Đorđe Pavićević: Nije pokret za spas Srbije nego – Vučića

Razgovarala: Jelka Jovanović, Novi magazin

Profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu Đorđe Pavićević, odnedavno i narodni poslanik, neuobičajena je figura. I profesorska i parlamentarna. Verovatno je ključ za zagonetku u činjenici da ništa nije radio preko reda, od akademske do političke karijere koju je počeo, kako sam kaže, u šestoj deceniji. Iako naoko neformalan, malo šta prepušta slučaju.

Kao profesor političkog sistema, istorije političkih teorija i etike, ali i deo petočlane poslaničke grupe ZELENO – LEVI KLUB, NE DAVIMO BEOGRAD, MORAMO, Pavićević je nesumnjivo prava osoba za pitanje kako će stranka u nastajanju – iz pokreta Ne davimo Beograd – spojiti ekologiju i levicu?

„Svi potezi koji zalaze u narušavanje ekologije, prirodnog okruženja, vidimo i sami mnogo više pogađaju građane nego one koji raspolažu kapitalom i politika nužno zahteva intervenciju u tom polju, inače će doći do još jednog socijalnog raslojavanja“, kaže Pavićević za Novi magazin i ukazuje na jednu naizgled nevažnu dimenziju: „Ko će moći da kupuje i vozi električne automobile koji su dvostruko skuplji od onih na benzinski pogon? I uopšte, ko će koliko električne energije moći da koristi i plati, sve to zalazi u socijalno polje koje se dotiče levice.“

Naravno, oni koji imaju manje biće podložniji pritisku da se odreknu svoje zemlje, na primer, zbog eksploatacije rudnika. Šta odgovorna politika tu može, a da ne naruši razvoj društva?

Pitanja ekologije su opšta u smislu da se dotiču svih ljudi i živog sveta na planeti, pa i kod nas, ali razvojem novih tehnologija i posebno korišćenjem prirodnih resursa ona postaju i ključno političko pitanje. I, naravno, pitanje kako transformisati društvo da se predupredi dalje socijalno raslojavanje koje uvek ide na štetu siromašnih.

Poreska politika je jedan od mehanizama da se to nadiruće novo raslojavanje ublaži, ako ne i reši. Šta vaš sadašnji pokret, a buduća stranka tu planira?

Mi tu imamo ozbiljne analize i predloge najviše zahvaljujući Sveti Kostiću, koji predaje na Pravnom fakultetu; predlog naše poreske politike ne robuje predrasudama tipa da će povećanje poreza na dobit smanjiti investicije – što se inače empirijski pokazalo netačnim. Međutim, mnoge stvari koje ostaju neoporezovane mogu biti izvor javnih prihoda, recimo, porez na jahte, luksuzne automobile, čak i neka nasledstva. Za ovo poslednje potrebna je i izuzetna kontrola jer mnogi tajkuni svoje nelegalno stečeno bogatstvo mogu legalizovati putem navodnih vrednih nasledstava za koje se inače plaća relativno mali porez.

Poreska politika je dobar instrument, ali je samo to – instrument za korekcije – za regulisanje društvenih i ekonomskih odnosa.

Liči na takozvani švedski socijalizam, zapravo, socijaldemokratiju?

Možda više ono što se zove demokratski socijalizam u kojem se ide i na diferzifikaciju oblika vlasništva, to se nekad u Evropi zvalo demokratija malih poseda; dakle, ne ukidanje privatne svojine i inicijative već široko rasprostranjeno bogatstvo u društvu. Drugo, oblici upravljanja su alternativni…

Participacija?

Da, participacija je jedan od osnova.

Počeli smo od stranke u nastajanju, još ne znate kako će se zvati?

Ne, kod nas to prilično traje, trudimo se da svaka ozbiljna odluka prođe što šire konsultacije i bude rezultat dogovora. Sa druge strane, ne možemo previše da čekamo jer se izbori približavaju – lokalni sigurno 2024, a vanredni beogradski, moguće i parlamentarni čak i 2023. Stranke imaju mnogo bolje pozicije u izbornoj kampanji nego pokreti, uverili smo se i na primeru Dosta je bilo.

Koalicija Moramo se razišla posle izbora, nastala su dva krila. Niste se dogovorili, a idete na isto biračko telo. Sarađivaćete?

