Bolje se osećam sa “Ajvarom” nego bez njega

Razgovarala: Aleksandra Ćuk, Novi magazin

Nataša Ninković i Sergej Trifunović u glavnim ulogama zvučali su kao jaki aduti filma, ali je mnoge, moglo bi se reći, zbunjivalo što rediteljka govoreći o svom ostvarenju uporno skreće pažnju na njegovu emotivnu stranu, na intimni svet dvoje ljudi čiji se ljubav i brak raspadaju. To što su gastarbajteri, to što nemaju decu, samo je okvir za priču – nije Ajvar film o problemima emigracije niti o problemima podizanja nataliteta nego samo o ljubavi, njenom umiranju i pitanju kako posle toga. Ispostavilo se da publiku upravo to najviše zanima jer šta vrede svi odgovori sveta o gorućim svetskim problemima ako je srce pusto.

*Ajvar je osvojio i filmsku kritiku i publiku, dobio brojne važne nagrade. Koje od ovih priznanja vam je najvažnije i zašto?

Sa distancom od sedam meseci od prvog festivala na kojem je Ajvar prikazan, a to je Festival evropskog filma na Paliću, preko više od 20 festivala, 19 nagrada, dva i po meseca otkad je u domaćim bioskopima i nešto više od mesec dana otkako je u distribuciji po Evropi, Americi i Kanadi, mnogo toga se isprepletalo i nisam čak sigurna ni da više razmišljam u kategorijama šta mi je važnije. U ovom momentu sve mi je važno i do svega mi je stalo.

*Koji vam je u emocionalnom smislu najvažniji momenat u dosadašnjem životu ovog filma, šta je bio prvi podstrek za Ajvar, znak da će zaživeti kao film?

Emotivno mi je, sigurno, najznačajnija nagrada na Paliću jer je za režiju, jer je to prvi festival na koji smo pozvani, jer je selektor Nenad Dukić, posle mnogo godina, uzeo jedan domaći film u glavni program ovog festivala, pozvao ga u malobrojno društvo sa već respektabilnim pedigreom kanskih, berlinskih i ostalih laureata i time mi otvorio vrata, kao da je rekao “evo, okupio sam dobru ekipu, idi da se igraš, pa da vidimo koliko vrediš i šta umeš”. I značilo mi je, naravno, što su Miša Mogorović i Nenad Dukić, kao dobri domaćini, učinili sve da naša evropska premijera bude nezaboravna. Palić volim i zato što je moglo da putuje više nas iz ekipe jer nije daleko, zato što su došli neki moji prijatelji i dragi ljudi koji su učinili da se dobro osećamo, ali pre svega zato što sam tada prvi put osetila publiku. Bilo mi je važno da vidim kako publika doživljava naš film, i to je bio onaj trenutak kad mi je pao kamen sa srca. Možda nije najvažnije, ali meni intimno znači – to je bio prvi put u mom životu da gledam veliki red ljudi ispred, ne baš male, palićke Letnje pozornice, koji ne mogu da uđu jer su sve karte rasprodate i stoji se svuda gde ima mesta. Nisam imala gde da promolim nos, a ne da sednem, i puna srca otišla sam u obližnji kafić, sela sa Dukićem, popila piće i čekala poklonjenje.

*Nakon toga Ajvar je dobio brojne nagrade i na drugim festivalima?

