Dimitrije Boarov: Nova vlada stara politika
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Izgledalo je, posle parlamentarnih izbora 3. aprila, da je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, mudro procenio da treba razvlačiti vreme do konstituisanja nove Skupštine i vlade kako bi se razbistrile svetske haotične prilike nakon napada Rusije na Ukrajinu. Sada se ispostavlja da se još ništa nije razbistrilo, a prošlo je vreme kada bi okupljanje novih poslanika pod krov Narodne skupštine i formiranje nove Vlade Srbije moglo privući makar domaću pažnju i, možda, prikazati kao osveženi „novi početak“ bar same vladajuće naprednjačke stranke. Tako da najava predsednikovih razgovora s vođama poslaničkih grupa novoizabranog saziva Skupštine (krajem ove sedmice) o formiranju većine u parlamentu i o eventualnom mandataru nove vlade, čini se, ne izaziva naročitu pažnju jer ni sam predsednik niti njegovi saradnici iz SNS-a, ali ni većina novih i starih poslaničkih grupa ne najavljuju nikakvu promenu temelja srpske politike.
U međuvremenu, ti temelji stare politike (sankcije Rusiji ne, Kosovo je Srbija i navodno pridruživanje Evropskoj uniji pod našim uslovima) nekako postaju sve zastareliji i sve dalji, pa je „rekonstrukcija starog režima“ svedena na personalna pitanja. Zbog toga se ona toliko i mistifikuju, pa ispada da nekog zanima da li će vođa socijalista Ivica Dačić biti novi-stari ministar odbrane ili novi-stari ministar spoljnih poslova. Možda to nekoga zanima u Moskvi, Vašingtonu ili Briselu, ali nas ne verujem da zanima.
Problem „kako osvežiti Vladu Srbije“ u novoj svetskoj konstelaciji snaga ostaje nerešiv ako se bitne grede srpske politike neće dirati, a svakodnevno ga uvećavaju ekonomski problemi koji će, čini se, biti sve veći ukoliko se ne pokrenu neke krupnije promene. Trenutno, što je veoma opasno za privrednu budućnost Srbije, šire građanstvo još ne oseća posledice velikih ekonomskih poremećaja koje donosi „energetska tranzicija“ i krupne promene u svetskoj trgovini i finansijama – koje izazivaju sankcije prema Ruskoj federaciji danas, a prema Kini možda već sutra. I narednu zimu Srbija će nekako pregurati, ali ostaje pitanje šta će biti posle i ko će u svetu biti spreman da nadalje finansira sve naše deficite koji nezadrživo rastu. Spomenimo samo rastući deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom koji je (prema poslednjem MAT-u) u maju skočio da rekordne mesečne visine iznad 1,14 milijardi evra (prošle godine mesečno je u proseku iznosio manje od 600 miliona evra). Na godišnjem nivou on može poskočiti na više od 10 milijardi evra, što će veoma pogoršati platni bilans Srbije u odnosima sa inostranstvom.
Novu vladu Srbije bi, teorijski, trebalo da predvodi neko ko će stvari posmatrati u dubljem horizontu, u daljoj perspektivi, a takav pogled još ne vidimo ni kod predsednika Vučića, a dakako, ni kod njegovih najbližih saradnika. Tim pre što se stiče utisak da se krug ljudi u koje Vučić ima poverenje u samom SNS-u nekako sužava, pa su, valjda i zbog toga, utihnule i spekulacije o tome za koga će se on opredeliti za mandatara nove vlade. U stvari, očigledno je da je Vučićeva lična vlast takva da je i to sve manje bitno. Osim, možda, za same „premijere dobrovoljce“, koje ni dosad nije mučilo pitanje ministarske odgovornosti pred narodom.
„Osveženje“ političkog života u Srbije teško je očekivati i od novog saziva Narodne skupštine iako su se u njega probile i neke stranke koje su počele, na pola usta, da govore i o neophodnosti da se ubrza „evropski put Srbije“. Na tom putu je famozni problem Kosova u koji, izgleda, neće da zagrizu ne samo političke strukture u Beogradu i Prištini nego ni oni koji bi neko rešenje možda mogli da nametnu spolja.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
