Dimitrije Boarov: Juriš na neoliberalizam

Piše: Dimitrije Boarov

U prigodnom intervju povodom ove simpatične predstave, rediteljka Rinogat bila je pitana koliko je kovid-pandemija uticala na pozorišnu i svaku drugu umetnost, a ona je, između ostalog, odgovorila: “Kovid je velika nesreća koja je zaustavila svet kao pobesnelu lokomotivu. Ovo je vrhunac neoliberalnog kapitalizma, jednog sunovrata iz kojeg sam mislila da ćemo izaći kao plemenitija bića. A vidim da su na ovome mnogi zaradili. Ova pošast usmerena je na ukidanje bliskosti.” U nastavku izražava razočaranje što vakcine nisu podeljene po celom svetu na osnovu ljudske solidarnosti, itd.

Bez namere da branim svetsku farmaceutsku industriju od jedne umetnice, jer ta industrija i inače ima ogromne profite poslednjih sto godina, a posle kovida će imati još veće, moram da primetim da se neoliberalizam kod nas, ali i u mnogim intelektualnim krugovima u svetu, u poslednje vreme napada uglavnom paušalno – i za ono za šta je moguće kriv, i za ono što s njim nema nikakve veze, a veliča se uloga države kao poželjnog “regulatora” “divlje tržišne utakmice” i “trke za profitima”, koja navodno ruši načela “svetske solidarnosti” i “ljudske bliskosti”.

Problem je što ni umetnici, a ni mnogi drugi bolje upućeni kritičari neoliberalizma (koji su širom sveta sve glasniji, iz svojih razloga), zapravo i ne znaju ili sakrivaju šta taj pojam uopšte znači, mada navodno dobro znaju kakve su sve državne (nacionalne) despotije uvek postojale, a i danas postoje širom naše planete, a koje su zapravo glavni kreatori većine svetskih nepravdi i masivnih međuljudskih konfrontacija. Ti bolje upućeni kritičari kao glavne mane neoliberalizma ističu procese privatizacije, deregulacije i globalizacije, to jest procese koji su smanjivali značaj “nacionalnih političara”, “suverenista” i egomanijaka na vrhovima državne moći i učinili veoma mnogo za smanjivanje siromaštva u najmnogoljudnijim državama sveta. U stvari, meta kritika i nije “neoliberalizam” nego sam liberalizam, sa svojim osloncem na ljudskom dostojanstvu i slobodama pojedinaca. Neoliberalizam se od liberalizma u suštini razlikuje pre svega zbog antiinflacionih politika s kraja 20. veka i po izvesnom pritisku na poreske apetite “socijalne države”, koja je gušila tehnološki napredak i zamajavala najšire mase tobože pravednijom politikom raspodele unutar svojih političkih granica, dok je razvoj bio rezervisan za vojnoindustrijske komplekse pod državnom dirigentskom palicom. No, duga je to priča i nije sasvim jednosmerna.

Ako grubo uprostimo taj fenomen da je neoliberalizam, to jest liberalizam, sada ponovo popularni glavni krivac za ukidanje “međuljudske bliskosti”, onda možemo pomalo cinično primetiti da je kovid-pandemija došla baš u vreme kada čitavom svetu dolazi na dnevni red četvrta industrijska revolucija, s temeljnim zaokretom pre svega u energetici, pa je logično da se zagovornici države kao majke Tereze nude da nas zaštite od često surovih temeljnih ekonomskih promena. No, to dosad nikad na globalnom planu nije zaustavilo ono što nam nameće ekonomski racio, koji je uvek išao na korist najvećeg broja ljudi na planeti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.