Decenije bez stvarnog mira
Autorka: Jelka Jovanović, Izvor: Novi madazin
Još 14 žrtava genocida počinjenog nad Muslimanima–Bošnjacima jula 1995. godine tokom bh-rata na području Srebrenice biće pokopano ove godine 11. jula u mezarju Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari.
Konačni mir naći će: Hasib (Uzejir) Efendić, rođen 1931. godine, Ćamil (Uzejir) Efendić, rođen 1928. godine, Mehmed (Daut) Krdžić, rođen 1961. godine, Sabrija (Asim) Omić, rođen 1966. godine, Mušan (Ramo) Šiljković, rođen 1956. godine, Sakib (Ragib) Harbaš, rođen 1975. godine, Beriz (Omer) Mujić, rođen 1978. godine, Ahmet (Ismet) Jašarević, rođen 1971. godine, Nevres (Mehmed) Salihović, rođen 1970. godine, Ibrahim (Muharem) Salkić, 1935. godine, Midhat (Adem) Bašić, rođen 1973. godine, Hajdin (Kadrija) Mustafić, rođen 1959. godine, Latif (Arif) Mandžić, rođen 1964. godine i Hamed (Ibrahim) Salić, rođen 1927. godine.
Najmlađa žrtva imala je u vreme stradanja 17 godina, a najstarija 68.
U Komemorativnom centru u Tuzli pohranjeni su posmrtni ostaci još 11 žrtava genocida koje su do sada identifikovane uz pomoć DNK metode, ali porodice nisu dale saglasnost za ukop, uglavnom zbog toga što tela nisu kompletna.
U mezarju Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari do sada je ukopana 6.751 žrtva genocida, koji su Vojska i policija Republike Srpske, pod komandom osuđenog ratnog komandanta VRS Ratka Mladića, počinili nad Bošnjacima u Srebrenici i okolnim mestima.
Pripadnici VRS ubili su tokom prve polovine jula 1995. više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici. No, o prirodi nesumnjivog ratnog zločina nema saglasnosti, uprkos presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Međunarodnog suda pravde i domaćih sudova.
Ove godine na Mezarju u Potočarima biće pokopani posmrtni ostaci 14 bošnjačkih muškaraca ubijenih jula 1995. na području Srebrenice. Najmlađa žrtva imala je u vreme stradanja 17 godina, a najstarija 68
REZOLUCIJA I DEKLARACIJA: Poslednja godišnjica pred tridesetu odvija se pod senkom nedavno usvojene Rezolucije Ujedinjenih nacija. Za usvajanje su glasale 84 zemlje, 19 je bilo protiv, uz 68 uzdržanih, a dokumentom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, osuđuje negiranje genocida, kao i veličanje ratnih zločinaca. Predlagači dokumenta su bile Nemačka i Ruanda, uz podršku tridesetak zemalja kosponzora.
Objašnjenja predlagača da Rezolucija nije usmerena protiv srpskog Naroda, Srbije i Republike Srpske, dobila je kontratežu u plakatima Kojima su preplavljene i Srbija i Srpska: „Srbi nisu genocidan narod!“ A pre i posle nje čini se da na ovom parčetu Balkana rat koji je besneo pre tri decenije nikad nije ni prestao. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je „proročki“ rekao u Njujorku da
Rezolucija o Srebrenici regionu neće doneti pomirenje, već će „otvoriti Pandorinu kutiju“ i uslediće na desetine zahteva za slične rezolucije po pitanju genocida. Doduše, zaboravio je da zvanično i nezvanični Beograd kao i Banjaluka poprilično prilježno i pune i prazne tu kutiju mržnje, negirajući genocid tako uporno da se i sam zločin dovodi u pitanje. Otuda i veličanje ratnih zločinaca – na šta nijedna od političkih strana u sukobu nije imuna! – i isticanje samo „svojih“ žrtava.
Sarajevo je, očekivano, raširenih ruku dočekalo Rezoluciju, a bio je najava da će poslužiti ta reviziju presuda i – ratnu odštetu, što je profesor Tibor Varadi ocenio kao „pucanj u prazno“. No, takvi „pucnji“ dodaju neophodan barut i izazivaju kontraefekat.
Poslednji doprinos „osvešćivanju“ nacije daje narodni poslanik u Skupštini Srbije, pravnik sa Sorbone i predsednik Nove demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović predlogom da srpski parlament izglasa deklaraciju kojom se negira genocid. U protivnom, kaže Jovanović, zauvek će ostati ljaga na srpskom narodu. Ne na onima koji su mimo običaja rata pobili bošnjačke muškarce jula 1995, nego na – narodu.
