Boris Varga: Rusi beže, car ostaje

Piše: Boris Varga, Novi magazin

Bilo bi sasvim pogrešno ne puštati ruske dezertere i azilante da pobegnu iz Putinove Rusije, takvog je mišljenja Evropska unija i vodeća članica Nemačka. „Novaja gazeta“ piše da je samo za prvih nekoliko dana „delimične mobilizacije“ Rusiju napustilo 216.000 muškaraca, potencijalnih rezervista. Internetom kruži sarkazam da je Putin pustio te koji su bili najbrži jer ionako bi na frontu prebegli na ukrajinsku stranu.

Srbija zna šta je to kada se zbog rata napušta država, posebno znaju oni čija je mladost vezana za devedesete. Sve do 2010. i potpune amnestije vojnih obveznika trajala je bežanija srpskih državljana po svetu. Srpska vojska je sama po sebi bila demografska bomba i kada je donesena odluku o ukidanju obaveznog vojnog roka, u inostranstvu je bilo 140.000 vojnih obveznika, od čega 44.000 regruta. Sve ovo bi morale znati patriote koji su za vraćanje služenja obaveznog vojnog roka i prevaspitavanje nacije.

Sam sam pre trideset godina bežao od srbo-jugoslovenske vojske, i to upravo u Ukrajinu. Vratio sam se sa završenim studijama novinarstva pred pad Miloševićevog režima. Većina prijatelja koji su tada napustili Vojvodinu jedva su se bez služenja vojske otarasili srpskog državljanstva i nikad ga više nisu tražili. Mogli smo da se vidimo u Zagrebu ili Budimpešti, ali i nakon amnestije drhtala je ruka kada se na Horgošu davala putna isprava. Oni koji su nekada pobegli, u Srbiju uglavnom dolaze kao turisti. Bez patriotskih osećanja, možda po uspomene iz detinjstva i ništa drugo. To i jeste bila neka vrsta egzodusa i etničke preraspodele.

Iz Rusije beže oni koji mogu. Oni siromašni koji ne mogu, bune se ili ponizno mobilišu. Protestuje Dagestan, Kabardino-Balkarija, Jakutija. I Čečenija, mada Kadirov to pokušava da predstavi kao ispunjenu obavezu. Nakon nedavnog samita Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu, Putin se vratio bez podrške ključnih azijskih saveznika Indije i Kine. Odluka o „delimičnoj mobilizaciji“ nije bio samo bes otuđenog diktatora koji je ponižen u Ukrajini i gubi rat već i signal da se sukob mora završiti što pre jer počinje da ide na štetu onih koji su od samog početka lukavo podržavali Rusiju u razaranju Evrope.

I ne radi se tu ni o kakvoj „maloj“ mobilizaciji. Putin je svestan socijalnih nemira i pobune, zato je u rat krenuo sa blickrig osobljem, a to je deset puta manje vojske od onoga što predviđa svaki udžbenik o vojevanju. Rezultat su dva poraza – jedan kod Kijeva, drugi kod Harkova. Poslednjih nedelja na ukrajinskom frontu u ruskoj vojsci gine i do 500 vojnika dnevno.

Šojgu je pokušao da primiri Rusiju izjavom da će mobilisati 300.000 vojnika. Procene su da će Kremlj mobilisati do 1,2 miliona vojnika s kojima Putin može u Ukrajini da izrežira veoma krvavu dramu. S jedne strane, tamo su dobro motivisani ukrajinski vojnici, sa ogromnim iskustvom i zapadnim naoružanjem, a sa druge strane brojno topovsko meso kojim, kako kažu, lično rukovodi Vladimir Vladimirovič. I to bez opcije povlačenja. Zbog takve vojne taktike Rusi svakodnevno gube ono što su okupirali. Za uključivanje rezervista potrebno je više meseci, ali ruski car za to nema strpljenja.

Kao što su u Vojvodini na vukovarskom ratištu manjine imale prednost, tako i u Rusiji siromašni Kavkaz i istok od samog početka prednjače po broju vojnika i žrtava. A sada i po broju „delimično mobilisanih“. Majke i žene Kavkaza na protestima čuvaju svoju decu i muževe. Čuju se uzvici „genocid“ jer smatraju da je rat istrebljenje nacionalnih i verskih manjina.

Protestuju i u Moskvi i u Peterburgu, ali su žrtve rata tamo daleko manje. U Rusiji se plaše mobilizacije i zato protestuju. I to je licemerno jer se niko na ulicama nije bunio dok su goreli ukrajinski gradovi i zemlja, dok je goreo Marijupolj, Donbas, Severodnjeck. Tek kada je postao ugrožen komfor samih Rusa, počeli su novi protesti. Prvi protesti u Rusiji na početku agresije nisu dali rezultat jer nisu bili dovoljno masovni. Rusi ni ranije nisu imali hrabrosti da pokrenu odlučne proteste protiv Putinovog režima kao Ukrajinci na Majdanu 2014, kada su ciglama išli na automate specijalaca Janukoviča. Putin ih je slomio posle velikih protesta na Trgu Bolotnaja, nakon izbora za državnu Dumu 2011. i protesta „belih traka“.

Za razliku od država srednje i istočne Evrope, u Rusiji se pad komunizma nije odigrao „plišanom revolucijom“. Avgustovski neuspeli pokušaj puča 1991. i raspad SSSR bio je pre kadrovska promena u samoj vrhuški. Rusija nema iskustva tranzicije, kao što ga ima veliki deo bivših socijalističkih republika, zato je restauracija autoritarizma bila moguća već odmah u drugoj polovini devedesetih godina, još za vreme Jeljcina. Rusi nisu imali realnog demokratskog buđenja i promene vlasti „od dole“, iz naroda, a ne po principu „dogovora“ među vrhuškom.

Zato se Putin toliko plaši „šarenih revolucija“ jer su to protesti i pobune u kojima su od 2000. padali diktatori od Beograda do Biškeka. Od „Petooktobarske revolucije“ u Srbiji preko „Revolucije ruža“ u Gruziji 2003, „Narandžaste revolucije“ u Ukrajini 2004, pa do „Revolucije lala“ 2005. u Kirgistanu.

Proterivanje neistomišljenika nije samo Putinova taktika borbe protiv opozicije i neistomišljenika. Rusi beže iz Rusije umesto da svrgnu autokratu kao u Srbiji Miloševića. I Belorusi su pre dve godine bili veoma blizu tome da skinu Lukašenka. Tek kada je ukrajinski rat stigao svakom od njih pred vlastiti prag, Rusi su počeli da se bune, a moraju biti svesni da samo oni mogu okončati autokratiju u svojoj državi. Ako padne Putin u ovom ratu, u dvorskom prevratu, to sigurno ne znači i promenu političkog režima u Rusiji. Ako u Rusiji ne dođe do revolucije, Putinov naslednik sigurno će biti autokrata.

Boris Varga, politikolog i novinar, magistrirao je na Lavovskom nacionalnom univerzitetu u Ukrajini, na Fakultetu žurnalistike (2000) i doktorirao na Univerzitetu u Beogradu, na FPN (2012). U novinarstvu i istraživanjima bavi se uglavnom međunarodnim temama, regionima bivše SFRJ i SSSR. Uža specijalnost – tranzicija, demokratija i autoritarizam. Dosad je objavio osam naučnih i publicističkih knjiga i publikacija na tematiku geopolitike i savremenih političkih sistema. Piše na srpskom, ukrajinskom i rusinskom jeziku. Detaljnije: www.borisvarga.com.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.