Čad Hane: Kuba mnogo otvorenija nego tokom devedesetih

Razgovarao: Nikola Marković

Dokumentarni film Transformeri / Transformistas reditelja Čada Hanea (Chad Hahne) bavi se u Srbiji ne toliko poznatim detaljima iz istorije kubanske LGBTQ zajednice. Snimam tajno, bez dozvole kubanske vlade, ovo istovremeno intimno i politički angažovano ostvarenje bavi se dreg scenom u ovoj zemlji od 1990-ih do danas, kroz nekoliko ličnih priča njenih protagonista i autentične kadrove sa klupskih večeri na kojima su učestvovali. Haneov film se kreće između prošlosti i sadašnjosti i upoređuje teškoće sa kojima su se suočavale različite generacije LGBTQ osoba na Kubi. Transformeri su priča o žrtvi, prijateljstvu i moći umetnosti da transformiše ljudski život.

Kako ste uspeli da realizujete film a da to niko od zvaničnika ne sazna?

Kubanska vlada zahteva dozvole za snimanje u celoj zemlji. Bio sam zabrinut da će, čak i ako dobijem dozvolu što je bilo prilično nemoguće, moje snimanje biti kontrolisano i da bi određeni delovi iz filma bili uklonjeni. Sigurno nisam prva osoba koja je snimala ilegalno u toj zemlji, i osetio sam da su vredeli rizici koje sam preuzimao tokom traganja za istinitijim pričama, posebno imajući u vidu složenu istoriju kubanske vlade sa LGBTQ zajednicom.

Koji su izazovi, prednosti i nedostaci snimanja filma pomoću iPhone-a u poređenju sa klasičnim snimanjem uobičajenom filmskom opremom?

Snimanje iPhone-om omogućilo mi je manje privlačenja pažnje, malo tragova i sposobnost da se uklopim u okruženje. Nedostatak opreme omogućio nam je da se brzo namestimo za snimanje i izgradimo intimnost sa glumačkom ekipom, što drugačije ne bi bilo izvodljivo. Najveći izazov bio je da se snimi čist zvuk, posebno za scene realizovane na terenu. Sa kreativne strane, iPhone pruža veću vizuelnu autentičnost, a Kuba ima delove koji su istovremeno lepi i sirovi, tako da bi kamera od 10 hiljada dolara to mogla da previše izgladi i standardizuje.

Grupa El Futuro prva je javno izvodila dreg performanse. S obzirom da je vlada u osnovi bila protiv homoseksualnosti i bilo koje vrste LGBT javnih nastupa, kakvi su bili izazovi za ljude koji su organizovali takve događaje?

Santa Klara nije Havana, njom je upravljalo naprednije rukovodstvo, pa su bile dozvoljene određene stvari koje su zabranjivane u drugim mestima na Kubi, kao što je nedeljni dreg performans. Međutim, lokalne vlasti bi i dalje umanjivale moć performansima, privodile kvir (queer) ljude u zatvore i s vremena na vreme uznemiravale zajednicu nasiljem.

Samanta, Omega i Sintija govore o svojim teškim iskustvima iz prošlosti. Na koji način ste želeli da ih predstavite publici, i kakve su bile njihove reakcije i razmišljanja o filmu tokom snimanja?

Pustio sam Sintiju, Samantu i sve ostale kraljice da ispričaju priču svojim rečima. Bio sam tu da uhvatim njihove dinamične živote i pokažem njihove talente, tako da sam ih pustio da me vode. Pokazao sam film Sintiji, Samanti i nekolicini drugih transformista kako bih dobio njihovo odobrenje, i njima se dopao konačni proizvod. 

Kako vidite razvoj dreg scene na Kubi u periodu od ranih 1990-ih do danas? Prvi put ste posetili Kubu 1999, da li ste već tada bili zainteresovani za ove teme ili ste se kasnije angažovali oko toga?

