Bitka za Ukrajinu je demografski rat

Autori: Ivan Krastev i Stiven Holms, Izvor: Novi magazin

Živimo u neobičnom vremenu obeleženom raširenom i stalnom depopulacijom. Čitav svet se bori s krizom sve manjeg broja dece. Do 2015. globalna stopa nataliteta upola je manja od one 1965, a većina ljudi sada živi u društvima sa stopom novorođene dece ispod proste reprodukcije. Populacija se smanjuje i među bogatim i siromašnim narodima, svetovnim i verskim društvima, demokratijama i autokratijama.

Kao što je ugledni američki demograf Nikolas Eberstad nedavno primetio u Foreign Affairs-u, „ljudska bića nemaju kolektivno sećanje na depopulaciju“. Poslednja epizoda depopulacije velikih razmera nastala je u vreme bubonske kuge koja je opustošila Evroaziju pre 700 godina. Ali ono što istorija jasno pokazuje je da depopulacija uvek ima političke efekte. Oni uključuju potencijalno više ratovanja – borbu motivisanu željom da se, direktno ili indirektno nadoknadi gubitak stanovništva.

Istoričari su u 17. i 18. stoleću dokumentovali takozvane „ratove žalosti“ među plemenima Indijanca. Oni bi napali druge zajednice, oteli žene i decu kako bi nadoknadili velike gubitke vlastitog naroda zbog zaraznih bolesti i ratovanja. Žene i deca su se utapali u pleme napadača, dok su odrasli muškarci obično ubijani, jer se verovalo da ne mogu da se integrišu. Ti su ratovi, ako su bili genocidni, bili ratovi genocidne inkluzije.

PUTIN I DEMOGRAFIJA: Što nas dovodi do rata Vladimira Putina u Ukrajini. Koliko je različit od „ratova žalosti“? Na mnogo načina,  (taj rat) liči na ažuriranu verziji takvih ratova, na očajnički pokušaj da se smanjeno stanovništvo popuni prisilnim uključivanjem suseda u Rusiju.

Ukrajinci bi trebalo da budu tretirani kao rezervna vojska budućih Rusa

Iako su invaziju nesumnjivo izazvale imperijalističke ambicije, antizapadna ogorčenost i želja za velikim pokazivanjem moći, ona je možda  bila uslovljena i brzim smanjenjem, starenjem i iseljenjem ruskog stanovništva. Trenutno se predviđa da će se 2100. broj stanovnika smanjiti na oko 126 miliona, što je zapanjujući pad od trenutne populacije od oko 145 miliona.

Putinovo tumačenje ruskog zastrašujućeg demografskog pada kroz objektiv kulturnog rata koji Zapad navodno vodi protiv Rusije, njenog naroda i civilizacije, možda je čak odigrao odlučujuću ulogu u njegovoj odluci da pokrene ovaj okrutni i razorni rat. A za obe strane, rat se sve više oseća kao uzaludna borba za održavanje koherentnog osećaja sebe usred izmučenog demografskog ponora. Brutalna priroda borbi i nepokolebljiva odlučnost boraca govore o dubokoj krizi identiteta, onoj koja odjekuje daleko izvan aktivne borbe.

Govor koji je Putin održao učenicima u Vladivostoku 2021, pola godine pre invazije, pruža uvid u njegovu opsesiju demografijom. Ruski predsednik ispričao je priču o zamišljenoj Rusiji kakva je mogla bila, ali nažalost nikada nije. Da nije masovnih geopolitičkih šokova iz 20. veka, objasnio je đacima, stanovništvo Rusije bilo bi oko 500 miliona, tri ili četiri puta veće nego što je to trenutno. To što Rusija nije postigla demografski plan – a   ne kraj komunizma bila je najveća tragedija 20. stoleća. Nakon što je ponovio potrebu da se istraži zašto  prirodna i predviđena eksplozija stanovništva nije uspela, upozorio je: „Ni u kom slučaju ne bi trebalo da dopustimo bilo šta slično u budućnosti.“

Slušajući ruskog predsednika kako govori o posledicama 26, 27 miliona Sovjeta umrlih u Drugom svetskom ratu, moglo bi se očekivati ​​da se moli da Rusija uspe da izbegne buduće ratove. To je, međutim, bilo suprotno lekciji koju je želeo da održi. Ono što ruska istorija podučava, objasnio je Putin, obaveza je da se učini sve što je moguće kako bi se preokrenuo stalni pad broja ljudi u zemlji. Budućnost Rusije zavisi od uspešnog povećanja stanovništva; za Putina, pad stanovništva je poput smrtne kazne za rusku civilizaciju.

