Dimitrije Boarov: Šta je alternativa

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Čitajući ovih dana biografiju čuvenog Henrija Kisindžera, koju je napisao istoričar Nil Ferguson, za oko mi je zapelo da autor naglašava svoje uverenje da je junak njegove knjige, nekadašnji „arhitekta“ svetskog poretka (u drugoj polovini 20. veka) krupne odluke vodeće sile sveta (za koje se zalagao), više analizirao metodom eliminacije lošijih alternativa, nego što je branio samu sadržinu onoga što je bilo odlučeno. Uostalom, da citiramo tu tezu koju Ferguson navodi kao parafrazu Kisindžerovog diplomatskog kreda: „Ko god namerava da osudi ono što su donosioci odluka negde učinili, mora da bude u stanju da ubedljivo dokaže kako bi alternativna politika za koju se zalaže dovela do manjeg stradanje Amerikanaca ili neamerikanaca, kao i da ne bi imala velike negativne naknadne efekte u drugim delovima sveta“.

Neću ovde da kažem da je ovaj metod analize velikih odluka i njihovih alternativa nekakva Kisindžerova kreacija, jer je reč o jednom od aksioma svake uspešne politike, otkako je sveta i veka – da se racionalno bira ono što je bolje za neku zajednicu, ili manje loše od svih drugih alternativa. Nažalost, istorija nas uči da su se mnogo puta donosile odluke koje nisu išle u racionalnom smeru, što je mnoge zajednice koštalo miliona ljudskih života i dugoročnog siromašenja.

No, ako napustimo dalje mudrovanje na ovu temu i priču vratimo na sadašnji trenutak Srbije, kada se od nje očekuje da prihvati ili ne prihvati plan Zapada za rasplitanje kosovskog čvora, uočićemo da oni koji se ovde javno suprotstavljaju takozvanom Francusko-nemačkom predlogu za rešenje ovog problema (koji je u međuvremenu postao zvaničan plan Evropske unije) uopšte i ne opisuju „alternativne opcije“, a nekmoli da analiziraju njihove vrline i mane u odnosu na eventualno zvanično državno prihvatanje zapadnog plana. Kao da očekuju da predsednik države Aleksandar Vučić sam sebi postane opozicija i pod prinudom prihvati, na primer, ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, pa da oni steknu prednost u biračkom telu koje je čitavu deceniju (pa i mnogo duže) pripremano da ne prihvati bilo kakav potez u pravcu prihvatanja bilo kakvog položaja koji bi se u međunarodnom pravu mogao shvatiti kao dokaz kosovske državnosti.

Ni sam predsednik Vučić, u svom najnovijem obraćanju naciji (u protekli ponedeljak) nije ni ovoga puta dublje analizirao istorijske slabosti mogućih „alternativa“ prihvatanju evropskog plana za Kosovo. On je samo naveo s čime mu je famozna „petorka“ Zapada prošle sedmice „pripretila“ ukoliko Srbija odbije njen plan, pa je rekao da bi to moglo biti ukidanje bezviznog režima za putovanja srpskih državljana u EU i prekid, a zatim i povlačenje dosadašnjih evropskih investicija u Srbiju. U tom kontekstu, suzbijajući eventualnu primedbu da se evropskim državama ne isplati napuštanje srpskog tržišta (na kome ostvaruju dobre profite), on ih je uputio na slučaj Rusije, koju su te firme listom napustile u roku od 15 dana, kada je Putin napao Ukrajinu (odustajući tako od ogromnog kapitala koji su tamo uložile i profita koji su odatle izvlačile). On je tome dodao i prvu posledicu za građane Srbije – gubitak na sto ili dvesta hiljada radnih mesta.

Šteta što tom prilikom Vučić nije spomenuo i druge, možda i gore negativne posledice mogućeg „sukoba sa Evropom“ – one na širem civilizacijskom planu (rast šverca i kontrabande, rasplamsavanje nacionalističke histerije, zavođenje komandne državne privrede sa njenom nesavladivom korupcijom, itd., o čemu je već pisao poznati srpski ekonomista Branko Milanović).

O svemu tome srpske opozicione stranke (osim nekoliko malih političkih grupa) zasad ne govore, već se takmiče ko će glasnije podržavati „crvene linije“ Srbije prema Kosovu, sa kojima se u bilo kakvim pregovorima ne može doći ni do kakvog „kompromisa“ sa Prištinom i Zapadom. Glavni paradoks je u tome što Srbija ne može da očekuje ništa od „kupovine vremena“, koju je sam njen predsednik najavio. Jer, njena izolacija od Evrope, ne može biti gora ili bolja u zavisnosti od ishoda rata između Rusije i Ukrajine.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.