Dimitrije Boarov: Hoće li biti recesije

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Bez obzira na to što SAD nisu više usamljeni glavni regulator svetske ekonomije, vesti o uzletu američke inflacije tokom proteklog proleća i početkom leta, sa junskim vrhom međugodišnjeg porasta maloprodajnih cena od 9,1 odsto, najvećim u proteklih 40 godina, te snažnim antiinflacionim reagovanjem Federalnih rezervi s visokim porastom kamatnih stopa, raširili su očekivanja da se nova globalna recesija ne može izbeći. U tom kontekstu, ovih dana treba postaviti pitanje da li je julsko „splašnjavanje“ inflacione stope u SAD na međugodišnji nivo od 8,5 odsto ipak znak izvesnog preokreta, što bi bila dobra vest i za svetsku ekonomiju, ali i za one koji bi mogli reći da stari antiinflacioni instrumenti još deluju u pravcu hlađenja „pregrejane postkovid konjunkture“. Taj pad inflacione stope u SAD, uzgred budi rečeno, dogodio se uprkos činjenici da američki potrošači i dalje imaju višak finansijskih sredstava koji se procenjuje na 2,7 triliona dolara.

Postoji, dakako, i pregršt informacija koje upućuju na opreznost u procenjivanju spomenutog „ublažavanja“ inflacije u SAD u proteklom julu. Tražnja koja očigledno ostaje visoka teško da može biti lako namirena posle prva dva kvartala u kojima je u SAD zabeležen pad bruto domaćeg proizvoda. U prvom kvartalu ove godine taj pad je iznosio 1,6 odsto, a u drugom se smanjio na 0,9 odsto. Pri tome logično je da se u prometu američkih vrednosnih papira uočava relativno niska kamatna stopa od oko tri odsto, koja je praktično ista za sve rokove dospeća (i one najduže). Sa druge strane, neizvesno je da li će se nagla ekspanzija ponude u pojedinim sektorima privrede SAD, prema malom porastu tražnje („efekat biča“), završiti gomilanjem zaliha koje će se kasnije morati rasprodavati uz velike diskonte (što opet deluje antiinflaciono).

Stručnjaci koji smatraju da se recesija neće moći izbeći spominju nekoliko ključnih podataka. Oni ističu masovna otpuštanja radnika ovog proleća (na primer, Amazon je ove godine otpustio 100.000 zaposlenih), ali naspram tih pojava je činjenica da stopa nezaposlenosti u SAD nikad nije bila niža u poslednjih pola veka i iznosi samo 3,6 odsto. Uz to dolaze vesti da pojedini sektori (naročito oni uslužni) otvaraju na stotine hiljada novih radnih mesta. Druga je priča sa auto-industrijom, koja zbog prelaska na proizvodnju elektroautomobila drastično smanjuje broj zaposlenih (u julu je Ford otpustio 8.000 radnika).

Druga okolnost koju spominju oni koji očekuju recesiju jeste da je svet postao prezadužen što će loše uticati na svetsku trgovinu i inače rascepkanu mnogim trgovinskim sankcijama. Svetski dug je, prema podacima MMF-a već 2020. godine dosegao 256 odsto svetskog BDP-a. U tom dugu čak 40 odsto predstavljaju „javni dugovi“ (dakle oni za koje garantuju države), što je najviši nivo u poslednjih 60 godina. Šta će biti s tim balastom dugova kada američke i sve druge kamate porastu, ostaje da vidimo.

Kao što je poznato, Srbija se proteklih nekoliko godina prilično zadužila, uzdajući se u kontinuirani porast sopstvenog BDP-a. Istina, smanjen je udeo tog duga u dolarima, što je dobra vest, sve dok ne vidimo da li će Evropska centralna banka krenuti stopama FED-a i sve dok Kina ne prizna svoje krupne privredne probleme koji će se sigurno odraziti i na njene finansijske bilanse. Zbog svega toga trebalo bi da priželjkujemo smirivanje inflacije u SAD i Evropi kako bismo mogli da nastavimo da se zadužujemo radi servisiranja onoga što smo već zadužili.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.