Dimitrije Boarov: Kuda ide EPS

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Sukob između ministarke energetike Dubravke Đedović i v.d. direktora EPS-a Miroslava Tomaševića, oko izbora novog Nadzornog odbora EPS-a, verovatno nije personalnog karaktera, a možda oni i nisu njegovi ključni akteri. Sindikati EPS-a, a pre svega oni politički krugovi koji smatraju da se rudari Kolubare moraju privući na njihovu stranu (kao prilikom rušenja Miloševića 2000. godine) usprotivili su se ne samo transformaciji EPS-a u „akcionarsko društvo zatvorenog tipa u potpunom vlasništvu države“, nego i izboru novog nadzornog odbora – a v.d. direktora Tomašević odbio je da potpiše saglasnost za novi sastav tog nadzornog odbora i njegovu novu nadležnost, da bira novog generalnog direktora EPS-a na javnom konkursu – saglasnost, koja je od njega iz nekog razloga zatražena. Tako se očigledno „sukob koncepcija“ oko reformisanja upravljanja EPS-om i u ovom srpskom slučaju zamotao u pravne začkoljice, politička nagađanja i personalne špekulacije, pa i u spomenuti „personalni spor“.

Sve to su „osolile“ činjenice da su u novi nadzorni odbor imenova tri norveška eksperta i državljana iz kompanije Nistad, koju je nedavno posetio i predsednik države Aleksandar Vučić – što je razvezalo priču da on želi da EPS proda Norveškoj ili da EPS istrandžira na delove, pa hidroelektrane ustupi Mađarskoj, itd.

I same te priče upućuju na zaključak da je naša politička kriza slojevita i pokazuje kakva su anahrona i protivrečna shvatanja raširena ne samo u vladajućim, nego i u opozicionim ideološkim kružocima.

Primera radi, ovde ćemo nabacati samo nekoliko „protivrečnosti“ u tim shvatanjima. Dok se kod nas demonstraciono zagovara tržišna ekonomija, naduvava se „bauk privatizacije nacionalnog blaga“; dok mnogima smeta da se Norvežani uvode u upravljanje EPS-om, najvećem broju političkih aktera ne smeta što je Naftna industrija Srbije (NIS) u većinskom vlasništvu ruske državne firme; dok akutna vlast načelno veliča „vertikalno integrisano upravljanje“, na drugoj strani navodno sprema „dezintegraciju EPS-a“; dok sam Vučić spominje „lopovsko gnezdo“ u vrhu EPS-a, radnicima EPS-a se odobravaju povišice plata (šest plus šest odsto ovog proleća) i niko im ne spominje da im nadnice nisu smanjivane ni tokom finansijske konsolidacije pre nekoliko godina (EPS je tada bio država u državi, a vlada je na komičnoj sednici usred površinskog kopa u nekoj rupi pevala slavopojke ovom kolektivu), itd.

U svoj ovoj konfuziji oko strateškog pravca kojim bi trebalo narednih godina da krene EPS, nazire se i strah šumadijskog dela ovog velikog preduzeća da će „evropska dekarbonifikacija“ smanjiti značaj termoelektrana u budućnosti i da će „ugljarska struja“ u energetskoj mafiji Srbije izgubiti značaj koji je dosad imala, to jest da će izgubiti „bunga-bunga“ mehanizme za sticanje profita. Eno, ovogodišnji podaci kažu da je u Evropskoj uniji ovog proleća prvi put proizvodnja struje iz solarnih elektrana i vetroparkova u strukturi proizvodnje elektro energije, sa 33 odsto učešća, nadmašila proizvodnju iz termoelektrana na fosilna goriva.

Na kraju, da se vratimo na pitanje da li su Srbiji potrebni norveški stručnjaci za koncipiranje energetske strategije? Pa zašto da ne, tim pre što Srbija bez svetskog kapitala ni ne može finansirati najnoviju energetsku tranziciju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.