Rusija je tradicionalno definisala svoju bezbednosnu ranjivost u prostornom smislu. Počevši u vreme vladavine Ivana Groznog u 16. veku, Rusko carstvo se stotinama godina u proseku širilo na 50 kvadratnih kilometara dnevno. U svojim poslednjim godinama, Sovjetski Savez je pokrivao jednu šestinu naseljenog globusa. Ali moskovska opsesija kopnenim širenjem i razmišljanje o bezbednosti u smislu strateške dubine sada je stvar prošlosti.

Danas Rusija svoju nacionalnu sigurnost definiše brojnošću svog stanovništva, a ne svojom kopnenom masom. Putin razume da će u sutrašnjem svetu Rusija biti teritorijalni div i patuljak po broju stanovnika. Rusko stanovništvo neće biti samo mnogo manje od stanovništva Indije, Kine ili Sjedinjenih Država, već i polovine Etiopije i jedne trećine Nigerije. Za Putina, ovaj pad stanovništva se pretvara u nepovratni gubitak moći. Kao što je izjavio 2020: „Ruska sudbina i njeni istorijski izgledi zavise o toga koliko ćemo biti brojni.“

Na neki način, Putinova odluka da napadne Ukrajinu bila je priznanje neuspeha njegovih različitih politika namenjenih povećanju stanovništva zemlje, posebno slovenskog jezgra. Nakon niza pokušaja povećanja stope nataliteta u zemlji (uključujući izuzeće od vojne službe za bilo kog muškarca s četvoro dece i velikodušne financijske podsticaje za veće porodice) i za produženje životnog veka ruskog stanovništva, čini se da je ruski predsednik zaključio da je jedini način da se postigne znatno povećanje ruskog stanovništva aneksija i podređivanje etnički i kulturno povezanih suseda, ako je potrebno. Kao što je Eberštad rekao za Wall Street Journal: „Najuspešniji program stanovništva koji je Kremlj ostvario je uzimanje susednih teritorija, ne povećanje nataliteta.“ Uključivši Krim u Rusku Federaciju 2014. godine, Putin je u stanovništvo svoje zemlje dodao oko 2,4 miliona (uglavnom) etničkih Rusa.

Uključivši Krim u Rusku Federaciju 2014. godine, Putin je u stanovništvo svoje zemlje dodao oko 2,4 miliona (uglavnom) etničkih Rusa

Putinov navodni strah od demokratije u Ukrajini možda je bio mnogo manje odlučujuća motivacija za invaziju od njegovog straha od demografije – strmoglav pad veličine ruskog stanovništva i procenat etničkih Slovena u njemu.

Demografska anksioznost nije jedini uzrok Putinovog rata. Ali to je verovatno najposledičnije i najjasnije jer nam pomaže da povežemo razorni rat u Ukrajini sa istovremenim, paralelnim politikama nasilnog identiteta u mnogim drugim zemljama podložnim istoj egzistencijalnoj traumi brze depopulacije. Strah od smanjenja broja ljudi, nedostatak mladih, masovna iseljavanja i rastuća kulturna nesigurnost postaju najvažnije karakteristike novog geopolitičkog okruženja.

„Najuspešniji program stanovništva koji je Kremlj ostvario je uzimanje susednih teritorija, ne povećanje nataliteta“

SVETSKI TREND: Strmoglavi pad stope nataliteta i rezultirajuće demografske strepnje nisu jedinstveno ruska trauma. Trend je vidljiv širom sveta. Prema studiji objavljenoj u maju u Lancet-u, do 2021. stopa nataliteta u više od polovine svetskih zemalja i teritorija već je pala ispod nivoa proste reprodukcije od 2,1 deteta po ženi, što je potrebno za generacijsku zamenu, pretpostavljajući da nema migracije. Studija je takođe predviđala da će do 2050. godine, 76 odsto zemalja i teritorija imati stopu nataliteta tog nivoa, a do 2100. taj će broj porasti na 97 odsto. Članak objavljen otprilike u isto vreme u Science-u tvrdio je da globalna stopa nataliteta može pasti ispod proste reprodukcije već 2030, što ukazuje na brži pad nego što se ranije očekivalo.

Članak objavljen otprilike u isto vreme u Science tvrdio je da globalna stopa nataliteta može pasti ispod proste reprodukcije već 2030.

