Brankica Janković: Žrtvi se mora verovati

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

U kakvom stanju u društvu i kao društvo dočekujemo i ispraćamo 16 dana aktivizma povodom ubistava žena – femicida? Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković prava je adresa za ovo pitanje, a razgovaramo tečno deset dana po obeležavanju Međunarodnog dana tolerancije i drugog dana Aktivizma.

„Ne mogu reći da ne postoji politička volja da se ovo pitanje rešava, niti da nadležni organi ne rade svoj posao, ali kao da opstaje kultura koja je prilično tolerantna na nasilje, agresiju i toksične obrasce maskuliniteta, u kojoj se vrednuje ponašanje koje podrazumeva snagu, agresivnost u komunikaciji, seksizam, pa i seksualno uznemiravanje – od neprimerenih šala i komentara do relativizacije i opravdavanja nasilja“, kaže Brankica Janković za Novi magazin.

Iako to često ponavljate, da opet naglasimo šta razlikuje femicid od drugih ubistava?

To je ubistvo žene samo zato što je žena – dakle, jedno ljudsko biće je dalo sebi za pravo da drugom oduzme život samo zbog toga što se ono po jednoj svojoj ličnoj karakteristici razlikuje od nasilnika. Upravo tu leži opasnost takvog načina razmišljanja, zaključivanja i postupanja, koja, nažalost, nisu strana ni pojedincima pa ni čitavim društvima. Posledica je viševekovnih nejednakih odnosa moći i sistemske diskriminacije, a ne poremećenih porodičnih odnosa, alkoholizma i drugih socijalnih patologija. Poremete se odnosi i sa prijateljima, rodbinom, kolegama i šefovima, pa muškarci najčešće ne idu da ih biju i ubiju.

Femicid je krajnji i tragičan ishod rodno zasnovanog nasilja. Žena je u situaciji da ne može da se suprotstavi nasilniku, slabija je, naučena da trpi i ćuti, a često zavisi materijalno, egzistencijalno od nasilnika. I to je začarani krug iz kog je izuzetno teško izaći, a pre svega osvestiti.

Šta se mora još preduzimati da bar beležimo manje ubistava i nasilja nad ženama i nemoćnima?

Uz sve dobre promene i vidljive pomake u sistemu zaštite od nasilja nad ženama, pa i činjenicu da je pre 20 godina došlo do preokreta u zakonodavstvu izmeštanjem nasilja u porodici iz privatne sfere, postidim se kada govorim o nasilju prema ženama jer više stotina žena tokom protekle dve decenije nije više sa svojom decom i porodicom.

Nasilje je u porastu u celom svetu i činjenica je da kao društva moramo uraditi još mnogo kako bismo uklonili ne samo vidljive, već i one nevidljive „pukotine“ u sistemima. Pre svega, potrebno je da sistem zaštite i prevencije bude u potpunosti orijentisan na žrtvu i njene potrebe, da svako u sistemu posmatra i postupa iz njene perspektive, za šta je neophodna kontinuirana edukacija svih koji imaju kontakt sa žrtvom. Žena koja je pretrpela nasilje i odlučila da ga prijavi, preživela je traumu za ceo život, ona je i dalje uplašena od nasilnika, oseća nesigurnost i često nema ni minimum sredstava za samostalan, iole pristojan život. 

Žrtvi se mora verovati – niko ne dolazi da prijavi nasilje iz dosade. I nije na žrtvi da objašnjava, već na društvu da sluša i podržava. Nasilje nad ženama nije stvar ni angažovanog pojedinca niti jednog resora ili službe, ovde mora postojati apsolutna intersektorska komunikacija, razmena informacija, usklađenost i efikasnost, jer samo tako sistem može pružiti adekvatnu i pravovremenu podršku žrtvi, bez prebacivanja odgovornosti na nekog drugog. 

Nisu dovoljne samo stroge kazne, potrebna je i glasna osuda nasilja na svakom koraku – nasilnik je taj koji jedini treba da oseća stid i sram. U svakodnevnom životu, niko od nas ne čita zakone, već svoj vrednosni okvir formiramo kroz interakcije sa drugim članovima društva i u okviru kulturnog modela koji vrlo jasno pokazuje šta se vrednuje, šta se toleriše a šta ne. Zato ističem da su nam potrebni muškarci kao saveznici koji će i glasnije o ženama govoriti kao jednako vrednim, ljudskim bićima kojima niko nema pravo da ograničava slobodu, kontroliše kretanje, uništava i oduzima život. O tome, naravno, moramo učiti devojčice i dečake, već od obdaništa jer posle će biti kasno.