Naravno. Nije tu bilo mnogo nesporazuma, ali na kraju je tako ispalo.

Pri čemu nije loše za parlamentarne nastupe imati više opozicionih klubova, to daje više vremena!

Da, i to ne treba zanemariti, ali nema među nama velikih nesporazuma, a saradnja se podrazumeva. Opozicija mora da se ukrupnjava, ne nužno u istu organizaciju, ali na istim programima i ciljevima. Ne mislim, dakle, na političke aktere različitih ideoloških opredeljenja, pošto se već pokazalo da se oni posle izbora odmah raspadnu. Ukrupnjavanje je važno posebno za nacionalne izbore, ali ne na način da mi svom biračkom telu nakon izbora objašnjavamo zašto se naš partner zalaže za, na primer, ujedinjavanje sa Rusijom, protivi se evropskim integracijama ili, kao nedavno, Evroprajdu. Ljude to zbunjuje i zato su postizborne koalicije bolje rešenje, a predizborni nastup samo sa sličnim partnerima.

Nešto zbunjuje javnost, a i mene. Dok Ne davimo Beograd želi da od pokreta postane stranka, lider vladajuće stranke najavljuje pokret, kako ga je naznačio, „za spas Srbije“. To deluje politički šizofreno, ali prvo, od čega Aleksandar Vučić namerava da spase Srbiju?

To je politički perverzna ideja na više načina, prvo u tome što pitate; nama navodno cvetaju ruže, zlatno je doba, a onda nam treba spas, što je paradoks…

Zar ne znate, profesore i narodni poslaniče, da je put do pakla popločan ružama?

Primenljivo na tu perverznost, ali manimo se šale. Dakle, cvetaju nam ruže, odjednom imamo situaciju objedinjavanja naroda. Mislim da je prva stvar spasavanje rejtinga, a ne Srbije, ali i sopstvenog rejtinga, pošto je najavio da će napustiti čelo Srpske napredne stranke, pa mu je potrebna nova baza.

Naravno, objašnjenje će biti da je Srbija spolja ugrožena i da joj je potrebna šira koalicija za opstanak.

Drugi paradoks je da partija pravi pokret, logično je u političkoj praksi da pokreti, pa i sindikati stvaraju partije koje su politički operativnije i pripadaju političkom sistemu kakav je naš parlamentarizam, a ne obrnuto.

Mislite da će na neki način ujediniti sve dosadašnje partnere?

Ne, mislim da ide na još širu varijantu, s namerom da usisa i deo opozicije koja mu odvlači deo biračkog tela, pa će prvo da vidi ko je vera, a ko nevera, i odvoji dobru od loše opozicije.

A hoće li istovremeno anulirati ekstremno desnu opoziciju?

On ne može lako da izađe na kraj s tim delom opozicije koja je ekstremnija od njega, ali imamo tu i još jedan značajan signal – on kao predsednik najavljuje promenu političkog sistema, a ne shvata da to ne može pregrupisavanjem, to je menjanje partijskog sistema, a politički sistem se menja kroz promene Ustava koje zahtevaju širok konsenzus.

Mene ta ideja malo podseća na počivši Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, bez soc. I radnog!

Da, ali nemojte da zaboravite da je Soc. savez bio jasno ugrađen u politički sistem.

Ako ide ipak na promenu političkog sistema – pokret može biti priprema tog neophodnog konsenzusa – može li to biti kancelarski model u kojem prvi među jednakima, kako se to kaže, nema ograničen broj mandata, a ima ogromnu vlast i moć?

To ćemo znati tek negde 2026. uoči novih predsedničkih izbora, kada će morati da se rešavaju ključni problemi poput kosovskog pitanja i evropskih integracija.

U svemu se, zapravo, dotičemo parlamenta, koji bi trebalo da bude središte političkog života, zakonodavno i predstavničko telo. Imali ste debi, kako vam se čini, kolika je razlika u odnosu na pređašnji.

Mnogo se razlikuje jer je prethodni praktično bio jednopartijski, a ovaj je po brojnosti opozicije sličan onom pre njega…

Bojkotaškom?