Međunarodni sud pravde u Hagu, je 2007. godine postupajući po tužbi Bosne i Hercegovine utvrdio da Srbija nije direktno odgovorna za genocid, ali je odgovorna što nije učinila ništa da ga spreči niti da kazni počinioce, Sud je zaključio da je Srbija prekršila obavezu kažnjavanja počinioca genocida u Srebrenici, posebno neizručenjem Ratka Mladića.
Mladić je posle 15 godina skrivanja uhapšen 2011. godine u okolini Zrenjanina, a tri godine ranije uhapšen je Radovan Karadžić koji se godinama skrivao u Beogradu pod imenom David Dabić.
„Svedoci smo tom neprestanom pokušaju krivotvorenja istorijskih činjenica i pokušaja nametanja krivice srpskom narodu za ono što nije učinjeno. Ta laž može imati konkretne i praktične posledice, mislim na Republiku Srpsku. Ako ta laž zaživi, kao istina o Srebrenici, biće lakše raditi na unitarizaciji Bosne i Hercegovine i nestanku Republike Srpske“, smatra Jovanović. I još: „Nije dobro kada se jedini narod koji je bio žrtva genocida želi okarakterisati kao narod koji je počinio u skorijoj istoriji genocide. Apsolutno je neophodno da Narodna skupština takođe donese deklaraciju o događajima u Srebrenici. Istina glasi da u Srebrenici nije izvršen zločin genocida. Može se okarakterisati kao ratni zločin, ali se ne može nikako okarakterisati kao genocid.“
Preko Drine parlament Srpske zakazao je za 10. jul, pa otkazao sednicu na kojoj bi izglasao mirno razdruživanje Srpske od BiH.
Valja podsetiti i da je Evropski parlament 2009. godine doneo Rezoluciju o Srebrenici, kojom je pozvao države članice EU i zemlje Zapadnog Balkana da obeležavaju 11. jul kao dan sećanja na zločin u Srebrenici. Skupština Srbije usvojila je 2010. godine Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici.
2024: Hajra Salihović, prenelo je Oslobođenje reportažu Anadolije, stalno gleda slike muža i ubijenih sinova. Muž je poginuo 1992. godine u Bratuncu. Dvojica sinova – Nevres i Sead, nestali su u šumama nakon pada Srebrenice, 11. jula 1995. godine. Treći sin Samed je bio ranjen i preživio, a četvrti Samir, ubijen je na mostu na Drini. Ove godine 11. jula, nakon 29 godina pokopaće posmrtne ostatke jednog od sinova – Nevresa. Ostale još traži. Nevres je imao 25 godina kada je ubijen, Samir je imao 22 godine, a Sead 21. Nevresa je identifikovao brat Samed.
Mirza Bašić imao je samo 15 godina kada je 1995. godine preko šume krenuo iz Srebrenice ka slobodnoj teritoriji. Krenuo je sa ocem Ademom i bratom Midhatom koji nije preživeo. Midhat je imao samo 22 godine. Mirza je na „putu spasa“ tačnije u šumama oko Srebrenice proveo 28 dana. Sedmog avgusta je stigao do Kladnja. Preživeo je nekoliko zaseda, prvi put video i spavao među mrtvacima, ali i prvi put je držao oružje kojim nije znao da rukuje.
U vreme pada Srebrenice, Midhat je imao 22 godine. „Ove godine su identifikovani posmrtni ostaci mog brata koji je sa mnom i ocem krenuo ka Tuzli u julu 1995. godine. Pronađen je u masovnoj grobnici Grbavci. Informacije koje sam ja dobio govore da je zarobljen na Crnom vrhu i da je odveden u školu Grbavci. Strijeljani su svi koji su zarobljeni na tom području. Oko 95 posto je kompletno tijelo. Tu su i lični predmeti i odeća“, rekao je ovih dana Mirza reporterima.
Napisao je i 2022. objavio knjigu „Spavaj obuven sine“, da se ne zaboravi.
U ime nezaborava i ove godine 20. put zaredom iz Nezuka nekoliko hiljada ljudi – među kojima ima i preživelih iz Marša smrti 1995. – krenulo put Potočara. Tri dana se, kao i prethodnih godina kreću, istom trasom, samo u suprotnom smeru od kolona 1995. Koje su pre 29 godina tražile spas. Trasa uključuje teško prohodne brdsko-planinske predele, nekoliko povratničkih naselja, ali i mesta stradanja, gde su nakon rata pronađene primarne ili sekundarne masovne grobnice.