Tokom sledeća četiri meseca Ajvar je nagrađen i za scenario, film i glumu. Samo Nataša Ninković, Sergej Trifunović i Vesna Čipčić dobili su deset nagrada. Posebno sam bila ponosna na njih na festivalu u Nišu. Ne dešava se često da se sa te, najveće domaće glumačke smotre, troje glumaca iz jednog filma vrati s nagradama, a ovi moji su dobili Cara Konstantina, Caricu Teodoru i Nagradu za najbolju žensku epizodnu ulogu. Bilo je mnogo nas iz ekipe u Nišu, imali smo zaista osećaj da je poslednji niški festival bio u znaku Ajvara. Neću nabrajati sve nagrade i sve domaće i inostrane festivale tokom poslednjih pola godine, ali ću vam reći da mi je bila čast što je, prema rečima televizijskog kritičara Kulturnog dnevnika RTS, moj film bio najveće filmsko iznenađenje u prošloj godini. Po izboru filmske kritičarke Politike Ajvar je najbolji srpski film u 2019! Za mene je uspeh što sam uspela da snimim film kakav sam osmislila i želela da bude, što nisam kalkulisala i igrala na publiku, a publika je došla preko svih mojih očekivanja. Gorčin Stojanović, kolega reditelj, umetnički direktor JDP, napisao je da je Ajvar jedan od pet najbeogradskijih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji. Uz filmove Vladimira Pogačića, Srđana Karanovića i Gorana Markovića. To me je posebno dirnulo jer sam odrasla na Vračaru i volim taj Beograd, koji sam pokušala sa sačuvam u svom filmu.

*Ajvar je i film stanja implozije, prepoznajete li to isto stanje u našoj svakodnevnoj društveno-političkoj zbilji, jesmo li postali eksperti za nesuočavanje sa očitim problemima i vidite li to možda kao specifičnost našeg mentaliteta?

Meni se čini da mi kao narod, kao država, sistematski, oduvek izbegavamo da stvari nazivamo pravim imenom. Mi smo svi zaverenici igre u kojoj je najvažnije svaku laž proglasiti belom laži i tako mislimo da smo se iskupili za sve sa čime ne umemo da se suočimo. Ili ne smemo. Mi svaki problem koji vlast ne ume da reši zatrpavamo novim problemom, koji je veći i opasniji od prethodnog i za koji su, naravno, krivi priroda, susedi, velike sile, male sile, klimatske promene… Mi smo stalni zatočenici tzv. korisnih laži, koje su osnovni sastojak politike Srbije.

*Zašto ste odlučili da 50.000 gledaoca nagradite teglom ajvara?

A šta drugo može pedesethiljaditi gledalac filma Ajvar da dobije od ekipe filma Ajvar? Ako ćemo pravo, Sergej je, videvši da se bližimo tom broju, na Tviteru obećao poslednju teglu domaćeg ajvara svoje majke tom okruglom gledaocu. I ispunio je obećanje. Ja znam taj ajvar, to je vrhunski poklon!

*Zanimljivo je da ste u filmu napravili ličnu referencu na rodno mesto glavnog glumca Sergeja Trifunovića. Zašto nešto slično niste učinili i sa glavnom glumicom Natašom Ninković?

Verovatno zato što je u liku Vide bilo mnogo više mene nego Nataše. Govorim o tipu ličnosti, karakteru, temperamentu, pa i bekgraundu. Nataši sigurno nije uvek bilo lako ni da razume ni da pravda tu ženu, ali ona je glumica koja voli i ume da savladava prepreke. Ona je našla svoj ključ za tu Vidu, dala joj svoje boje i emocije, i na kraju napravila jednu od svojih najboljih filmskih uloga, prema mišljenju mnogih koji su pisali o filmu. Što se mene tiče, sa referencama ili bez njih, ovo dvoje glumaca bili su ljudi kojima su te uloge bile namenjene. Znala sam koga zovem i šta od njih mogu da očekujem.

*Koja je scena u filmu bila najizazovnija za snimanje?

