li su postojali trenuci u kojima se bili svesni toga? Da istina zavisi od samo od vas? 

Da u Mariupolju nije bilo nijednog novinara mislim da bi bilo vrlo teško da se otkrije cela istina. Da se uporede činjenice, da se pronađu svedoci. Sve to usporava stvari i komplikuje proces. Na primer, mi smo Mariupolj napustili 15. marta, a 16-og je izvršen vazdušni udar na pozorište i o tome ima vrlo malo dokaza i materijala da bi se shvatile razmere tragedije. Našem je timu trebalo mesec dana da pronađemo svedoke i saznamo, proučimo i analiziramo koliko je ljudi tamo bilo. Zbog toga, pod punom odgovornošću i sa najvećom sigurnošću, kažem da je dokumentacija o posledicama rata izuzetno važna.

Mnogo je fotografija koje ste snimili tokom opsade u Mariupolju. Među njima su dve koje su meni stalno pred očima: prva je slika okrvavljene trudnice na nosilima koju iznose iz bombardovanog porodilišta. Ta je fotografija postala je „jedna od najčuvenijih slika tog rata“. Znate li šta se dogodilo toj mladoj ženi i njenoj bebi?

Njeno je ime Irina Kalinina, imala je jedva 32 godine. Slika ne pokazuje koliko je bila strahovito bolna rana na njenom telu. Doktori su se borili da spasu dete, znajući da su šanse majke za preživljavanje minimalne. Ali nažalost dete je bilo mrtvorođenče. A roditelji su želeli da detetu daju ime Miron. Muž porodilje Ivan tražio je Irinu cela dva dana. Bolnica je bila mesto gde ju je locirao. Morao je da seče vreće sa posmrtnim ostacima kako bi je pronašao i identifikovao.

Maloletka, koji je dobitnik niza nagrada i priznanja za svoje delo – dve Pulicerove nagrade i nagrade World Press Photo of the Year za 2023, radio je za Al Jazeeru, Der Spiegel, i za Associated Press za koji su on i njegov tim od februara do sredine marta 2022. izveštavali o teroru ruske vojske nad civilima u Mariupolju. Jedna od fotografija koju je Maloletka snimio, a na kojoj je umiruća ranjena trudnica, obišla je svet postavši užasavajući simbol rata koji Rusija vodi protiv Ukrajine. Godine 2022, njegov rad o opsadi Mariupolja dobio je priznanje Knight International Journalism Award, Visa d’or News Award, i Prix Bayeux Calvados-Normandie. Nagrađivan je i u Italiji, Nemačkoj, Norveškoj, i u SAD. 

Druga fotografija je ona na kojoj ljudi spuštaju mrtvo telo u masovnu grobnicu na periferiji Mariupolja. Dok ste slali sav taj dokumentarni materijal da li ste računali da će ljudi koji ga gledaju biti svesni te agonije? 

Mislim da su dokumentacija i ono što smo objavljivali u to vreme pod našim imenima ljudima omogućili da shvate da su to snimili ljudi koji su na tome dugo radili. A ja ne mogu da zamislim šta treba da snimim, pa da o tome celom svetu grmim kako bi ljudi razumeli šta se dešava.

Posle svega, napisali ste da je za vas kao Ukrajinca bilo važno da svetu pokažete šta se zaista dešavalo u Mariupolju. „Mi smo izveštavali o onome što smo videli: a videli smo istinu i činjenice i opisali smo, oslikali otpor i hrabrost običnih Ukrajinaca“, rekli ste. Kako biste još opisali tu priču o odvažnosti? 

Duboko verujem da je svaki Ukrajinac dao sve od sebe, i moguće i nemoguće, da taj užas prestane. Ja ne mogu da zaustavim rat. Uskoro će biti tri pune godine opsade Mariupolja i jedanaest otkako je počeo rat. Šta sam drugo ja još mogao da uradim? Mi Ukrajinci se borimo za istinu. Snagama koje posedujemo i mogućnostima koje imamo. I još mi se čini da to i dalje nije dovoljno.

Bili ste svedok smrti po celome gradu – u bolnicama, na ulicama. I masovnih grobnica. Među žrtvama bio je veliki broj dece. Znam da ste radili pod strašnim stresom, i da je ovo uznemirujuće pitanje, ali moram da vas pitam: Da li ste ikada zaplakali? 