Marš mira tradicionalno traje tri dana, od 8. do 10. jula, sa isto toliko etapa. Svaka od etapa duga je između 25 i 30 kilometara. Učesnici prolaze maršutom: Nezuk – Baljkovica – Parlog – Crni Vrh – Snagovo – Liplje – Jošanica – Donja Kamenica – Bakrači – Glodi – Udrč – Cerska – Kaldrmica – Đugum – Mravinjci – Burnice – Kameničko Brdo – Ravni Buljim – Jaglići – Šušnjari – Budak – Potočari (Memorijalni centar).
U ime nezaborava i ove godine 20. put zaredom iz Nezuka nekoliko hiljada ljudi – među kojima ima i preživelih iz Marša smrti 1995. – krenulo put Potočara
PRESUDE: Za krivično delo genocida Ratko Mladić je osuđen pred Haškim tribunalom, kao i ratni predsednik Srpske Radovan Karadžić i još trojica oficira VRS. Bivšem načelniku za bezbednost glavnog štaba VRS Ljubiši Beari, koji je umro u Berlinu 2017. godine, kazna je izvršena 2010.
Druga doživotna kazna je izrečena 2015. godine bivšem pomoćniku komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove glavnog štaba VRS Zdravku Tolimiru, koji je sledeće godine umro. Na doživotni zatvor osuđen je i potpukovnik Drinskog korpusa VRS Vujadin Popović, koji je proglašen krivim za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon Bošnjaka.
Tribunal u Hagu je doneo prvu presudu koja je zločin u Srebrenici okarakterisala kao genocid, i to bivšem generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću, 2001. godine. Krstić je pravosnažno osuđen na 35 godina zatvora zbog pomaganja i učestvovanja u genocidu.
Na dugogodišnje kazne zatvora osuđeni su i oficiri VRS Drago Nikolić (35 godina), Dragan Obrenović (17 godina), Momir Nikolić (20 godina) i Radivoje Miletić (18 godina). U Hagu je osuđen i pripadnik 10. diverzantskog odreda Dražen Erdemović, prvi čovek koji je pred tim sudom priznao krivicu za ubistva zarobljenih Bošnjaka. Erdemović je uhapšen još 1996. u Srbiji i iste godine je u Hagu osuđen na pet godina zatvora, a njegovo svedočenje kasnije je doprinelo osuđujućoj presudi protiv Ratka Mladića.
Tužilaštvo i Sud za ratne zločine u Beogradu okončali su više predmeta iz dosijea Srebrenice, doduše pre više od decenije. Juna 2005, tokom unakrsnog ispitivanja svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu prikazan je video snimak na kojem se vidi kako srpska paravojna jedinica „Škorpioni“, pogubljuje šest bosanskih Muslimana − muškaraca i mladića koji su bili zarobljeni nakon pada Srebrenice 1995. Na snimku su se videli vojnici koji muče, a zatim streljaju zarobljene bosanske Muslimane, kojima su ruke bile vezane iza leđa i koji nisu pružali nikakav otpor pre egzekucije.
Pripadnicima jedinice „Škorpioni“ sudilo se pred Većem za ratne zločine u Beogradu, Komandant jedinice Slobodan Medić osuđen je na maksimalnu kaznu od 20 godina, Branislav Medić. Ista kazna izrečena je i Branislavu Mediću, Pero Petrašević, koji je priznao zločin, dobio 13 godina zatvora, a Aleksandar Medić je osuđen na pet godina zatvora.
Pred srpskim pravosudnim organima, u toku je i suđenje po optužnici iz 2016. za zločin u selu Kravica, u kome je jula 1995. ubijeno više od 1.300 Bošnjaka iz Srebrenice. Postupak se vodi protiv osmorice nekadašnjih pripadnika Centra za obuku Jahorina – Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva.
Za krivično delo genocida Haški tribunal na doživotne zatvorske kazne osudio je ratnog komandanta VRS Ratka Mladića, ratnog predsednika Srpske Radovana Karadžića, te oficire VRS Ljubišu Bearu, Zdravka Tolimira i Vujadina Popovića
Nedeljko Milidragović, Aleksa Golijanin, Milivoje Batinica, Dragomir Parović, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović i Vidoslav Vasić terete se da su 14. jula 1995. godine unutar, ispred i u neposrednoj okolini hangara zemljoradničke zadruge u selu Kravice kod Srebrenice (opština Bratunac u Bosni i Hercegovini) izvršili ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