I na kraju, a ne manje važno, potreban nam je raskid sa patrijarhatom i njegovim okovima koji nikome, ama baš nikome ne donose dobro. Prilično sam umorna, i znam da nisam jedina, od lažnih moralnih vrednosti koje promovišu oni koji se ni sami tih lažnih vrednosti ne pridržavaju. Znate te nazovi čuvare porodičnih vrednosti, jakih na rečima pod reflektorima, kojih se u njihovim domovima žene i deca plaše, strahuju od svakog njihovog miga, a u ekstremnim slučajevima i za svoju bezbednost i život.

Moramo se vratiti na „fabrička podešavanja“ i svi imati značajne dobre obzire kako ih vi nazivate. O neophodnosti poštovanja zakona suvišno je govoriti

Vratimo se na trenutak na 16. novembar – Dan tolerancije, obeležili ste ga i radno i svečano. Vaš govor, a pre svega moto koji ste uzeli – izazvao je veliku pažnju. Št, stvarno svako mora sredinom treće decenije prvog veka trećeg milenijuma da zna o ravnopravnosti? 

Da su sva ljudska bića rođena slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, zapisano je pre 80 godina u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka. Za mene kao pravnicu, ona je sasvim dovoljna. Da smo tako učeni u porodicama i školama uvek bismo samo videli čoveka kao ljudsko biće, a ne njegovu boju kože, nacionalnost, invaliditet, imovno stanje… Da smo umeli, danas bismo živeli u svetu u kojem su svi jednaki pred zakonom i ni jedno dete ne bi bilo gladno i ni jedan čovek ne bi živeo ispod granica dostojanstva.

Očigledno nismo i zato moramo biti glasniji nego ikad, posebno u ovo smutno vreme „postistine“, kad globalni trendovi prete da nas vrate u mračno doba gde je čovek čoveku vuk. Možda nam treba novi „društveni ugovor“ i da jednakost, pravdu i osnovna ljudska prava garantuje stabilne države koje drže do vladavine prava, demokratije i obrazovanja, a ne samo do uspešne ekonomije. Izuzetno je važno da ekonomije budu uz ljudska prava, i posebno me ohrabruje što u radu nailazim na razumevanje i podršku biznis zajednice. Ne manje važno je da mlade naučimo da se bore protiv sistema koji su u osnovi izvor nestabilnosti i nebezbednosti za svakog pojedinca i zajednicu, jer iskustvo nam kaže da borba za osnovna ljudska prava nikada ne sme prestati. I tu kompromisa ne sme biti.

Ako neko ima dilemu, treba poći iz sopstvenih cipela i zapitati se: Želim li da se neko odnosi prema meni kao niže vrednom ljudskom biću zato što sam Srbin, Rom, Hrvat, pravoslavac, musliman..?

Kad sve ovo nisu naučili ili su brzo zaboravili mnogi stariji, onda je važno da ove poruke prenesemo deci koja će nas, u to duboko verujem, popraviti. U to su me uverili panelisti na našoj Godišnjoj konferenciji povodom Međunarodnog dana tolerancije – šteta što mnogi nisu čuli roditelje, nastavnike i decu dok razgovaraju o važnim temama, a posebno njihove odgovore na pitanje o našim strahovima i sveopštoj konfuziji. No, sigurna sam da će se oni tek slušati. I kao kruna, završni panel „Zajedno smo lepši, zajedno smo jači“, obeležen je snagom, znanjem i nadom pet devojaka koje su, da probam da sažmem, saglasne: „Ko kaže da je sve loše u našoj zemlji, pa šta mi ovde radimo, pogledajte nas, upravo govorimo o pravim, univerzalnim vrednostima – znanju, radu, poštovanju, pravu, pravdi i borbi za njih!“. Pametnom dosta.

O roditeljima

Umalo da zaboravim roditelje – mi nemamo pravo na nepoštovanje i držanje lekcija nastavnicima nemamo, a mnogo je primera bilo. To je najgora moguća poruka deci – ako je nama nastavnik niko, šta će biti deci?! 

