Ane Katrine Boman: Reči mogu da teše

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

Nauka je složna u jednom: od brojnih bolova koje čoveka čekaju u životu, među najjače spada mentalni bol zbog gubitka voljene osobe. Nauka zato ne odustaje tražeći odgovore na pitanje vezano za tu vrstu tuge: postoji li uopšte lek koji će bol utažiti zauvek, a ako ne postoji kako se onda sa tom patnjom izboriti? Danska književnica Ane Katrine Boman (1983), po profesiji psihološkinja, ali istovremeno i uspešna spisateljica, odlučila je da iz dve perspektive – naučne i literarne, priđe temi bola za izgubljenim voljenim bićem. Tako je napisala roman Plavi tonovi, originalno objavljen 2021, koji je odnedavno i pred našim čitaocima, u izdanju Heliksa (objavljivanje podržao Danski fond za umetnost), a u prevodu Radoša Kosovića sa danskog. Reč je o drugom romanu te autorke, koja uz prozu piše i poeziju. Prvi, Agata, postigao je veliki uspeh u Danskoj, preveden je na 23 jezika, među kojima i na srpski (Vulkan izdavaštvo, 2019), dok se u 2024. pojavio treći – Akvarijum.

Plavi tonovi bave se upravo temom bola, tuge, i načinom da se čovek sa njim izbori; izdavač navodi da je reč o dramatičnoj pripovesti o grupi istraživača koji rade na novom čudu farmacije najavljenom kao „prvi lek protiv žalosti“. U romanu srećemo brojne likove – od onih koji pokušavaju da se sami suoče sa tugovanjem i ožalošćenošću, do naučnika koji zahvaljujući dobrovoljcima ispituju novi lek. U toj eksperimentalnoj grupi, kako je uobičajeno, jedna polovina ispitanika dobija svakodnevno dozu novog leka, dok druga polovina dobija neutralni lek. Ispitivanje efekata i kod jedne, i kod druge grupe na kraju rezultira ili odobravanjem leka ili odustajanjem, i traganjem za novim. Roman Plavi tonovi Ane Katrine Boman mnogima će, pored psihološkog elementa u knjizi, otkriti nove svetove kako nauke, tako i unutarnjih borbi svakog čoveka koji se suočava sa neprebolnim bolom.

U intervjuu za Novi magazin, vođenom zahvaljujući prevodiocu Kosoviću, Ane Katrine Boman, govoreći o svom romanu Plavi tonovi, kaže da je „pre svega, zanimaju teški međuljudski odnosi, i ljubav kao najveći izvor smisla koji imamo“.

A kad se čovek bavi time, pre ili kasnije doći će do toga da piše o tuzi, koja je tamna strana ljubavi – tačnije, doći će do činjenice da čovek tuguje kad izgubi nekog ko mu je drag. U tom smislu, bilo je sasvim prirodno da pišem o tome, a pri tome se u Danskoj dosta govorilo o produženoj žalosti kao novoj dijagnozi, vodile su se mnoge debate za i protiv nje. Nisam znala šta da mislim o usvajanju takve dijagnoze, a pisanje je za mene način da razmislim o nečemu. Kad se u pisanju bavim nekom temom, kroz likove u priči mogu da istražim različite perspektive, i tako steknem bolji uvid. Zato sam počela da pišem, stvorila likove koji imaju različite stavove prema žalosti i novoj dijagnozi i, mada mi i dalje nije lako da odgovorim da li je ta dijagnoza pogrešna, sada sam makar posvetila mnogo sati razmišljanju o tome.

Neki kritičari misle da je vaša knjiga prvenstveno medicinski triler. Iako su im lekovi pod znakom pitanja, farmaceutske kompanije se bore da pridobiju prvenstvo u odnosu na svoje konkurente. Novac je prvi razlog. Vi otvarate teme etike i empatije, koje u savremenom svetu nisu više vrednost?

