Dimitrije Boarov: Sukob sa Evropskom unijom

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Iako u trenutku kada ovaj tekst mora u štampu još nije potpuno jasno kako će se daje razvijati sukob Srbije i Evropske unije, pokrenut ovog puta famoznim „dvogodišnjim planom konsultacija“ između ministarstava inostranih poslova Rusije i Srbije, koji je 23. septembra potpisan usred početka 77. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku, a sedam meseci nakon agresije Rusije na Ukrajinu, sve upućuje na zaključak da će doći do ozbiljnog zastoja na „evropskom putu Srbije“, ako baš ne i do potpunog sloma „evropske strategije Srbije“ i njenog konačnog pridruživanja kremaljskom azijskom putu. To bi značilo da Srbija srlja u ekonomsku katastrofu u kojoj će možda biti nafte i gasa, ali neće biti nikakve ekonomske perspektive za sve njene građane.

Čitalac i ovih novina možda će jasnije sagledati u kakvom se ćorsokaku nalazi Srbija nakon patetično najavljenog „obraćanja naciji“ predsednika države Aleksandra Vučića, u sredu (28. septembra), ali se u ovom trenutku ne vidi da li će ono što on ima sada da kaže biti izrečeno hladne glave i u skladu sa dugoročnim interesima naše, a ne ruske države.

Uzgred budi rečeno, problem dodatno uvećava i okolnost da je komšijski predsednik Mađarske Viktor Orban takođe ustao protiv evropskih sankcija prema Rusiji i zapretio Evropskoj uniji da će o tom pitanju pristupiti „nacionalnim konsultacijama“ – ukoliko mu EU ne isplati dvadesetak milijardi evra iz svojih fondova, što je stopirano zbog njegovih antievropskih zakona. Ako se našem predsedniku zbog toga učini da je pravi trenutak za revoluciju protiv „briselske birokratije“ koja „hoće da nam oduzme Kosovo i Metohiju“, onda će se politička kriza i kod nas „intenzivirati“ (Peter Bačo, „Krunski svedok”).

Ukoliko se ton obraćanja Srbije Zapadu ipak „snizi“ i učini pokušaj da se nastavi dosadašnjim putem „vrludanja“ između sukobljenih velikih sila, prva proba smirivanja tenzija možda će početi da se odvija 20. oktobra, kada će u Beograd doći misija Međunarodnog monetarnog fonda kako bi, na molbu Srbije, počeli razgovori o zaključivanju novog „stand by“ aranžmana, o čemu su već javnost izvestili i Vučić i ministar finansija Siniša Mali (prilikom nedavne „finansijske posete“ Ujedinjenim Arapskim Emiratima). Srbija, prema rečima ministra Malog, trenutno u kasi ima oko 2,5 milijardi evra, ali je očigledno da joj za iduću godinu nedostaje dovoljno para da zatvori budžet i pokrije rastući tekući platni deficit sa inostranstvom, uz istovremenu nužnu antiinflacionu politiku, to jest smanjenje javne potrošnje (i iduće godine se projektuje inflaciona stopa od 8,9 odsto). Zbog toga Srbija želi da promeni sadašnji ugovor sa MMF-om koji podrazumeva samo „monitoring“ domaće ekonomske politike (a ne predviđa preuzimanje pozajmica uz najjačeg svetskog „žiranta“).

Pojednostavljeno rečeno, predsednik Vučić i ministar Mali možda imaju ideju da oko nove godine podignu penzije (zbirno do 20 odsto) i plate (12,5 odsto), što bi bilo popularno, te da krenu u novi ciklus zaduživanja uz nešto niže kamate (poverioci kišobran MMF smatraju instrumentom za smanjenje rizika ulaganja), a da zatim dizgine ekonomske politike u Srbiji prepuste MMF-u i na njega prebace odgovornost za nastavak reformi javnog sektora, štednju na javnim investicijama, pooštravanje fiskalne discipline, sužavanje socijalnih programa i odustajanje od megalomanskih populističkih programa i litija svake vrste. Devalvaciju dinara još niko ne spominje, uprkos snažnom tempu opadanja pokrivenosti uvoza izvozom jer bi takav potez mogao izazvati inflacioni požar neslućenih razmera. Iza svega toga moguće je da stoji i izvestan „politički rezon“ (jer glavni akcionar MMF-a i Svetske banke su SAD), to jest da se ono što se na svetskoj sceni izgubi „planom konsultacija“ s Putinom, na neki način „kompenzira“ saradnjom s navodnim simbolom „svetskog imperijalizma“, to jest sa MMF-om. Istina, MMF nije institucija koja se bilo kome nameće i s njim imaju posla samo finansijski neodgovorne države, ali to njegove kritičare ne zanima, pa ga odavno zovu „svetskim finansijskim policajcem“.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.