Ovo je složeno pitanje, ali možemo posmatrati to na primeru drega u El Mejunjeu u Santa Klari, prvom mestu u kojem su se održavali javni dreg nastupi u komunističkoj Kubi (Havana je imala gej barove pre revolucije). Tokom 1990-ih, dreg performeri u Havani i u drugim delovima zemlje više su nastupali na privatnim žurkama (uglavnom u kućama gej muškaraca), ali bi takođe putovali u Santa Klaru da javno izvode performans u El Mejunjeu. Danas je zemlja mnogo otvorenija. Postoji nekoliko gej barova u Havani u kojima se svake nedelje održavaju dreg nastupi. I drugi gradovi širom zemlje imaju gej tematske večeri kada nastupaju dreg kraljice. 

Da ste imali savršenu produkciju i potpuno legalnu mogućnost snimanja filma o kubanskoj dreg sceni, kako bi to izgledalo? Da li bi film i dalje imao formu dokumentarca ili bi bio igrani film sa profesionalnim glumcima?

Voleo bih da snimam više sa istom ekipom koju poštujem i kojoj se veoma divim. Postoji mnogo anegdota i priča koje nisam bio u mogućnosti da ubacim u film, a koje bi se savršeno uklopile u dokumentarnu seriju sa glumcima. Voleo bih da snimam iPhone-om takođe, sa najosnovnijom ekipom, kako bih uhvatio intimu ovog sveta. Međutim, sledeći put bih voleo da imam i montažera zvuka. 

Kako vidite sadašnjost i budućnost LGBTQ zajednice na Kubi nakon smrti Fidela Kastra?

Postoje vladine agencije na Kubi, poput CENESEX-a, koje rade na proširenju LGBTQ prava. Transformere iz Santa Klare sada podržava vlada, što znači da su oni zvanično prepoznati kao umetnici na ostrvu i imaju primanja (praktično, oni su sada zaposleni u vladi Kube). Nevezano za taj podatak, kao i u svim zemljama sveta, uključujući SAD i Evropu, LGBTQ zajednica i dalje se suočava sa izazovima u postizanju potpune jednakosti.

Na rubu nervnog sloma

Pod sloganom Festival na rubu nervnog sloma, ovogdišnji 12. Merlinka festival biće održan od 3. do 6. decembra u Domu omladine Beograda. Tokom četiri festivalska dana premijerno će biti prikazano više od 80 igranih, dokumentarnih i kratkih LGBT filmova, a festival će otvoriti litvansko-srpska koprodukcija Advokat reditelja Romasa Zabarauske. “Merlinka festival u doba korone postao je festival na rubu nervnog sloma. Bilo je jako teško zatvoriti program festivala jer su premijere mnogih filmova koje smo želeli pomerene za narednu godinu. Uprkos tome, predstavljamo bogat filmski program koji ćete moći da pratite uz sve zaštitne mere samo u DOB jer smo odlučili da nemamo onlajn verziju festivala”, kaže direktor festivala Predrag Azdejković.

Glavni takmičarski program obeležiće i novi film Fransoa Ozona, trostrukog dobitnika Srebrnog medveda na Berlinalu, Leto ‘85, koji je bio u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Kanskog festivala. Tus u i švedsko ostvarenje Izgubljeni zauvek Davida Fardmara, kao i film Bez ljutnje Faraza Šarijata iz Nemačke, koji je svetsku premijeru imao na ovogodišnjem Berlinalu, gde je osvojio Tedi nagradu za najbolji film sa LGBT tematikom. Od igranih filmova Glavnog takmičarskog programa na repertoaru su još i australijsko ostvarenje Nečujan u režiji Ijana Votsona, Muzika za slomljena srca brazilskog reditelja Rafaela Gomeza i čileanski film Smrt će doći i imaće tvoje oči Hozea Luisa Toresa Live… Među dokumentarnim ostvarenjima izdvajaju se australijski film Morgana Isabel Pepard i Džozi Hes, Maria Luiza brazilskog reditelja Marsela Diaza, američki dokumentarci Neverovatne lezbejske priče Ketrin L. Beranič i Sve što imamo Aleksis Klements, kao i američko-kubansku koprodukciju Transformeri…