Budućnost je u crvenom meteo-alarmu

Razgovarala: Jelena Aleksić

Ovo je godina kada su i građani Srbije počeli da se pitaju o posledicama klimatskih promena, preživljavajući jedno od najtoplijih leta u životnom veku. Građani Grčke, Turske, Kalifornije, Italije i Kanade nisu bili te sreće – oni su se borili da spasu svoja domaćinstva i gole živote suočeni s vatrenim stihijama koje su za svega nekoliko nedelja bukvalno zbrisale ogromna prostranstva. U međuvremenu, zbog topljenja, blizu Grenlanda se pojavilo još jedno, sada najsevernije ostrvo na svetu, što na prvi pogled ne deluje zabrinjavajuće. Međutim, mnogo je razloga za zebnju, ali mnogo više za akciju koja bi kako na lokalnom tako i na globalnom nivou zaustavila dalji porast temperature, a samim tim i ekstremne klimatske pojave kojih je sve više. Klimatolog, profesor meteorologije na Fizičkom fakultetu u Beogradu Vladimir Đurđević jedan je od onih koji rado govori na ovu temu, propagirajući ličnu i društvenu odgovornost prema prirodi kao jedini način da se sačuva budućnost planete koja čoveku kao glavnom krivcu sve žešće uzvraća. Najbolji primer su ovogodišnji požari u najhladnijem delu Sibira koji su ne samo satrli milione hektara šume već i emitovali enormne količine gasova, dodatno podstičući klimatske promene. To je i pitanje kojim otvaramo intervju sa sagovornikom Novog magazina, koga jednostavno glede ovogodišnjih požara pitamo: “Šta nam se događa”?

“Planeta se zagrejala i topliji uslovi pogoduju tome da se čak i mali požari lako šire i zahvataju velike površine. Naprosto, uz velike toplote idu i suše u oblastima gde su temperature iznad proseka koji se očekuje za tu oblast. Uz to, površinski sloj biosfere se suši i lako se rasplamsa. U prevodu, klimatske promene ne izazovu požar, ali naprave idealnu pozornicu za njegovo izbijanje, koje u predelima kao što je Sibir najčešće izazove grom. Na ovakvim područjima je poseban problem ugasiti požare zbog tinjanja vatre u dubljim slojevima biomase nataložene na površini, koja na tako velikim prostorima postane nezaustavljiva. Dodatna je specifičnost Sibira to što je tlo zaleđeno tokom većeg dela godine, pa se u površinskom sloju zemlje koji se zove permafrost stvara metan kad se led tokom leta otopi. U pitanju je prirodni metan koji se stvara od raspadanja biljaka koje su bile zamrznute. Bez obzira na to, metan dodatno podstiče gorenje. Treba li napominjati da se permafrost topi zbog klimatskih promena i zagrejane planete? Konačno, vezana za Sibir je i činjenica da je to deo planete koji se zagreva najbrže na svetu. U pitanju je polarni krug, gde temperatura raste četiri puta brže nego što je globalni prosek.”

Ogromne temperature ove godine izmerene su i u Kanadi, gde su ljudi na ulicama umirali od vrućine.

Da, ove godine je izmeren rekord za Kanadu od 49,6 stepeni. Pre ovoga najviša temperatura ikada izmerena u Kanadi bila je pet stepeni niža, i ta vrsta ekstrema je nešto što nam donose klimatske promene. Ranije je bilo ekstrema, ali ne tako velikih odstupanja, tako da se u našoj nauci otvara jedno novo polje u kojem ćemo proučavati samo superekstreme. Zanimljivo je da ti naši proračuni od pre 30 godina, kada smo predviđali kakva će biti budućnost, odnosno današnjica, jesu obuhvatili i ovakve situacije, ali su one smatrane tako malo verovatnim da nisu dovoljno detaljno analizirane. Međutim, sada nam se upravo one događaju. A vezano za Kanadu, reći u vam da je gradić u kojem je probijen istorijski rekord na kraju bukvalno izgoreo.

Poseban je problem što požari dodatno ubrzavaju klimatske promene emitujući velike količine štetnih gasova.

Nažalost, da. Sećate li se priče o tome kako smo sačuvali planetu dok su bile zabrane kretanja na početku pandemije? Požari u Australiji su emitovali toliko gasova sa efektom staklene bašte da je to imalo veći uticaj na klimu nego što je “ušteđeno” zbog pandemije. Isto je i u Rusiji, i to samo znači da će svaki sledeći požar biti još gori.

Hoće li?