Šta znam, samo sam sela da pišem… Hoću reći da ne razmišljam o žanru moje knjige, ili o njenoj poruci, pre nego što je završim. Pišem zato što volim jezik, i zato što me zanimaju ljudi i njihovi odnosi. Pre svega želim da istražim to. U ovom slučaju, razvio se zaplet povezan sa naukom, ali za mene kao pisca to je sekundarno. Tema i likovi su na prvom mestu, pa tek posle moram da nađem radnju koja će sve povezati; u ovom slučaju medicinska branša je, pored ostalog, bila deo radnje. Ipak sam se trudila da u tom pogledu ne budem jednostrana, pa zato jedan od likova, Šadi, uzima lek za svoj opsesivno-kompulzivni poremećaj, i to joj mnogo pomaže. Iako je velika farmaceutska kompanija negativac u priči, nisam želela da kažem da je svaki psihijatrijski lek problematičan.

Najviše su me zanimali međuljudski odnosi i etička pitanja, a ja sam i sama bila deo naučnog projekta. I moj dečko ima doktorat iz filozofije, pa sam osećala da dovoljno poznajem naučni svet, i da svoju priču mogu da postavim tu.

Postoji mnogo načina da se manifestuje tuga, ali ona može i da izazove ozbiljnu bolest. Da li kao psiholog možete da prepoznate trenutak kada bol prelazi u bolest? 

To je veoma teško, jer je vrlo individualno. Moramo biti jako oprezni kad povlačimo granicu između bolesnog i normalnog! Upoznala sam ljude koji su bili u užasnom stanju i koji su, na primer, mnogo plakali kad su izgubili nekog, ali kojima je bilo znatno bolje nakon sasvim normalnog procesa tugovanja. A bilo je i drugih, koji svoju žalost nisu izražavali tako dramatično, ali koji su naprosto okoštali i ostali tu gde jesu, pa je vreme pokazalo da njihova žalost postaje patološka. Ne postoji jedna reakcija koja čini bolest, reč je o mnogim reakcijama tokom dužeg vremena – ali šta je, onda, duže vreme? Koliko dugo čovek mora da tuguje, i koliko mnogo? To su teška pitanja. Jedan priručnik kaže pola godine, drugi godinu dana, tako da se ne slažu i naučnici koji su život posvetili ovom pitanju. Ponekad zamišljam tugu kao uzburkano more sa velikim talasima u koje je čovek bačen. U početku mu je teško da drži glavu iznad površine, davi se, i čim uspe da stane na noge, novi talas ga obori. Ali s vremenom se sve više približava obali, i talasi se smanjuju. I dalje mogu da ga zapljusnu, ali on uspeva da ostane na nogama. Na kraju izlazi na obalu i može da bira kad će se vratiti u vodu, ali više se neće daviti. Tako bi trebalo da se završi, i zadatak psihologa je, pored ostalog, da se postara da klijent ide u pravom smeru, ka kopnu.

Poremećaj produžene ožalošćenosti je od nedavno dijagnoza bola koju je prepoznala Svetska zdravstvena organizacija kao mentalnu bolest. Da li je kognitivno bihejvioralna terapija najbolja u njenom lečenju?

Ne mislim da delotvorna terapija za žalost nužno mora biti kognitivno bihejvioralna. Malo je lakše izmeriti efekte te vrste terapije, ali kad se pogledaju metastudije, ispostavlja se da oblik terapije na znači toliko mnogo. Važan je odnos između terapeuta i klijenta, važno je da klijent vidi da je terapeut stručno kompetentan, takvi nespecifični faktori su najznačajniji za uspeh terapije, a ne određeni oblik terapije. Kad je reč o žalosti, kognitivno bihejvioralna terapija svakako može biti izvrsna, ali mene je obučavao psiholog inspirisan egzistencijalnom psihoterapijom, i smatram da ona može biti veoma korisna prilikom razgovora sa ožalošćenom osobom. Razgovori o tome kako život može imati smisla bez preminule osobe, koje vrednosti iz odnosa sa njom treba čuvati, i slično, mogu biti veoma relevantni. Kod nekih ljudi žalost se pretvara u anksioznost, depresiju i druge probleme, pa je ponekad i za to potrebno lečenje, terapeutsko ili medicinsko. Takođe, smatram da drugi ljudi mogu biti od velike pomoći, da čovek ne bi bio sam sa svojom žalošću – prijatelji, porodica, drugi ožalošćeni… Ima mnogo toga što nije deo same terapije, ali što ipak isceljuje.

Verujete li da će medicina u budućnosti pronaći lekove koji će moći da izleče tugu?

