Dimitrije Boarov: Evropski limes i Hrvatska

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Iako ulazak Hrvatske, 1. januara ove godine, u šengenske protokole na granici Evropske unije i u monetarnu „evrozonu“, teorijski, ne bi trebalo da donese neke bitne promene za putnike i robu iz Srbije, u širem krugu naših građana, a izgleda i u vrhu vlasti u Beogradu, ta okolnost je shvaćena kao učvršćivanje temelja za eventualni „evropski limes“ prema Srbiji. Makar psihološki, dolazak novog geostrateškog zida do Batrovaca (na samo 100 kilometara od Beograda), možda je dao snažan doprinos Vučićevoj odluci da za „srpski Božić“, pošalje ministarsku delegaciju u Zagreb sa zadatkom da otpočne proces „odleđivanja“ državnih odnosa Srbije i Hrvatske.

Ministru spoljnom Ivici Dačiću kao šefu spomenute delegacije je pridodat i ministar Tomislav Žigmanov, inače vođa Hrvata iz Srbije, kao i ministarka za evropske integracije Srbije Tanja Miščević. Sa hrvatske strane, božićnom prijemu, koji je priredio vođa Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac, odazvala se grupa najviših vladinih funkcionera Hrvatske, na čelu sa premijerom Andrejem Plenkovićem. Tom prilikom potpisana je i pomirljiva Deklaracija o saradnji Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije. Skup je pozdravio i podržao i patrijarh SPC Porfirije. Po povratku u Beograd, ministar Dačić je izjavio da „Srbija i Hrvatska moraju da se dogovore o pitanjima sadašnjosti i budućnosti, a da stvari oko prošlosti rešavaju na najbolji mogući način“. Sve je proteklo u najboljem redu, jer niko nije potegao pitanje zašto je baš prošle godine, došlo do „zaleđivanja“ odnosa dve zemlje, kada su još tada bile poznate i sve današnje okolnosti u kojima se sada naprasno kreće u boljem pravcu.

Postoji nekoliko teorija zašto se govor mržnje između Beograda i Zagreba bio rasplamsao baš prošle godine. Po jednoj, antievropske snage u Srbiji koje imaju veliki uticaj i na njenu državnu politiku, procenile su da je svađu sa Hrvatskom najlakše raspaliti i od nje stvoriti najogorčenijeg protivnika ulaska Srbije u EU. Druga teorija oslanja se na floskulu da u Srbiji ne možeš pobediti na izborima, ako ne smatraš sve Hrvate ustašama, a njihove državne funkcionere „ustaškim poglavnicima“, te ako ideš na more u Dalmaciju i navijaš za hrvatsku fudbalsku reprezentaciju kad igra, na primer, sa Marokom (toliko bliskom Srbima?). Treća teorija ima „ličnu boju“ i zasniva se na pretpostavci da srpskom lideru Vučiću ne odgovaraju državni uspesi vođe HDZ-a Plenkovića – u borbi za nekrunisanog prvaka balkanskog regiona (i šire), pa ga gola zavist stalno podseća na traumatična istorijska iskustva srpske nacije sa Hrvatima iz dva svetska rata i iz poslednjih ratova u SFRJ. Ima još teorija povodom iste teme, uglavnom vezanih za neslaganja oko Bosne i Hercegovine, to jest oko uloge Mileta Dodika u Republici Srpskoj, koji više ne može da se odvoji od Putina, pa sedi na svojim nekretninama kao Robinzon na Antarktiku.

Ako je logično što je Beograd, makar u poslednji čas, „pružio ruku pomirenja“ Zagrebu (kako se izrazio Dačić), dobra vest je da je ta ruka prihvaćena, iako je Hrvatska trenutno u mnogo boljoj međunarodnoj poziciji, iako će je poslednji politički uspesi dosta koštati na ekonomskom planu. Taj gest dobre volje je izvestan ustupak Vučiću, koga, izgleda, hvata sve veća nervoza, jer napokon treba doneti neke jasne odluke oko Kosova, Rusije, Evrope, Kine, Nemačke, Francuske, SAD i svega ostalog, a ekonomsku politiku moraće da vodi pod nadzorom MMF-a.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.