Kao majka, pratim moju decu i njihove drugove, uživam i u njihovom digitalnom svetu – otvorila sam dušu i srce za učenje, pa zajedno rastemo i razrastamo. I grešimo. Kao „olakšavajuću okolnost“, molim samo da uvaže to što se trudim da ne budem krindž i smaram samo kad baš moram. I volim bezuslovno.

Početak obeležavanja Dana tolerancije posvetili ste žrtvama tragedije minutom ćutanja, i to u danu kada su građani Novog Sada organizovali 14 minuta stajanja. Koliko je važno da se svi državni organi, političari, građanski aktivisti i mediji drže tih obzira?

Kako bi, inače, u danima velike tuge i bola, moglo da se započne bilo kakvo javno obraćanje, osim rečima saučešća, podrške i ćutanja. Sećanje i odgovornost ne smeju da izostanu. To simbolizuju sve ljudsko u nama, u svakom pojedincu, ali i društvu kao celini i neophodno je da budu svačiji obrazac ponašanja i ne samo kada je ovakva tragedija u pitanju, nego i inače, svakodnevno. Nesreća u Novom Sadu i sve ono što se događalo u danima koji su sledili, pokazala je da još mnogo toga moramo da menjamo u našem društvu, naročito kada je odgovornost u pitanju. 

I u našoj pravnoj kulturi, očigledno se mora promeniti mnogo toga jer su ljudi evidentno želeli da čuju češće obraćanje tužilaštva, kako najvišeg tako i nadležnog, što je očekivano zbog potrebe javnosti da u ovako teškim situacijama bude obaveštena i da se ne ostavlja prostora za nepoverenje i nezadovoljstvo. Zna se da je za istragu potrebno određeno vreme i baš zato je neophodno jasno iskomunicirati s javnosti da se ne bi stvarale sumnje. Istine radi, imali smo jedno takvo obraćanje tužilaštva, što je dobro. 

Ali, svaka reakcija vlasti i nadležnih je izuzetno važna jer ovo je tragedija sa kojom se svako može poistovetiti – svaki građanin mogao je biti tog dana, u to vreme, u toj sekundi, na tom mestu pogibije, pa je razumljivo da su ljudi reagovali tako kako su reagovali, tražeći odgovorne i odgovornost, što pre. Zbog svega toga reakcija nadležnih mora biti upodobljena takvim i tolikom uznemirenjem javnosti. Uz odgovornost, moram ponoviti da su uzdržavanje i oprez u upotrebi sile, takođe, od ključnog značaja. 

Podjednako je važno odsustvo diskriminacije po bilo kom osnovu – jednakost u postupanju prema svima može nas sačuvati od mnogih problema, na šta sam često ukazivala jer to podriva poverenje građana u sistem i može imati nesagledive posledice. Imali smo prilike da vidimo reakcije koje izazivaju ogorčenje. Moramo se vratiti na „fabrička podešavanja“ i svi imati značajne dobre obzire kako ih vi nazivate. O neophodnosti poštovanja zakona, suvišno je govoriti. 

Drugi deo ovog pitanja je značaj medija u borbi protiv diskriminacije – mislim i na dobar i na loš doprinos. 

Na početku beše reč. Možda je i ovo dosta. Mediji mogu mnogo. Dobro je što danas nemaju monopol na informaciju, što je dobra strana interneta. Ako naučimo decu da kritički promišljaju i budu medijski pismeni (digitalno već jesu) postoji šansa da generacija sadašnje dece ima drugačiji, otvoreniji i mnogo više kritički pristup stvarima i pojavama, pa da im se neće tek tako moći servirati informacija i ideologija. 

Često se, tako je bilo i prošle godine povodom teških masovnih ubistava, krivi „dekadentni zapadni uticaj“ na decu, društvene mreže, nasilna umetnost… Pitam vas i kao poverenicu i kao majku, da li dovoljno koristimo oruđa za vaspitavanje i obrazovni sistem ili smo decu svesno ili ne prepustili tehnologiji? 

