Branka Prpa: Ovo je slom evropske civilizacije

Piše: Jelka Jovanović. Izvor: Novi magazin

Branka Prpa je jugoslovenska istoričarka koja ima jugoslovenski prostor u malom prstu. Osim toga, dokazana je antifašistkinja i nesumnjivo da je više nego sjajna sagovornica za temu koja se donedavno iscrpljivala u svečarenju, a danas poprima sva obeležja – raspada. Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, koji je ujedno i Dan Evrope.

Simbolično smo razgovarale baš tog dana, koji je na različitim evropskim meridijanima različito obeležen, a ranije svečarenje i ceremonijalno zdravljenje ustuknulo pred pretnjama. Sasvim prirodno prvo pitanje je kako se oseća 9. maja 2022. godine?

„Ne baš najbolje, pošto sam uverena da nam budućnost nikad nije bila neizvesnija nego sada. Nikada do sada nismo toliko verovali političarima da mogu da nas vode razumnim putem, pa shvatili da oni to ne mogu jer ovo gde nas vode apsolutno je čisto ludilo“, kaže Branka Prpa za Novi magazin i dodaje: „Izgleda da neke stvari nismo istorijski dovoljno elaborirali.“

Zbog čega se to dešava? Sedamdeset godina je naveliko proslavljeno, čini se u jedinstvu, uz nešto tradicionalnih razmirica, pa i pošle godine se nije naslućivao ovakav krah. Pretpostavljam da ne mislite na Srbiju i Balkan?

Ne, naravno, mi smo nebitni, ne bi svet stradao zbog nas, pa i Ursula fon der Lajen je rekla da je u Ukrajini prvi rat na tlu Evrope posle Drugog svetskog. A šta je bilo devedesetih kod nas i gde smo mi ako nismo u Evropi? Ništa, a porušena sela i gradovi, skoro 150.000 mrtvih, više od 300.000 izbeglica koje nisu imale tretman kao danas ukrajinske.

No, nije ovo stvar koja je počela juče nego prekjuče; što bi rekao čuveni francuski istoričar Brodel, to su procesi dugog trajanja. Nikad se stvari ne dešavaju preko noći i ni iz čega. Imate fantastičnu knjigu nemačkog istoričara Frica Frišera „Savez elita i težnja ka svetskoj moći“, u kojoj objašnjava nemačke elite od 19. veka i normalan epilog u Hitleru. Dakle, uvek je cilj isti i nije preko noći. Na delu je reciklaža jer svaka nova politička elita reciklira ideje starih, što možemo videti na primeru Srbije i Hrvatske, a nismo mi ništa atipični u odnosu na svet.

Ovo je nastavak nečega što je potpuno promenilo sliku sveta, a nastalo je nakon sloma Sovjetskog Saveza, kada je svet trebalo da postane mirno mesto jer više nije bilo hladnog rata, sukoba velikih sila i vojnih blokova. Varšavski pakt se demilitarizovao i bilo je za očekivati da isto učini i NATO, ali ne samo da se nije raspustio već je bujao.

I tako do početka 21. veka, kad smo sa američkim predsednikom Džordžom Bušem dobili novi koncept sveta sa Amerikom kao vodiljom.

Glavnim globalnim igračem bez protivnika?

Naravno, u to vreme bivši Sovjetski Savez je na kolenima, Kina se još nije podigla i Amerika je postojala kao glavna ekonomska i vojna sila sveta. I započela je dvanaest ratova, od Avganistana preko Iraka, Libije i Sirije i nijedan od tih ratova nije završen mirovnim pregovorima i sporazumima o miru, što je u svetskoj praksi do tada bilo uobičajeno. Čak je i sa Ho Ši Minom Amerika ranije potpisala mirovni sporazum u Parizu, a ovde toga nema; samo intermeco od poluokončanog rata do početka novog i još se nijedan nije završio. To je vreme dodatno zakomlikovano kineskim porukama povodom Tajvana i državnim udarom 2014. u Ukrajini.

Ratovi su počeli da se profilišu u sve većim ulozima, ekspanzija NATO-a u Evropi je apsolutna, dok na kraju nisu došli na ruske granice, ne samo u Ukrajini; pravio se vatreni obruč oko Rusije, Kina koja je okružena nuklearnim bojevim glavama takođe je targetirana.

Amerikanci su naučili da prete vojnom silom i čitav njihov vokabular je promenjen. Znate, ja nikad neću zaboraviti kad Trampov državni sekretar Pompeo u inauguracionom govoru kaže da je američka civilizacija najveća u istoriji civilizacije. I to kaže čovek čija nacija ima 250 godina, pa se pitate šta je tom čoveku, da li je pobenavio ili je ideja posebnosti, ibermenš, postala sastavni deo mentaliteta njihove političke klase, ali i stanovništva?