Da, ali zapravo većina je izazvala bojkot, pošto je potpuno obesmislila parlament Maje Gojković, koja će ostati zabeležene u istoriji kao najgora predsednica Skupštine. Setite se besmislenih amandmana kojima je opstruiran rad parlamenta. Mislim da sada to neće biti moguće, bez obzira na to što sada nije mnogo više opozicionih poslanika nego tada. Mislim da i vlast više nije moćna i ne oseća se toliko nedodirljivo i neranjivo kao tada. A ima i mnogo ljudi da ih upozori šta su i oni radili ovih deset godina, a i ranije.

A SPS?

Oni su pomalo opušteni, imaju jasnu podelu uloga, malo su vlast, malo koketiraju izigravajući opoziciju, tu nema promene.

Dok smo u ovom političkom sistemu, šta je pretpostavka da parlament dobije svoju pravu ulogu? Ne mogu da kažem vrati jer je suštinski nikada nije ni imao u punoj snazi. Naravno, sem slobodnih izbora?

Ne samo parlament već vraćanje svih institucija vlasti u pravne okvire. Prosto, ne može predsednik da bane u Skupštinu i priča koliko svi poslanici zajedno; može da dođe na poziv Vlade kao za posebnu sednicu, ali ne može da govori kad god hoće, neograničeno, prosto nije po Poslovniku.

Znate, u tom izveštaju koji je bio na posebnoj sednici pominje se nešto što je državni vrh, državno rukovodstvo, a niko ne zna šta je to. I gde je u zakonima predviđeno…

Politbiro?

I Politbiro je bio utemeljen, a ovde toga nema, kao i za Socijalistički savez.

Autorka je novinarka Danasa

Jedna od vaših akademskih oblasti je etika. Kako jedno društvo dramatično promeni sistem vrednosti i kolika je odgovornost elita? Raznih, eto, moram da kažem da vaša nova profesija politika i moja imaju zvanične kodekse, ali njih se niko ne pridržava.

Pa ne možete etiku da instalirate, možete da je uvedete u institucije kroz razne pravilnike, kodekse ponašanja, ali pitanje je koliko ih primenjujete, morate dugo i strpljivo da je gradite. Međutim, značajnije i šire od toga jeste šta je nekom društvu prihvatljivo, šta nije i može li sve olako da se podvede pod floskulu „to će ljudi odlučiti na izborima“.

Koje, naravno, kontrolišete u potpunosti, a sve vreme svojim postupcima, nastupima i odlukama urušavate sistem vrednosti i sam poredak.

Biće najteže i najduže će trajati to uvođenje standarda i njihovo poštovanje, ne zbog toga što ih ljudi ne žele nego što je iz stanja u kojem je i neprihvatljivo postalo prihvatljivo, teško brzo doći do standarda koji se ne narušavaju.

Recimo, verujem da je zbog našeg političkog ponašanja Ne davimo Beograd enigma za vlast, prosto ne znaju šta će s nama jer nije primenljivo ono što se forsira „svi su političari isti“. Nismo svi isti.

Kosovo, Srebrenica i „izdajnici“

Imali ste posle konstitutivne sednice objašnjenje da će vas kao, kako vlast kaže, ekstremnu levicu optužiti da priznajete nezavisnost Kosova i genocid u Srebrenici. Šta ste tačno hteli da kažete?

U kampanji u tim političkim emisijama prvo pitanje predstavnika vlasti našim predstavnicima bilo je – a vi priznajete Kosovo i genocid u Srebrenici. Genocid u Srebrenici nemamo mi šta da priznajemo ili ne priznajemo, naše je da poštujemo odluke međunarodnih sudova, pre svega Međunarodnog suda pravde koji je presudio da se genocid dogodio, a Srbija se obavezala na poštovanje međunarodnih sudova. Naravno, sledeća optužba je da mi takvim stavom kriminalizujemo čitav srpski narod. Pa da li je Vlada Holandije priznanjem dela krivice za genocid u Srebrenici kriminalizovala čitav narod? Nije, isti je princip i u Srbiji.

Sa Kosovom je malo drugačije, rekao sam to predsedniku u Skupštini; pitanje statusa treba odvezati od pitanja standarda ljudi na Kosovu, pre svega srpskog naroda. I on sada preuzima tu našu ideju, ali na način da smo mi bili izdajnici kad smo je propagirali, a sada smo opet izdajnici kada je oni preuzimaju. I veruje da ćemo se uplašiti zato što nas, dok se priča o Kosovu, sa galerije posmatraju Milan Radoičić i Zvonko Veselinović. Pa neće nas uplašiti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.