Mogli bismo biti bolji, naročito mi odrasli – ne smemo se plašiti od onog što ne poznajemo dovoljno jer strah stvara osude i predrasude. Bez spoznaje da se svet menja, a i mi zajedno s njim i da je učenje proces neprestani, jaz među generacijama biće sve dublji. Za mene je obrazovanje ključno, pored kulture i neprikosnovenosti ljudskih prava, u bilo kom vremenu za pojedinca i društvo u celini. Kvalitetno obrazovanje ne smemo uskratiti deci i, ukoliko želimo društvu u kome ljudska prava nisu samo slovo na papiru, moramo stvoriti uslove da svako dete može da razvija svoju ličnost, oslobođeno predrasuda i stereotipa o očekivanim društvenim ulogama, ali i rasterećeno pritiska lažnih vrednosti koje diktiraju mnogi onlajn nalozi i surova kensl-kultura.

Naš sistem obrazovanja je, uprkos svim manama, dosta dobar i o tome svedoče znanja i uspesi naših studenata koja se obilato koriste kako u našoj, tako i u državama u koje su otišli. Za većinu nastavnika se može reći da su posvećeni i vredni. Dobro, možda nekima nedostaju veštine koje se danas više traže, pa i deca su drugačija i zaokupljena mnogo više digitalnom sferom. 

Kod njih, jednostavno, „ne radi“ ono što je važilo za ranije generacije – ako pritiskaš, praviš gore. Davno je prošlo vreme kad smo sami išli u park da izaberemo prut za kaznu. Nastavnicima trebaju „nove“ veštine, načini da motivišu učenike, ali i deci treba vremena za vannastavne aktivnosti. Škola nije samo ocena, lekcija i obavezna lektira, koju treba preispitati (sigurno su onomad mnogima od nas neke knjige bile baš previše). Škola je i razgovor sa nastavnikom o nekoj „maloj“ životnoj stvari i izgradnja poverenja među njima, izleti i ekskurzije… 

Ali kao da su se svi fokusirali da popune neke obrasce, elektronski i redovni dnevnik, na pripremu nastave i proveru kontrolnog – pa ne može živ nastavnik/ca to da postigne. I nije škola jedina koja utiče na formiranje ličnosti učenika. Razni, nažalost, dosta loši primeri utiču i umanjuju vrednost znanja i rada. Vide deca da škola nije ključna za uspeh u životu, već „veze i vezice“, političke i svakojake. Vide oni bolje od nas kako stvari stoje u društvu. Međutim, ne treba zbog svega ovoga da se obeshrabrimo – svaki proces zahteva vreme, pa ćemo i mi naučiti i prilagoditi se.

Slučaj K. K.

Sud je maloletnog ubicu dece i domara u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u jednom od postupaka protiv njegovih roditelja proglasio oštećenom stranom. Ne tražim da komentarišete sudsku odluku, već moguće posledice takve odluke u tako značajnom procesu? 

Ne usuđujem se da komentarišem odluku bez bilo kakvih uvida, a posebno što se radi o jednom od najosetljivijih sudskih predmeta. Svaka odluka može biti važna i opominjuća za sve, posebno za roditelje. Slučaj je pod velikom lupom javnosti i logično je da ljudi imaju potrebu da razumeju šta se desilo i zašto. 

Naravno, od izuzetne je važnosti da se izbegava senzacionalizam i površnost jer to samo dodatno zbunjuje javnost. Ono što je takođe važno za ovakve slučajeve jeste da ceo proces treba da posluži da se suočimo s našom bolnom stvarnošću, da izvučemo pouke, ali i da odtugujemo kao društvo. 

Pozdravljam promociju naučnog i umetničkog doprinosa žena našem društvu i ponosna sam što je SANU imala u vidu preporuke Poverenika u pogledu prepoznavanja dostignuća žena u naučnom i umetničkom stvaralaštvu, i na njihovo članstvo u instituciji od posebnog nacionalnog značaja, istakli ste na Dan SANU ,podsećajući na ovogodišnji reklo bi se, posebno u poređenju sa ranijim, ovogodišnji masovni prijema akademkinja. Koliko je to važno za društvo?

Mnogo više nego što se na prvi uvid čini. Još jednom čestitam SANU jer je ovim izborima poslata poruka da je ravnopravnost uslov za napredak i razvoj demokratskog društva u kojem se prepoznaje kvalitet svakog pojedinca bez obzira na pol. U SANU je primljeno više žena nego ikada do sad – sve kriterijume za dopisno članstvo ispunilo je 12 žena, jedna žena je izabrana kao nova inostrana članica, a četiri žene su postale redovne članice SANU. Članstvo Akademije sada ima 137 člana, od kojih su 22 žene. To je i dalje mali procenat u kontekstu rodne ravnopravnosti, ali i ovo je uspeh jer je put do ove brojke bio jako dug.