Na neki način stav o izuzetnosti postao je zvaničan, Džefri Saks je napisao i knjigu o tome, kritikujući tu vrstu samoobmane.

I dolazimo u Evropu koja je imala deklarativno evroatlantske integracije, koje svih ovih godina smatram političkom floskulom, ali kad je NATO, uz učešće zemalja EU, počeo da vodi sve ove ratove, postalo mi je jasno da je Evropa prihvatila strateški koncept Amerike. Sve je praćeno moralnim cinizmom najgore vrste, sve vreme se priča o ljudskim pravima i principima, a bukvalno se krše svakog dana, na svakom mestu.

Na zastrašujući način.

I ušli smo u užasnu političku hipokriziju u kojoj se više nije znalo o kojim se to vrednostima govori? Optužiš Sadama da ima oružje za masovno uništenje i počneš da uništavaš tu zemlju i sa milion mrtvih govoriš o demokratiji. Ili kreneš u Libiju sa optužbom da Gadafi, koji je bio i ovakav i onakav vladar, hoće da otruje sopstveni narod, i uđeš u rat i sve nas pretvoriš u rulju sa srednjovekovnih trgova koja gleda kako se čovek ubija u linču.

Postali smo sastavni deo te politike i niko se nije pobunio, rekao to su zverstva, a rezultat svih tih ratova su strahovito beskućništvo i ruševine gore nego u Drugom svetskom ratu.

Pomenuli ste i Evropu i izostanak reakcije.

Niko ne reaguje, posebno nema problematizacije. To nije dovelo samo do uništenja tih naroda već i do civilizacijskog potonuća Evrope; u Evropi više ne postoji problematizacija, nema kritike, nema logike, nema dijaloga, nema pobune, ničega od elemenata evropske civilizacije. Antievropljanin u smislu kritike establišmenta i vladajuće politike, kako je upotrebljava i Edgar Moren, ključan je za evropsku civilizaciju, koja počiva na neprestanoj problematizaciji.

To što govorite logički se povezuje s nastankom fašizma i nacionalsocijalizma pre jednog veka ili se varam?

Apsolutno; Evropa se tada suočila s nečim što je trebalo da bude njen kraj. Nacionalsocijalizam je takvo zlo da je iščupao kompletan civilizacijski temelj, on nije uništavao samo čoveka već i njegovu civilizaciju, ali srećom, tada je bilo onih koji su, u problematizaciji te užasne pojave, shvatili da se protiv nje mora boriti. I tako ulazimo u Drugi svetski rat, koji je samo nastavio ratnu epohu započetu Prvim svetskim ratom i ambicijama Nemačke da osvoji istok Evrope. I to je taj projekt protiv kojeg se pobunila Evropa jer je bio toliko destruktivan da nije mogao da se podrži.

A Sovjetski Savez je bio logičan deo toga jer je istok vekovima napadan.

I šta se dogodilo posle takve strašne opomene?

Nekako je sve počelo brzo da se stavlja ispod tepiha. Mislim da je i jedan od ključnih problema Jugoslavije posle Drugog svetskog rata bio taj što smo sve te zločine hteli nekako da zaboravimo, da kažemo počinje nova epoha i ne čačkamo to previše. I pokazalo se potpuno pogrešnim jer su leševi počeli da izlaze sa svih strana.

Bojim se da je isto to učinila i Evropa; ne znam zašto današnji Dan pobede nad fašizmom i nacizmom nazivamo Danom Evrope.

Imam utisak da se pribojavate većeg sukoba od ovog sadašnjeg na tlu Ukrajine ako je na delu ista ili bar slična matrica koja je pokrenula Nemačku pre sto godina.

Može, kad od političke klase ne očekujete razumne predloge i rešenja, sve je moguće. Vidite da nema ozbiljnih predloga za pregovore, samo nove sankcije i nove isporuke oružja, zapravo, samo stimulisanje sukoba i rata. Kad politička klasa uđe u krizu, a Zapad je u očitoj ekonomskoj krizi koja će se nastaviti ubrzanim tempom, onda su u toj primitivnoj svesti ratovi logična solucija jer ima mutnu sliku sveta i realnosti. Mi u Evropi živimo Matriks, bez svesti o realnosti, a jesmo u opasnosti od trećeg svetskog rata, jer ovoliko podgrevanje atmosfere može dovesti do teškog incidenta, budalaštine posle koje više neće biti ishoda rata.

Ukinuta je diplomatija, donose se naredbe i prenose, Blinken kaže da Amerika postavlja poredak iako postoje druge države, suverenitet, svet je multikulturalan, multinacionalan, multikonfesionalan, ne može se nametati jedan poredak. Evropa je, kako sam je ranije doživljavala, predstavljala jedinstvo različitosti, sad nema različitosti, samo nametnuto jedinstvo, jednak model za sve. Mi iz iskustva Jugoslavije, posebno Kraljevine, znamo koliko je opasno kad hoćeš da nivelišeš prostor, nametneš istost.

