Dimitrije Boarov: Šta nas čeka
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Uhvatio sam sebe u apsurdnoj situaciji da svako malo gledam vesti na telefonu da vidim da li je Putin bacio atomsku bombu na neku „neprijateljsku zemlju“, kaže mi prijatelj. Tako je i u Srbiji prošao ovogodišnji praznični Prvi maj, uz malo roštiljanja i mnogo briga, pod senkom večitog pitanja: šta nas još čeka u narednim danima i mesecima? Sa sve tanjom iluzijom da nešto zavisi i od odluke državnog rukovodstva u Beogradu.
Pre neki dan (u ponedeljak) očekivale su se nešto konkretnije vesti iz Brisela, gde su ministri energetike članica Evropske unije održali hitno sazvan vanredni sastanak povodom navodnog prekida snabdevanja gasom Bugarske i Poljske iz Rusije zbog toga što su odbile da uvoz tog energenta plaćaju rubljama. Trebalo je, zapravo, da ti ministri donesu navodno već pripremljen „šesti paket sankcija“ prema Ruskoj Federaciji u kojem je predviđena potpuna zabrana uvoza sirove nafte iz Rusije, s pratećim setom mera i u vezi sa gasom. Zasad, dok je ovaj tekst na putu u redakciju NM, nema preciznijih vesti o ishodu ovog sastanka. Zato što je, prema nepouzdanim informacijama, već desetak članica EU pristalo da gas plaćaju tako što će otvoriti račune u novostvorenoj Gasprombanci, pa će na jedan račun uplaćivati evre ili dolare, a spomenuta banka će ih konvertovati u rublje, smeštati na drugi račun i sa njega plaćati obaveze kupaca ruskog gasa.
Zašto je ova „specijalna“ finansijska operacija ispala toliko bitna, pa je neke države odbijaju. Zato što se vadi jedna bitna cigla iz dugoročnih ugovora o uvozu ruskog gasa i načinu plaćanja, što sledstveno podlokava i formule za izračunavanje tekućih cena tog uvoza (obično vezane za svetske cene nafte). Tim pre što ne znamo koji će kurs konverzije između dve valute biti određen nekim Putinovim ukazom u nekoj skoroj budućnosti. Kad bi taj kurs konverzije određivalo neko tržište, Rusija bi bila sapeta sopstvenom odlukom, a gas bi s vremenom verovatno postajao sve jeftiniji za uvoznike, s obzirom na to da se ne vidi podloga za neko buduće jačanje rublje, a vide se razlozi za njeno dodatno slabljenje. Sve je pitanje cene, kako je govorio deda Avram.
Hajde sada da sa aspekta ovog ekonomskog aksioma (da je sve pitanje cene) pogledamo problem Srbije oko uvozne nabavke oko dve milijarde kubika gasa, oko čega se već dugo vode dosadne rasprave. Ukoliko bi, na primer, i Srbija, zbog odbijanja plaćanja rubljama i uvođenja sankcija prema Rusiji postala „neprijateljska država“ za Moskvu, pa ostala bez novog dugoročnog ugovora o uvozu gasa, ona bi spomenutih, relativno sitnih, dve milijarde kubika gasa mogla da kupi od navodno prijateljske Mađarske ili iz skladišta u Baumgartneru po višoj ceni od one kojoj se nada u pregovorima s Putinom. Dakle, ta razlika u cenama je navodno jedan od ključnih razloga da se Rusiji ne uvode sankcije (pored mora onih slovenskih, istorijskih, pravoslavnih, komunističkih, antiameričkih, antievropskih, to jest, kako se to kaže – „tradicionalnih“). Neko će reći, nije reč o mogućoj velikoj razlici u cenama već o samoj mogućnosti da se dve milijarde kubika gasa na jesen neće moći nigde kupiti u Evropi. Živi bili, pa videli.
U većini domaćih medija sada se insistira na vezi između političke odluke o sankcijama Rusiji i ekonomske budućnosti Srbije, suštinski prisno povezane sa zemljama Evropske unije. U stvari, Srbija tu i nema izbora, baš kad je reč o ekonomskim posledicama. Naime, njoj je ekonomski svejedno hoće li bez gasa i nafte ostati svojom odlukom ili odlukama Bugarske, Hrvatske ili Mađarske i Rumunije. Istina, ako se odluči za „napuštanje Evrope“ i ostane uz Rusiju, zauzvrat neće dobiti ništa, pa ni gas i naftu. Ako ostane uz Evropu, moraće štošta da plati više, ali bar se neće „smrzavati“ u svakom pogledu.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