Ja sam, takođe, otac. I bol koji sam video nemoguće je preneti ni na koji način. A on ne može nestati. Ja mogu da plačem kada sam sâm, kada niko drugi to ne može da vidi ili čuje. Te slike su neprijatne i da se vide i da se pregledaju, ja mrzim to što postoje…

Dobili ste nagradu Visa d’Or, jedno od najprestižnijih priznanja, i izjavili ste, veoma dirljivo, da je posvećujete narodu Ukrajine. Kao dobitnik mnogih drugih nagrada, kako se osećate?

Bilo bi bolje da se ništa od toga nije dogodilo. Ni rat, ni patnja Ukrajinaca, niti tih nagrada. One jesu prepoznavanje svakog rada, ali takođe i bol i suze hiljada i hiljada ljudi, koji se neće vratiti svojim voljenim ili pak progovoriti svoju prvu reč: „MAMA“. 

I pored pretnje po sopstveni život, dokumentovali ste ratne zločine koje je Rusija počinila nad Ukrajincima. Da li sebe smatrate hrabrom osobom? 

Ja osećam apsolutno isti strah kao svaki drugi Ukrajinac. Odgovor na vaše pitanje je: NE. Nekada moramo da prevaziđemo svoj strah da bismo odradili svoj posao. Da bismo mogli da našoj deci pričamo o tome kako je zaista bilo.

Filmski kritičari su ocenili da je dokumentarni film „20 dana u Mariupolju“ na onoj kratkoj listi velikih dokumentaraca koje gledalac neće poželeti da ponovo odgleda. „To je pošiljka koja stiže iz pakla na zemlji. Fragmentisana, haotična, mučno neskrivena priroda Otkrivenja.“ Vaš kolega Černov i vi ste očigledno morali da ga snimite kako bi celi svet mogao da vidi stvarnost i zverstva ratovanja. 

Mislim da je ono što se nalazi u filmu samo mali deo onoga što se dešavalo u Mariupolju u to vreme. I ne bi bilo zaista toliko loše da smo mogli da ostanemo duže, i da nastavimo da snimamo još više. Jer, to je samo jedan grad; sve ono što se dešavalo u drugim gradovima nije bilo moguće dokumentovati.

Da li ste nastavili da pokrivate rat Rusije protiv Ukrajine na frontu?

Konstantno sam na linijama fronta, dokumentujem ono što se dešava. Postalo je teže privući pažnju gledalaca zato što je toliko toga već rečeno, a teme su postale mnogo složenije. I opasnost je postala veća zbog dronova. Ali ja ne nameravam da stanem. Konačno, kraj rata je i dalje daleko.

Kako uspevate da živite sa svim tim sećanjima?

Nekada je bolje ne živeti u prošlosti, već krenuti dalje, napred. Doći će vreme kada ćemo se sećati različitih priča, tragičnih i onih pozitivnih. A sada, kada se rat nastavlja, nema vremena za dugo zaustavljanje. Naravno, to nije više sprint već maraton i potrebno vam je da rasporedite sopstvenu snagu kako biste završili ono što ste počeli. Da ne izgubite dah na sredini puta.

Naravno, to nije više sprint već maraton i potrebno vam je da rasporedite sopstvenu snagu kako biste završili ono što ste počeli. Da ne izgubite dah na sredini puta

Mogu samo da zamislim kakve ste najstrašnije prizore i situacije videli, i zašto ste odlučili da neke od tih fotografija koje ste snimili ne budu nikada izložene u javnosti. Ponekad se, međutim, čini da uprkos užasu koji je na njima svet treba da ih vidi. Njihova bi životnost možda mogla da ljude pokrene da se svi podignu protiv rata? 

Toliko je veliki broj fotografija koji je i iz našeg rata i iz drugih sukoba po celome svetu taj svet obišao. I dobro bio viđen. I, nijedan rat nije zaustavljen. Oni koji su želeli da se zaustavi već su izneli svoja mišljenja. Oni koji ne žele da vide te fotografije neće ni pogledati. Mi ne možemo da nateramo ljude da gledaju užase, ali ja ne mogu da se zaustavim da, svejedno, svima pokazujem šta se ovde dešava.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.