Da, bez sumnje. Slikovito, sadašnje stanje možemo uporediti sa čekanjem da u bioskopu počne film dok gledamo trejlere za neke druge filmove. Ovo što gledamo sada samo su isečci onoga što će nam se dogoditi – reklame za budućnost. U prevodu, najveći deo ovoga što sada nazivamo ekstremima biće nešto što je normalno, a ekstremi će biti značajno veći, teži i dramatičniji. Ljudi se žale da je ovo leto bilo toplo, a ja sam nekim mlađima rekao da će 2050. ovakvo leto biti prosečno. Uz to, napomenuo bih da su toplotni talasi izuzetno opasne meteorološke pojave. U Francuskoj je stradalo 15.000 ljudi od vrućine 2003, dok je u Rusiji u okolini Moskve umrlo 10.000 ljudi 2010. Šta se desilo? Zbog visokih temperature gorele su šume u okolini Moskve i ljudi su stradali koliko od vrućine toliko od zagađenja vazduha zbog požara i dima. I to je ključno kod klimatskih promena, što jedno vuče drugo, kao što smo već rekli s požarima i dimom koji ostaje u atmosferi.

Šta trenutno vidite kao najveći problem?

Najveći problem je što ne postoji jasna strategija za poboljšanje kvaliteta vazduha. Mi godišnje izgubimo oko 10.000 ljudi zbog zagađenog vazduha, a i dalje ne postoji jasna akcija od ljudi koji rukovode ovom zemljom kako da se problem rešava.

A kako da se rešava?

Moraju se doneti stroga pravila kada su emiteri u pitanju. Ono što mi najčešće čujemo jeste predlaganje kozmetičkih rešenja i pokušaji da se problem što više prevali na pojedince.

Na primer?

Neretko ćete od rukovodilaca ove zemlje čuti da je saobraćaj najveći emiter štetnih materija i gasova. Samim tim, građani su odgovorni jer svi imamo automobile. Istovremeno, ističe se i problem koji prave individualna ložišta. Međutim, kad se otvori pitanje termoelektrana koje proizvode struju iz uglja, kao i pitanje velikih industrijskih kompleksa, naša vlast ima bezbroj argumenata da dokaže da to nisu veliki zagađivači, da zapošljavaju hiljade ljudi, i tako dalje. Ako hoćemo da rešavamo problem kvaliteta vazduha, za čiji su kvalitet zaslužni iliti krivi svi, a ne samo građani, moramo da napravimo sveobuhvatnu akciju.

Pominjete problem vodnih resursa dok većina građana veruje da je Srbija bogata čistom vodom?

To je mit. Situacija je sledeća – što se tiče površinskih oticaja, što bi značilo koliko je protoka u rekama, mi nismo loši. Međutim, veći deo tih vodnih resursa su tranzitne vode koje prolaze kroz našu zemlju, odnosno Sava i Dunav. Sa druge strane, kad gledamo domicilne, odnosno vode koje nastaju na našoj teritoriji, jasno je da imamo jedan od najmanjih površinskih oticaja u Evropi. Zapravo, mi smo siromašni vodom jer većina onoga što imamo nije naše.

Oni koji odlučuju nisu svesni pretnji i problema

Jesu li donosioci odluka u Srbiji svesni rizika i pretnji po život i zdravlje građana?

Samo deklarativno i samo onda kad treba da se realizuje neki projekat sa zemljama EU ili SAD-a. Iako su građani podigli ekološke probleme na visok nivo, iskrene želje donosilaca odluka da se nešto promeni nema. Mi smo zemlja sa najzagađenijim vazduhom u Evropi, a i na svetskoj listi smo pri vrhu, sa ozbiljnim problemima s vodnim resursima, divljim deponijama i zatrovanim rekama. U prevodu, zemlja zaronjena u niz ozbiljnih ekoloških problema. Koliko su oni koji imaju moć, ali i obavezu da nešto urade spremni da se ovim bave, najbolje svedoči sledeći primer: pre dve godine eksperti su završili finalnu verziju strategije za borbu protiv klimatskih promena, ali Vlada još nije usvojila ovaj dokument.

A to je ključno po pitanju smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali i po pitanju prilagođavanja klimatskim promenama, odnosno smanjenja uticaja.

Verujete li da bi usvojena strategija mnogo značila na delu?

Jasno je da ste u pravu i da kod nas često strategije ne vrede mnogo jer se ne sprovode, ali činjenica da ni strategija nije usvojena dokaz je koliko niko neće da se obaveže da se nešto radi drugačije. Država nije spremna da preuzme ni formalne inicijalne obaveze. Sreća je što su ljudi postali svesni šta se oko njih dešava jer su najdirektnije počeli da osećaju ekološke probleme. Jer, pred njihovim očima se seku šume i nestaju reke i svi osećamo kakav je vazduh koji udišemo. Naprosto, problemi su tako eskalirali da ne treba da budete ekolog da biste osetili gde živimo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.