Bez vakcine smo u začaranom krugu
Intervju: Dr Ana Banko, virusolog
Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin
Kada bi se život zaista mogao vratiti u normalne tokove i šta znači to da ćemo živeti s kovidom? Ovo je samo jedno od pitanja koja postavljamo doktorki Ani Banko, virusološkinji sa Instituta za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, koja nam kasnije objašnjava i kako virus mutira i pod kojim se uslovima menja i, ono najvažnije, šta to znači za sadašnji trenutak koji karakteriše masovna vakcinacija u Srbiji. Za početak pitamo zašto je toliko važno da se imunizacija završi brzo?
“Poznato je da imunitet nakon preležane SARS-CoV-2 infekcije nije doživotan. Zapravo, ono što zasad znamo jeste da taj imunitet traje najmanje od četiri do šest meseci i da se nakon tog perioda stečeni imunitet postepeno gubi. Kliničke studije pokazale su da se nakon kovida-19 s težom kliničkom slikom stvara viši titar antitela koji duže traje, u odnosu na one koji su kovid-19 preležali s lakšim simptomima. Međutim, i u jednoj i u drugoj grupi titar antitela se podizao u cilju zaštite onda kada su takvi pacijenti nakon nekoliko meseci ponovo dolazili u kontakt s virusom. Nažalost, zabeleženi su i brojni slučajevi ponovne infekcije, zbog čega je teorija o zaustavljanju pandemije onda kada se prirodno stekne kolektivni imunitet odavno propala u nekim skandinavskim zemljama. U realnosti, to znači da za period neophodan da se prirodno dostigne kolektivni imunitet ponovo ulazimo u ciklus gubitka istog tog imuniteta sa visokom cenom broja obolelih i umrlih.”
O čemu konkretno govorite? Šta to znači?
Ako se oslonimo na iskustva stečena s nekim od prethodnih izazivača epidemija i pandemija, jedan od načina stavljanja epidemije pod kontrolu je sticanje kolektivnog imuniteta. To znači da su svi oni koji su bolest preležali istovremeno i imunizovani na ponovno zaražavanje, pa čine prepreku ka daljem širenju patogena u populaciji. Na primeru kovid-19 pandemije, nažalost, to se pokazalo kao neostvariv koncept. Razlog je kratkotrajan imunitet nakon SARS-CoV infekcije. Za vreme potrebno da se populacija prirodno imunizuje, što je period oko šest meseci, deo početno obolelih već počinje da gubi imunitet i može ponovo da se zarazi. Dakle “začarani krug” mogao bi metafizički da opiše dinamiku toka pandemije kad ne postoji vakcinacija.
Zašto je toliko značajna brzina vakcinacije?
Dug period održavanja SARS-CoV-2 cirkulacije u humanoj populaciji, i to u ogromnom broju zaraženih ljudi, omogućava nesmetano odigravanje procesa prirodne evolucije virusa. Ona podrazumeva menjanje, odnosno akumulaciju mutacija koje virusu obezbeđuju bolju adaptaciju i opstanak među ljudima. Tako smo već u proleće 2020. imali dominaciju G614D, mutacije, koju danas definišemo kao “varijantu pre svih varijanti”. Veća transmisibilnost koja je posledica ove mutacije potpuno je već tada potisnula postojanje originalnog, tj. divljeg soja Wuhan SARS-CoV-2. Za dalji tok pandemije, dakle, ključne su upravo one mutacije koje bi značajno menjale virus, pre svega stvarajući potencijal izbegavanja već stečenog imunskog odgovora, odnosno omogućile virusu da neprepoznat ponovo izaziva infekcije kod onih koji su kovid-19 preležali ili su protiv ove bolesti vakcinisani.
Kada se i pod kojim uslovima događa to da neprepoznat virus ponovo izaziva infekciju?
Kada virus stvara mutacije, odnosno izmene na onom delu koji čini njegovu specifičnost i omogućava prepoznavanje od našeg imunskog sistema, dolazi do pojave koju nazivamo “izbegavanje imunskog odgovora”. Takvu pojavu viđamo svake godine kod virusa gripa, zbog čega je sezonska pojava novih epidemija očekivana i zbog čega se svake godine proizvodi nova vakcina, prilagođena sojevima virusa koji te godine dominantno cirkulišu u ljudskoj populaciji. Rezime bi mogao biti da samo sveobuhvatna vakcinacija u definisanom vremenskom periodu može dati očekivane rezultate. To znači da vakcinacija populacije mora prethoditi smeni ciklusa gubitka imuniteta ili značajnijih izmena virusa. Kako vakcinacija pozitivno utiče na kontrolu epidemije, možemo videti na primeru Izraela, u kojem je vakcinisano više od 60 odsto stanovništva za samo četiri meseca.
Zašto se naučnici plaše mutacije virusa iz Južne Afrike i Brazila. Šta dosad znamo o njima i šta bi konkretno moglo da se očekuje u Srbiji?