Smatram da su solidarnost, psihoterapija (ako je potrebna), i stvaranje novih smislenih veza ili nalaženje novog smislenog sadržaja u životu najbolji lek za žalost. Ali za retke pojedince, kojima je neprekidno loše, čije se stanje ne poboljšava, koji ne mogu da rade niti da funkcionišu, medicinsko lečenje može biti pravi put. Nedavno su se isprobavali antidepresivi u lečenju produžene žalosti, ali nisu bili posebno delotvorni. I prilično sam sigurna da neko sad sedi negde i pokušava da razvije specifično medicinsko lečenje za produženu žalost – obično je tako kad se pojavi nova dijagnoza. Ipak, teško mi je da poverujem da ćemo naći lek – dakle nešto što lako otklanja tešku tugu. A možemo li naći nešto što će određenim ljudima pomoći malo više nego postojeći lekovi? Iskreno se nadam da možemo.

Psiholog ste, ali i pesnikinja. Meša li se poezija u prozu koju pišete?

Pesme sam pisala kad sam bila mlađa. Danas pišem romane, a kad pišem nadam se sintezi u kojoj će se moja ljubav prema jeziku sresti sa važnim egzistencijalnim i psihološkim temama. Nije reč o tome da treba potisnuti poeziju, nego je treba negovati i iskazati u određenim rečenicama, u lepim pasusima, u jezičkoj slici koja mi se dopada i koja će čitaoca navesti da se zaustavi i da ponovo pročita taj deo teksta. Ako se to ponekad desi u mom romanu, zadovoljna sam. I mislim da poezija (ne u žanrovskom smislu, već kao poetski jezik) sasvim odgovara teškim i važnim temama kao što je žalost, na primer – kad sam pisala pesme bile su veoma tužne i pune čežnje.

Dakle, mislite da poezija može da umanji tugu?

Mislim da tekst može izaći u susret čoveku, baš kao i drugi čovek. Tačnije, mislim da poezija i književnost uopšte mogu imati isceljujući efekat kad osetimo da nas reči poznaju i teše. I u praktičnijem smislu, čitanje nam može pomoći da pobegnemo od žalosti tokom nekoliko minuta ili sati, tako možemo zaboraviti sebe i živeti u tuđoj glavi, u tuđem životu – dakle, čitanje može biti vrsta eskapizma koji služi kao podrška u teškom procesu tugovanja.

Možete li zamisliti svet bez tuge i bola? Kako bi tada izgledao?

Uh, ne! Makar ja to ne bih želela, meni to zvuči kao jeziva distopija. Jer, čak i kad je žalost nepodnošljiva, čak i kad čovek ne može da je izdrži i samo želi da je se oslobodi, ona ipak ima važnu funkciju. Ona ukazuje na ljubav prema osobi koja nas je napustila, i zato bi život delovao prazno kad bismo mogli samo da ga nastavimo bez žalosti. Žalost je način da odamo počast i poštovanje preminulom i našem odnosu sa njim, a čak i kad bismo mogli da pucnemo prstima i odagnamo žalost, mislim da ne bi trebalo da to uradimo – zapravo, mislim da većina nas to ne bi ni želela. Delovalo bi besmisleno i pogrešno da izbegnemo period žalosti, i to bi na neki način smanjilo vrednost naših odnosa sa drugima.

Žalost je način da odamo počast i poštovanje preminulom i našem odnosu s njim, a čak i kad bismo mogli da pucnemo prstima i odagnamo žalost, mislim da ne bi trebalo da to uradimo – zapravo, mislim da većina nas to ne bi ni želela. Delovalo bi besmisleno i pogrešno da izbegnemo period žalosti, i to bi na neki način smanjilo vrednost naših odnosa sa drugima

Da li već razmišljate o novoj psihološkoj priči za budući roman? Koje su vam glavne teme interesantne?

Imam temu! Još ne znam sve o knjizi, pošto pišem veoma intuitivno. Ali mislim da ću pisati o trenutku u životu kad se čovek, kao odrasla osoba, suoči sa starenjem svojih roditelja. U tom kontekstu bih volela da istražim sećanje, jastvo, identitet i druge psihološke teme dok ujedno, kao uvek, istražujem težak odnos između dve osobe koje vole jedna drugu, dok ih ujedno razdvajaju teskobna osećanja. To mi je, makar, plan sada, pa ćemo videti šta će se desiti kad reči padnu na papir.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.