Pad stope nataliteta duboko destabilizuje razvoj složenim uzrocima i raznim posledicama. Gotovo kao da su se cela društva odlučila na samoubistvo. Bez obzira na kombinaciju faktora koji objašnjavaju ovakav razvoj, većina zemalja na svetu će sada morati da se nosi sa starenjem i smanjenjem populacije. Takođe će morati da se suoče sa povratnim reakcijama na masovnu migraciju kojom se mora nadoknaditi sve manja radna populacija i šokantnim saznanjem da su čak i najjači kulturni identiteti osuđeni da nestanu ili da se transformišu do neprepoznavanja u roku od nekoliko generacija.

U 21. stoleću demografska razmišljanja zamenila su ideološka kao pokretačku silu koja je oblikovala kolektivnu viziju budućnosti čovečanstva. Ta demografska razmišljanja donosi društvo koje se kulturološki razlikuje od ovog u kojem trenutno živimo, uzgajajući strah, a ne nadu. I dok su demografske projekcije često pogrešne, one ipak duboko oblikuju naša očekivanja i percepcije, što dovodi u pitanje naš kolektivni osećaj sebe.

Imperijalistički ratovi u prošlosti često su bili motivisani maltuzijskim strahovima od rastuće populacije koja nadmašuje dostupnost prirodnih resursa, a evropska carstva su bila opčinjena ukrajinskom plodnom „crnom zemljom“ kao „žitnicom Evrope“. No, čini se da je Putinov novi „imperijalistički“ rat u Ukrajini podstakao drugačije demografske strepnje. U pravu je da će dramatično menjanje demografije duboko uticati na temelje njegove moći. Smanjivanje populacije retko je znak pobede i uspeha. Rastuća potreba za migrantima, koja  velikom većinom dolazi iz srednje Azije, verovatno će izazvati povratnu nativističku reakciju sličnu onoj kojoj svedočimo u Evropi.

U Kremlju postoji bojazan da zemlja nije efikasno iskoristila nove mogućnosti za istraživanje i ekstrakciju minerala u arktičkoj regiji koje se pojavljuju zbog odmrzavanja permafrosta. U tom smislu, Putinove teritorijalne ambicije više nisu podstaknute željom za osiguranjem vitalnih prirodnih resursa za rastuću populaciju, već strahom da ruske smanjene i ostarele demografske kategorije ne mogu adekvatno da iskoriste potencijal vlastitog ogromnog geografskog prostranstva. U ratovima u 21. veku, borba za premoć je manja zbog kontrole teritorija nego zbog održavanja demografske snage da ih koristi.

U 21. stoleću demografska razmišljanja zamenila su ideološka kao pokretačku silu koja je oblikovala kolektivnu viziju budućnosti čovečanstva

„POBUNA PROTIV IZUMIRANJA“: Ali na dubljem nivou, ruski demografski pad je u suprotnosti s tradicionalističkim zaokretom u Putinovoj politici koja razbija međugeneracijski ugovor i osporava projekt izgradnje identiteta Kremlja. U ovom kontekstu shvaćeno, ruski rat u Ukrajini posebno je brutalna verzija onoga što se ponekad naziva „pobuna protiv izumiranja“. Poput radikalnih aktivista za zaštitu okoline koji se zalepe na pločnik, ruski je vođa prihvatio šokantno razorne taktike kako bi se izbegao veliku katastrofu, odstupajući od svog naroda i njihove kulture.

Ruski rat ostavio je opustošene teritorije bez ljudi, ali ne i priliv Rusa kojem se Kremlj nadao

Simptomatično je da je ruski rat u Ukrajini uključivao velike otmice dece, posebno siročadi, koja su prisilno odvođena u Rusiju gde su ih usvajale ruske porodice. Ovi novopečeni Rusi bili su ključni u načinu na koji je Putin definisao ciljeve svojih „posebnih operacija“. Ukrajinci bi trebalo da budu tretirani kao rezervna vojska budućih Rusa određenih da ne samo povećaju stanovništvo Ruske Federacije, već i preokrenu očekivani pad slovenske većine u Rusiji, imajući na umu da će svaka buduća imigracija u Rusiju uglavnom biti iz ne- ruskih republika bivšeg Sovjetskog Saveza i da neke manjinske grupe imaju veću stopu nataliteta od Rusa.

Trebalo bi shvatiti Putinovu odluku da napadne Ukrajinu ne samo kao uzaludan napor da preokrene rusko opadanje stanovništva, već i kao njegov način borbe protiv onoga što vidi kao zapadnu zaveru kako bi Rusija ostala „bez dece“. Kako je jasno stavio do znanja u svom govoru na bezbednosnoj konferenciji u  Minhenu 2007, Putin je uveren da su Sjedinjene Države opsednute uništenjem Rusije. Njegovo čvrsto uverenje je da su liberalne politike oružje koje Zapad koristi kako bi izbrisao Rusiju s karte.