Identifikacija sve većeg broja novih varijanti virusa, a koje zapravo predstavljaju definisanu specifičnu kombinaciju većeg broja mutacija, rezultat je već dugog cirkulisanja virusa u humanoj populaciji, o čemu smo prethodno govorili, kao i sve intenzivnijeg sekvenciranja virusnog genoma širom sveta. Jasno je da najznačajnije izmene virusa za potencijalno veću transmisiju i smanjenu efikasnost imuniteta predstavljaju one na S-proteinu, zbog čega su sve vreme pod strogim nadzorom. Južnoafrička i brazilska varijanta svrstane su među trenutno pet tzv. VOC (variants of concern), odnosno varijanti za zabrinutost. Ovakva definicija potiče od potencijala ovih varijanti da izbegnu imunski odgovor, da se brže šire, izazivaju teže kliničke slike ili se teže dijagnostikuju postojećim laboratorijskim testovima. Zajednička karakteristika južnoafričke i brazilske varijante je da prethodno stečena antitela pokazuju nešto nižu efikasnost u neutralizaciji virusa koji nosi mutacije koje definišu ove varijante. Za južnoafričku takođe važi i povećana transmisibilnost, odnosno brzina prenošenja, i to za procenjenih 50 odsto, što podseća na dominantnu osobinu britanske varijante.
Otkud takve mutacije baš na tom podneblju?
Interesantno je da je brazilska varijanta zapravo identifikovana u Japanu, ali je naziv dobila prema mestu boravka pacijenta kad se koronavirusom zarazio. Zapravo, mutacije se događaju nezavisno od podneblja i njihov nastanak zavisi od slučajnosti u okolnostima nekontrolisane aktivnosti virusa. Ipak, identifikacija britanske varijante nije slučajna, budući da je čak dve trećine svih sekvenciranih SARS-CoV-2 genoma do kraja 2020. obavljeno u laboratorijama u Velikoj Britaniji. To znači da je primena veoma razvijene tehnologije u genetici doprinela da se prve varijante identifikuju baš tamo gde su najviše i tražene. Zbog toga ovakva tehnologija danas dobija izuzetno važno mesto u praćenju i predviđanju daljeg toka pandemije.
Kakav je vaš stav o sve češćim istraživanjima kombinacije vakcina, što nikada ranije nije rađeno?
Nikada ranije nije postojalo ni toliko primenjenih doza u kratkom vremenskom periodu. Ovde pričamo o milijardi primenjenih doza za samo nekoliko meseci od početka vakcinacije. Zbog toga, ali i zbog ograničenja u dostupnosti vakcina na globalnom nivou, kao i pripreme za izazove koji slede u narednim mesecima, istraživanja bi mogla doneti još inovativnih rešenja i stoga ih podržavam. Potrebno je istražiti sve mogućnosti da efikasnost dejstva vakcina bude što viša, da imunost nakon vakcinacije traje što duže i da se na što lakši način prevaziđu izazovi u dostupnosti doza.
Šta znači to da ćemo živeti s koronom?
Koronavirus neće iščeznuti spontano i nastaviće svoju cirkulaciju među ljudima. Specifičnosti dinamike njegove aktivnosti sada se ne mogu precizno predvideti, ali je nesumnjivo da će to najviše zavisiti od brzine i sveobuhvata vakcinacije, sa jedne strane, kao i potencijala stvaranja značajnih izmena SARS-CoV-2, sa druge strane. Kratkotrajni imunitet, kao i pokazana varijabilnost virusa sa stvaranjem novih varijanti i sojeva, u budućnosti će uticati na neophodnost sezonske primene vakcine, takozvane buster doze ili adaptacije na trenutno aktuelne cirkulišuće varijante.
Mnoge vaše kolege nisu bile iznenađene pojavom virusa prošle godine, tvrdeći da je bilo pitanje dana. Znači li to da bismo mogli da očekujemo nešto slično uskoro. Zašto?
Koronavirusi, virus izazivač gripa, pa i HIV ili ebola samo su neki od virusa koji vode poreklo iz životinjskog sveta. Širenje humane populacije i približavanje staništima životinja stvaraju se prilike za tzv. preskokom barijere vrste, kada životinjski virus izmeni svoje osobine tako da se prilagodi vezivanju za ljudske ćelije, održavanju svoj životnog ciklusa među ljudima i daljem nesmetanom širenju. Ovaj proces ne dešava se uvek direktno već je češća pojava slučajnog uključivanja posrednika životinjskog porekla. Pojavom novog virusa u humanoj populaciji, a sve u zavisnosti od toga koliko se dobro prilagodio, razvijaju se epidemije ili pandemije, koje nisu izuzetak već pravilo prirode, odnosno evolucije živog sveta. Neke naredne epidemije ili pandemije pojavljivaće se u budućnosti. Zato je važno da ne ponavljamo greške i ne učimo svaki put iz početka.
Na šta mislite kad kažete da ne ponavljamo iste greške? Koje?
Virusi nam iz životinjskog sveta dolaze neprestano. Epidemije i pandemije opisanog porekla nisu izuzetak već pravilo, stoga nije iznenađenje da se one vrlo brzo iz primarnog žarišta prošire na ceo svet, kao što je to sada slučaj. Primena epidemioloških mera jeste jedina opcija u samom početku svake pandemije. Međutim, greške na koje sam mislila se pre svega odnose na skepticizam i nepoverenje u vakcinaciju, jedno od najvećih dostignuća medicine. Nauka jedina može dati rešenje u pandemiji zaraznih bolesti. Zbog toga treba da ohrabrujemo nova dostignuća i sve veći broj inovativnosti. Neograničeni resursi u tehnologiji, finansijama, ujedinjenim naučnim timovima i zajedničkom cilju prirodno daju rešenje za kraći period nego što smo to imali u ranijim decenijama. Ako to rešenje ne iskoristimo, pandemija će nastaviti svoj prirodni put, a to svakako nije njen spontani nestanak.
Tekst je prenet iz Novog magazina.