Posebno čestitam akademiku Zoranu Kneževiću na vođstvu i viziji – širina njegovog pogleda je impresivna. I prethodni predsednik Vladimir Kostić je izuzetna ličnost, a kontinuitet je važan, posebno u društvima sa slabim institucijama i nedovoljno ukorenjenom demokratijom u kulturnom DNK. Pojedinci mogu mnogo. Ujedinjeni tek mogu dovesti do prekretnice – mislim na one trenutke kad društvo ubrzano krene napred, prevazilazeći sopstveni pogled na mogućnosti, pa onda u tom društvu žele mnogi da žive, ostanu i vrate se. A to su samo ona društva u kojima se žene vide, pitaju, slušaju, učestvuju i u kojima žene osećaju slobodu u svakom domenu, što se onda odražava članstvom u najvišoj akademskoj i instituciji od posebnog nacionalnog značaja. Ovi izbori u SANU su podstrek za sve devojke koje se bave naukom i stvaralaštvom, sigurno i podsticaj za promene dominantnog narativa o ulozi i značaju žena u našem društvu.

Ipak, SANU se i dalje protivi rodno senzitivnom jeziku, a Ustavni sud je takav stav potvrdio. Šta će biti sa Zakonom o ravnopravnosti u celini, pa i sa ovom odredbom? 

Videćemo šta će biti sa samim Zakonom, a jezik ima svoja pravila, raste i razvija se, kao što i proces emancipacije ide svojim tokom uprkos raznim protivljenjima, tako da nas odluka Ustavnog suda neće vratiti mnogo unazad. 

Što se tiče odredbe o jeziku, stojim na istom stanovištu – nisam nikada bila za sankciju, pogotovu ne da se sankcioniše samo jedan deo društvene strukture i to obrazovanje kome izazovi ne nedostaju. Po meni je bolje da imamo razvojnu normu o rodno osetljivom jeziku, dakle bez sankcije, jer taj jezik je posebno u pogledu zanimanja postepeno ulazio u naš jezički diskurs, oblikujući društvo, menjajući položaj i ulogu žene u društvu, čineći da one budu vidljivije, pošto su vekovima bile osporavane, potcenjivane i gurane na margine društvenih tokova, bez pristupa školi i naučnoj zajednici. Inače, dobro je što su mnoge odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti sadržane u drugim zakonima, pre svega o zabrani diskriminacije i sprečavanju nasilja u porodici, pa zaštita ne izostaje

O jeziku, zna se – jezik sve odražava. Poslušajmo se u javnoj, a tek u privatnoj komunikaciji i sve će nam se samo reći. Uostalom, znate kako kažu, ako želiš da neku kulturu i društvo dobro upoznaš, nauči njihov jezik, ali ne samo reči i gramatiku, već diskurs. Kroz jezik se prenose stavovi i stereotipi iz prošlosti, ali jezik predstavlja i moćan alat ka mogućim promenama u društvu. Zato ne treba da brinemo, biće i nama bolje. Setimo se kako je bilo Magi Magazinović, Kseniji Atanasijević, Dragi Ljočić, Anki Gođevac Subotić i ostalim velikankama koje su rušile barijere uporno i temeljno, bez osvrtanja. Dođite na našu izložbu u Dom Jevrema Grujića da osetite duh ondašnjeg vremena i upoznate velikanke koje su pokazale kako dobri uzori grade bolje društvo za sve.

Vaš prvi mandat protekao je u uhodavanju funkcije, drugi u turbulentnim uslovima, od kojih su korona i vanredno stanje već zaboravljeni. Rano je za svođenje računa, ali šta je najveći izazov?

Nepoverenje i nepravda za muškarca/ženu, na svakom koraku. To podriva stablo zajednice/društva, toliko duboko da preti da nam iščupa koren. Verujem da ćemo imati snage da prevaziđemo te teškoće, jer mislim da smo imali već mnogo izazova i podela u istoriji. Inače, počela sam vremenom da podele i polarizacije posmatram kao važne generatore pozitivnih društvenih promena. Uostalom ima li išta prirodnije u demokratijama i društvima koja napreduju od istinskog pluralizma mišljenja, neslaganja, kritičkog odnosa prema stvarima i pojavama. To je suština napretka.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.