Dimitrije Boarov: Karte na sto; „Uprava, napolje!“
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
To stalno odlaganje da se inače unosan deo sporta, njegov vodeći „biznis pogon“ (kakav je svuda u svetu njegov fudbalski deo), reformiše i prilagodi privatnoj tržišnoj ekonomiji, belodano pokazuje koliko je „srastanje“ politike i sportske ekonomije ubitačno za „najpopularniju igru na svetu“. Kod nas on ima duboke korene u starom društvenom i privrednom sistemu koji uporno odbija da dovrši nužnu tranziciju u domenu takozvanih „javnih dobara“ koja su bila i ostala svačija i ničija, to jest s kojima se upravlja politički, a to znači u interesu određenih interesnih grupa unutar vlasti (bolje reći – u interesu vlasti) po principu da su troškovi javni, a prihodi privatni.
U tom sistemskom fudbalskom ćorsokaku srpska specifičnost je u tome što je aktuelni predsednik države otvoreni pristalica Partizanu konkurentskog kluba, to jest on je otvoreni navijač FK Crvene zvezde, pa je propalo i naše navodno najkvalitetnije fudbalsko takmičenje, takozvana Superliga, u kojem se i danas, tri-četiri kola od starta novog kruga takmičenja, već zna da će taj klub biti novi-stari šampion države (žalosna je to titula). Jedno vreme je izgledalo da će se makar simulativno održati bar duo sistem u kojem su Zvezda i Partizan „večiti konkurenti“, s navodnim „večitim derbijima“ nekoliko puta godišnje tokom sezone, ali se sa aktuelnim slomom Partizana ruši i ta iluzorna predstava o nekom sportskom nadmetanju bar dva takmaca, dok su ostali tu da zagrevaju neke lokalne strasti, peru neke javne pare, zaključuju određene sitnije poslove i služe za zbijanje redova parazitskih slojeva u privredi i vlasti.
Mene je, a verovatno i mnoge druge ljubitelje fudbala od stadiona odbila okolnost da su naši fudbalski klubovi postali i stecišta raznih kriminalnih grupa i rezervoari „paravojnih“ ili „parapolicijskih“ navijačkih redova (o čemu belodano govori i tekući proces protiv Belivukove grupe u redovima navijača Partizana). Sve to dobro znaju i uprave fudbalskih klubova jer su tako i birane, uglavnom sa kadrovskog spiska „duboke države“, ali ništa ne preduzimaju čak i kada se „navijačke grupe“ otrgnu njihovoj kontroli i pokažu nenaručene ambicije. Kakve god, direktne ili indirektne veze s fudbalom imaju Vučelić i Terzić kao glavni sportski funkcioneri Partizana i Zvezde, jasno je da su oni tu pre svega „po Službinom zadatku“.
Ima mišljenja da bi ubrzana „privatizacija“ fudbalskih klubova bila samo poklon spomenutim mafijaškim grupama i pojedinim osiljenim tajkunima, ali se do istog rezultata došlo i inercijom starog sistema. S tom razlikom što vlast u sadašnjem ustrojstvu direktno „ovlašćuje“ određene fudbalske „kumove“ da usmeravaju ono što nju interesuje, dok bi u slučaju „akcionarskog vlasništva“ nad fudbalskim klubovima njima počeli da upravljaju i neki „nepodobni“ ili „nepoželjni“ vlasnici, možda iz Arabije ili Amerike.
U suštini, takozvanom „nacionalnom shvatanju“ državne organizacije i „etabliranom patriotizmu“ i ne odgovaraju privatni vlasnici fudbala (pojedinačni ili mnogobrojni), kada on u interesu političkih elita može da privuče znatan broj pristalica kojima se može manipulisati kako u političkom tako i u lukrativnom smislu iz centara moći.
Uzgred budi rečeno, nisam ni zvezdaš ni partizanovac. Nekada davno navijao sam za FK Vojvodinu, kada se pevalo: „Rajkov ševi volove, Toza daje golove“.
U suštini, takozvanom „nacionalnom shvatanju“ državne organizacije i „etabliranom patriotizmu“ i ne odgovaraju privatni vlasnici fudbala (pojedinačni ili mnogobrojni), kada on u interesu političkih elita može da privuče znatan broj pristalica kojima se može manipulisati kako u političkom tako i u lukrativnom smislu
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