Imam utisak da ukrajinski problem vidite drugačije od mnogih vaših kolega antifašista?

Evropa i NATO su prekršili sve dogovore postignute sa Rusijom posle pada Berlinskog zida, pre svega o demilitarizaciji i širenju Alijanse na Istok i sporazum u Minsku. A ne možeš staviti bezbednosni sistem za sebe tako što ćeš ugrožavati druge.

A Ukrajina ipak strada.

Ukrajina je nesrećan primer kako završiš kad se namestiš između velikih sila. Znali su, ne samo oni, da će ih Rusija napasti u Donbasu po kojem godinama pucaju i – naoružavaju se. A da ne govorim o tom uvođenju neonacističkog duha u vojsku i političku elitu, to je zastrašujuće.

Ipak, danas imamo neverovatnu situaciju da sukobljene strane, ne samo Rusija i Ukrajina već svi neposredni i posredni učesnici, danas na Dan pobede jedni druge nazivaju fašistima.

Ne bih baš rekla da se Rusi mogu nazvati fašistima i nacistima, a u Ukrajini ima ozbiljnih znakova nacifikacije. Ali taj proces je počela Evropa kad je izjednačila nacizam s komunizmom kao totalitarnim sistemima, a to je nemoguće; komunizam jeste bio totalitarni sistem, ali nacizam je mnogo više od toga, to su dve dimenzije i njihovo izjednačavanje je rehabilitacija nacizma. Kako bi rekla Hana Arent, bilo kakav pokušaj da se u nacizmu traži nešto razumno, bilo kakvo opravdanje jeste njegova rehabilitacija.

Mi smo na našem malom prostoru to videli i dobro osetili.

Da, to je trend, masovna rehabilitacija kolaboranata bez argumenata, i kod nas i u Hrvatskoj je najednom to postalo normalno. Nonsens je da se tim procesom Evropa fašizirala, a naročito je u tome ohrabrivala istočnoevropske zemlje. Pa setite se samo da je mala Jugoslavija kraj Drugog svetskog rata dočekala sa četvrtom armijom po snazi, posle američke, Crvene armije, Britanije sa 700 hiljada vojnika. I ko to danas zna, ko o tome govori, pa svedoci smo grubih falsifikata u kojima se naši partizani prikazuju kao borci francuskog otpora iako ih Francuska u ratu nije imala.

Pošteno, mi sami o tome ne govorimo, čak nas je pre nekoliko godina Putin u Beogradu podsetio na partizane, NOB i NOR.

Tako je, prosto je to izbrisano, a na tom obeležavanju doveli smo vojnika u uniformi iz Prvog svetskog rata.

Dakle, u suštini, u Evropi imamo rehabilitaciju fašizma…

Koji je njeno rodno mesto!

Jeste njeno rodno mesto, ali hoću da kažem da je to proces koji traje trideset godina.

Hoćete da kažete da ono što se smatralo demokratizacijom, rušenje Berlinskog zida, polako postaje svoja suprotnost?

Istoričari to gledaju svojim očima, reč je o procesu u kontinuitetu koji nas je doveo ovde gde smo danas.

Kaže se da je istorija učiteljica života, hoće li, da kažem blago, nuklearna opasnost, strah od uništenja biti brana novom globalnom ratu? I ko treba da se pobuni?

Ko, pa građani. U Evropi su najkarakterističniji bili intelektualci kao kritička svet društva, danas imate samo poražavajuću propagandu koja je drugo lice totalitarizma, nema problematizacije o kojoj sam govorila, čak je više ima u Americi, gde se u nekim krugovima ozbiljno promišlja o onome što se događa, dok Evropa ćuti.

Jedino ta ravnoteža u oružju, balans straha od uništenja drži nas dalje od globalnog sukoba jer je jasno da bi on doveo do totalnog uništenja.

Da zaokružimo, kako se to fašizam povampirio?

Kao što sam rekla, biće da ga nismo dobro istorijski preispitali.

Evropske birokrate bez legitimiteta

Potpuno je neverovatno ko upravlja Evropskom unijom, ljudi bez legitimiteta, delegirani, odlučuju o ogromnim sredstvima, sankcijama, ratu i miru. Ko su Fon der Lajen, Borelj i Mišel da o tome odlučuju.

Imaju li svet o tome da donose odluke o mogućem ratu?

Ma, zapravo, oni ne odlučuju, oni su deo duboko korumpirane političke klase pod kontrolom kapitala i korporacija, nemaju šta da misle, samo da govore šta im se kaže.

Izvor: Novi magazin.