Ona koja je svima najteže pala jeste scena na kiši, na pločniku Bulevara revolucije. To je trenutak u filmu kad je glavna junakinja već suočena sa svim od čega je bežala ne mogavši da reši ili popravi, i kad je za očekivati da je to tačka pucanja. Ta ponižavajuća situacija momenat je u filmu kad ja svoje junake najviše volim, tada su ogoljeni, nespremni da ispljunu ono što je očigledno jer bi to značilo i priznavanje kraja nečeg što je jednom bila ljubav. I tako izranjavljeni, oni ostaju još malo jedno pored drugog, on pijan sa grižom savesti, ona povređenog ponosa i bez mnogo nade. Za to vreme napolju je noć, hladno je, polivamo ih vodom i sušimo između svakog dubla, ja ponavljam kadrove kao da mi je to prvo i poslednje što režiram. Inače, ono čega sam se pre snimanja jedino plašila bio je aerodrom. To je velika scena, a aerodromska zgrada je delimično kontrolisan prostor, što će reći ne možete skroz da je zatvorite i uvek može da se dogodi nešto na šta ne možete da utičete. To je za reditelja malo frustrirajuće, ali je, za divno čudo, snimanje te važne scene prošlo besprekorno. Svako od ljudi koji rade film ima nešto što je njemu bilo najizazovnije. Mom montažeru Mateji Rackovu to je sigurno bila scena uskršnjeg ručka. Osmoro ljudi za stolom, plus troje dece. Kad je završena montaža te scene, lepo sam mogla da vidim da je za njega film praktično završen.

*Koja replika, prema vašem mišljenju, sumira ovaj film i zašto?

Vida (Nataša Ninković) i njena majka Sneža (Vesna Čipčić) razgovaraju pred povratak u Stokholm. Razgovor nije prijatan. Vida u jednom trenutku besa pita majku: “I dokle misliš da nosiš tu jebenu urnu sa sobom?”, a ova joj odgovara: “Dok ne budem mogla da hodam sama”. Meni je to najvažnija rečenica u filmu jer je to ona od koje je praktično počelo. Svi smo gubili u životu i svi se nosimo s tim kako znamo i umemo. I to je ok. Ovaj film radila sam jer mi je bilo važno da ta Vida preživi svoj gubitak. Ali tu ključnu rečenicu izgovara njena majka. I mislim da je bolje tako. Jer ona svoj gubitak nosi sa sobom i ma koliko šetanje urne nekom sa strane izgledalo bizarno, meni je to tako ljudski i dirljivo. Sećam se kad sam prvi put, jako davno, čula da je jedna i danas veoma popularna pevačica iz susedstva, kad joj je umro muž, neko vreme nosila njegovu urnu svuda sa sobom, pomislila sam kako je to čudno, ali opet tako blisko. Dugo sam želela to da upotrebim kao motiv, i sa Vesninim likom to mi je leglo. Zbog te meni važne rečenice insistirala sam da lik Sneže ni slučajno ne radimo iz nekog komičnog diskursa nego da tu urnu sve vreme tretiramo kao štaku posle lomljenja noge. Kao privremenu pomoć, što ta urna suštinski jeste.

*Rekli ste da je Ajvar inspirisan ličnim. Da li vam je proces rada na ovom filmu i njegov potonji život u bilo kom smislu pomogao?

Pomogao mi je. Ne znam da vam kažem kolika je ta pomoć u terapeutskom smislu, ali sigurno znam da se bolje osećam sa Ajvarom nego bez njega. U svakom smislu.

*Kako komentarišete to što su poslednjih godina žene u filmu postale vidljivije i vidite li to kao simptom koji govori u prilog tome da se stvari suštinski nisu promenile i da je ovo i dalje svet muškaraca?

Ovo jeste svet muškaraca jer je u njemu najvidljiviji muški princip prema kojem se živi i radi. Mene to ne pogađa previše jer se nikad nisam borila za ženska prava protiv muškaraca već za pravo jedinke da bude slobodna u društvu koje sve radi da sankcioniše svakoga ko se ne uklapa u zakonom, a češće pukom vlašću potčinjenu masu. Davno sam naučila da se samo rađaš kao osoba ženskog pola, a ženom se praviš, da parafraziram Simon de Bovoar. Cenim uspešne žene u svakom poslu, ali mi je muka od žena koje svoj sistem vrednosti promovišu kao meru uspeha. Gade mi se njihove preporuke kako se dobro udati, kako sačuvati dobar brak, kako se prikazati važnom, kako od sebe i svoje dece praviti pokretni plakar firmiranih krpa. Bojim se da svetu muškaraca odgovaraju baš takve žene.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.