Dejan Atanacković – A na kraju tunela – kristalna noć

Autor: Dejan Atanacković Izvor: Novi magazin

Trinaest godina nam otima gradove, mostove, simbole. Trinaest godina ruši i pljačka Beograd, menja ga proizvodima svog kriminalnog uma, a poharanim javnim novcem puni džepove svoje interesne grupe. Trinaest godina je Srbija njegov ratni plen. Tela kolateralnih žrtvi osvajačkih pohoda nestaju u ruševinama i požarima, u nesprečenim nesrećama koje narastaju do proporcija opšte katastrofe. Nema tragedije koje ne nosi pečat Vučićevog ličnog zla. U svemu se raspoznaje njegova osveta normalnosti i razumu.

Ostavlja za sobom tempirane bombe. Sve što izgradi smesta postaje pretnja. Soliter, trg, javna zgrada, ne stigne ni da ih dovrši već pucaju po kriminalnim šavovima. Sležu se brda pod kojima ucenjene medicinske službe bespomoćno čekaju da se tuneli bez upotrebne dozvole obruše na putnike. Otrovane reke, izbacuju na površine čitava jata ribljih leševa. Organizovano, trudom javnih preduzeća, truju se šume i brda, istovareno i zapaljeno đubre toksičnom maglom zavija sela i gradove.

Ničiji život nije svetinja. Preživljavanje je stvar puke slučajnosti, uz jednake šanse za suprotan ishod. Abolicija, reč godine, princip je vladavine zla. Ko još nije upregnut u režimski kriminal, javno je pozvan da učestvuje u spontanom krvavom piru. Gaženje automobilom proglašeno je sa najvišeg mesta u državi legitimnim sredstvom za zadovoljavanje ličnog besa. Niko nije bezbedan. Svuda naokolo blistaju proizvodi prostačkog potrošačkog društva i bogatstva koje se stiče sramotnom poniznošću prema jačem i surovim gaženjem slabijeg.

Fašizam je tu sasvim logičan ishod: narasta u lažima, u hrabrenju gadova, u rušenju gradova, u ratu koji se vodi protiv svih nas, pa i „njih“, onih što reže u šatorima paravojnog kampa, a još ne znaju da su potrošni robovi za jednokratnu upotrebu. 

Vrhovni podstrekač ubistava iza sebe ima toliko mrtvih da ih više i ne broji, ako ih je ikada brojao. Iz perspektive narcisoidnog poremećaja, to možda i nisu njegove žrtve. Ipak on lucidno zna da ga čeka odgovornost za svaku od tih pojedinačnih smrti. 

Trideset godina je prošlo od kada je histerično derište, jula 1995, iz ušuškane bezbednosti skupštinske govornice sred Beograda, mahnito zahtevalo još ubijanja, još odmazde, dok je u Srebrenici danima trajao genocidni odstrel. Trideset godina kasnije, nekažnjen, nelustriran, taj higijenski propust nedovršene srpske demokratije ostvaruje svoj san o odmazdi. 

Nije to više sto za jednog. Ovde i sada za jednog ima da ginu svi, bez razlike, slučajnim ili planskim odabirom. Najviše čemu se građanin može nadati je farsa medicinskog i vatrogasnog nadzora najavljene tragedije. Nije sporno, dakle, hoće li do tragedije doći, već da, kada dođe, pozorište farse bude spremno za svoj jeftin i jeziv nastup.

Istina, ovo poslednje u znatnoj meri opisuje celu današnju Srbiju. Kao što je neupućenom strancu teško prepričati mnoge sumanute postupke režima, a da se i sami ne osetimo ludim, tako se i sveukupna dijagnoza ovog društva s mukom rezimira, i to posebno sada, kad i pored svih s vremenom nastalih okolnosti, i nesumnjivog potencijala opšteg građanskog i studentskog bunta, pobunjena Srbija nema svoje predstavničko telo i političku viziju.

Pisao sam početkom aprila: „Nedopustivo mnogo vremena prolazi u iracionalnoj pasivnosti i odlaganju konkretnih i razumnih poteza. Izostaje politički plan i projekat u trenutku kada je režim, zahvaljujući studentskom buntu, na kolenima, i kada mu treba zadati završni udarac. Studenti, akademska zajednica, aktivisti, opozicione stranke, slobodni građani imaju da zajedno, kroz forme odlučivanja svojstvene direktnoj demokratiji, odrede tim eksperata koji će biti u stanju da preuzme ključne državne resore, a da do pada režima funkcioniše kao vlada u senci: da obilazi Srbiju, grad po grad, selo po selo, i upoznaje građane sa ustanovljenim odlukama i ciljevima, da uspostavlja međunarodni dijalog pre svega sa državama Evropske unije, da svakodnevno radi na podsticanju generalnog štrajka, aktivnom pritisku na ključne institucije i sprečavanju građanskog rata.“

Prošlo je od tada skoro četiri meseca.

Kao odgovor na ogoljeni fašizam režima, na situaciju jasnu kao dan i mračnu kao najdublja noć, slobodna, pobunjena Srbija danas nema ime i prezime. Snishodljivo utrenirana, papagajski ponavlja: moramo svi. Moramo svi zajedno protiv režima, pri čemu se reč svi po pravilu odnosi na sve one što za smenu režima imaju u najmanju ruku sumnjiv i neproveren interes. I zagrcnuta tom progutanom populističkom udicom, sve nesporne studentske pobede, sve pobede evropske, građanske Srbije kojima smo svedočili i u njima učestvovali proteklih meseci, beslovesno prepušta onoj zadrtoj i tmurnoj lomparovskoj Srbiji koja neće nikud i neće ništa, Srbiji kojoj, samodovoljnoj u svojoj iracionalnosti, suštinski odgovara da tavori u ruševnim tunelima i čeka da joj se kameno nebo sruči na glavu.

Eno i Miloša Jovanovića, poziva na okupaciju Kosova. Ima li, uostalom, išta neobično u tom opozicionom oglašavanju nakon spektakularnog vidovdanskog autogola? Jedan od naših. Jedan od onih s kojima ćemo naknadno o svim tim manje bitnim stvarima. Jedan od onih na koje, kažu, građanska Srbija mora da računa jer najmanje od svega računa na sebe samu.

Tekst prenet sa portala Novi magazin.