S obzirom na to da stope nataliteta padaju u celom svetu, za očekivati ​​je da će Putin na pad populacije gledati kao na prilično neutralan proces – prirodni demografski prelaz koji je posledica poboljšanih materijalnih uslova i povećanih nivoa obrazovanja, posebno među ženama. Međutim, Kremlj, na način sličan desničarskim saveznicima širom sveta, radije prikazuje nisku stopu nataliteta kao posledicu zapadnog feminizma i politika prilagođenih LGBTQ-u koje su navodno zamišljene da bi smanjilo rusko stanovništvo. Nije slučajno da je ruska Duma nedavno usvojila posebnu zakonodavstvo koje je kriminalizovalo „propagandu života bez dece“, a predsednik Dume Vjačeslav Volodin rekao: „Važno je zaštititi ljude, prvenstveno mlađu generaciju, od postojanja Ideologija bez dece koja im se nameću na Internetu, u medijima, u filmovima i u oglašavanju.“

Rat u Ukrajini je za Putina rat koji navodno oslobađa ukrajinsku decu od Zapada dovodeći ih u Rusiju

EVROPA – „STARAČKI DOM“: U političkoj mašti Kremlja zapadna civilizacija je nepovratno pala, izgubivši energiju i vitalnost. Evropa, prema tom mišljenju, nalikuje „staračkom domu“ kojem upravljaju migranti. Kako bi sačuvao svoju moć, Zapad, veruje Kremlj, nastoji da oslabi potencijalno energičnije civilizacije, uključujući Rusiju, „hapseći“ njihov demografski potencijal.

U tom kontekstu, rat u Ukrajini je za Putina rat koji navodno oslobađa ukrajinsku decu od Zapada dovodeći ih u Rusiju. Američki napori na promociji demokratije u Ukrajini, viđeni iz Putinove perspektive, predstavljali su genocidnu kampanju protiv Rusije i ruske kulture. Ispiranje mozga Ukrajinaca da mrze Rusiju navodno je bio deo strategije podele i osvajanja za podmetanje klina između dve strane iste istorijske civilizacije, između dve zemlje „ujedinjenih prošlosti i kulture, duhovnih vrednosti i miliona porodičnih i drugih ljudskih veza“, kako je Putin to u junu rekao u govoru. Ušančena protiv američkog kulturnog imperijalizma, Moskva ne samo da brani vlastiti identitet, već i sve nezapadne kulture širom sveta od „nametljivog spoljnog uplitanja“ Sjedinjenih Država. Rusija čak, posredno, brani Evropu, jer njene sadašnje vođe ne uspevaju „da razmišljaju u istorijskim kategorijama“, i gube autonomiju i kulturnu specifičnost pod američkom „vojnom, političkom, tehnološkom, ideološkom i informatičkom“ dominacijom.

Za razliku od nekih svojih političkih saveznika na Zapadu, Putin nikada nije izričito citirao francuskog filozofa Rene Žirarda. Međutim, verovatno će se složiti s njegovom tvrdnjom da svetu preti apokaliptična „mimetička želja“. Prema Kremlju, ruske žene ne odbacuju majčinstvo jer ne veruju u budućnost koju je ruska država ponudila, već zato što oponašaju dekadentne izbore i ponašanja svojih zapadnih uzora. Za Putina, samo razbijanjem ovog „mimetičkog kruga“ Rusija  može da se nada da će preživeti i preokrenuti svoj demografski pad. To objašnjava njegovu bitku za ponovno uspostavljanje ruskog kulturnog identiteta i izolaciju svojih građana od uočenih korozivnih učinaka zapadne liberalne modernosti.

UKRAJINSKI STRAH: Ruski demografski pad, gledano iz Putinove perspektive, nije bio neki prirodni proces, već rezultat rata Zapada protiv Rusije i novih rodnih normi koje zagovara Zapad i koristi ih kao oružje kulturnog istrebljenja. U tom smislu i drugi autoritarni režimi tvrde da su dekadentni zapadni uticaji odgovorni za pad broja stanovnika u njihovim zemljama. Na primer, verske vlasti u Iranu obično krive „vestoksifikaciju“ za životne promene koje su drastično smanjile natalitet u zemlji.

Strah od osipanja stanovništva, a posebno smanjeni broj mladih ljudi takođe idu uz popularnu tradiciju razmišljanja o društvima i civilizacijama u organskom smislu i analiziranju razvoja životnog ciklusa pojedinaca.

Ako je demografska anksioznost bio jedan od glavnih razloga da Rusija započne rat, a ako su Putinove odluke u velikoj meri oblikovane katastrofalnim demografskim zamislima, tada je izbor Kijeva sve više diktiran tmurnom stvarnošću ukrajinskog demografskog krajolika. Za Ukrajinu će strah od pada broja stanovnika verovatno biti među primarnim činjenicama koji podstiču vođstvo da se odluči za brzi kraj rata, čak i po cenu gubitka značajnog dela svoje teritorije. Upravo se ti demografski strahovi, a ne nepovoljna situacija na prvim linijama, mogu pokazati kao najvažniji činilac u određivanju kada će Ukrajina odlučiti da zatraži primirje.

Ukrajina je jedna od retkih zemalja na svetu čiji je demografska perspektiva gora od ruske. Godine 1991, kada je zemlja stekla nezavisnost, imala je  oko 52 miliona ljudi. Međutim, kombinacija niskog nataliteta, rane smrti i masovne migracije dramatično je smanjila ovu brojku. Do trenutka kada je Rusija pokrenula svoju punu invaziju 24. februara 2022, u Ukrajini je živeo otprilike 41 milion ljudi. Godine od početka rata samo su pogoršale ovu demografsku krizu, pretvarajući je u katastrofu. Prema Ujedinjenim nacijama, više od šest miliona Ukrajinaca napustilo je zemlju od početka rata. Uz to, Wall Street Journal izveštava da je ukupna populacija na teritoriji pod kontrolom Ukrajine sada ispod 25 miliona stanovnika. Uz smrt u ratu i masovno iseljavanje, natalitet je u Ukrajini takođe pao na najniži zabeleženi nivo, a tri puta više ljudi je umrlo nego što se rodilo u prvoj polovinu 2024. prema državnim podacima.

Bolno pitanje s kojim se sada suočava predsednik Volodimir Zelenski je: koliko ljudi može izgubiti Ukrajina u ovom ratu pre nego što izgubi budućnost? Odgovor na ovo pitanje daće Kijev definicijom pobede i poraza u sukobu. U početku je ukrajinsko vođstvo bilo usmereno na povratak svih svojih okupiranih teritorija. Sada je došlo do značajnog pomaka ka prihvatanju nagodbe koja bi garantovala integraciju Ukrajine u NATO i Evropsku uniju, po cenu gubitka znatnog dela teritorije – scenario sličan onome na koji je Zapadna Nemačka stvorena nakon Drugog svetskog rata. Kijev je svestan da će dugotrajni rat opustošiti Ukrajinu. Dugi rat znači ne samo više ljudi ubijenih i ranjenih, već i manje rođenih beba i manje Ukrajinaca koji se vraćaju kući iz inostranstva. Zbog ovih demografskih strahova, u prve dve godine rata, Kijev je odlučio da ne mobiliše mladiće od 18. do 24. godine, dramatično smanjujući kvalitet ukrajinskih oružanih snaga, ali čuvajući demografski potencijal zemlje.

Ruski rat ostavio je opustošene teritorije bez ljudi, ali ne i priliv Rusa kojem se Kremlj nadao. U tom procesu sukob je svetu pokazao da, suprotno Putinovim tvrdnjama, Ukrajinci nisu „začarani Rusi“. Rat takođe prisiljava ukrajinske vođe da se suoče s bolnom potrebom da biraju između očuvanja svog naroda i očuvanja svojih teritorija.

Rusko-ukrajinski rat može upozoriti na oblik budućih nasilnih sukoba, lokalnih i međunarodnih. To je zato što se i ostatak sveta bori sa zastrašujućim demografskim pritiscima i strahom. Čini se da svuda opstanak kolektivnih identiteta visi u ravnoteži. Čini se i da gubitak stanovništva koje doživljavaju istorijsko dominantne grupe utiru put zaokretu ka agresijama tipa sudnjeg dana izazvanih iskonskim strahom od nacionalnog izumiranja.

Rat između Rusije i Ukrajine ponekad se opisuje kao rat prošlosti, tipičan rat iscrpljivanja. Ali to je mnogo radikalnije i zastrašujuće. To je prvi moderni „rat za žalost“. Malo je verovatno da će biti posljednji.

Prevela Julijana Mojsilović

*Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji, Bugarska, i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču. Autor je knjige „Je li već sutra?“ i  „Paradoksi pandemije“

*Stiven Holms je profesor prava na Univerzitetu u Njujorku

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.