Ana Radaković – Quo vadis, obrazovanje u Srbiji?

Izvor: Novi magazin

Sada već davne 2020. godine celokupna evropska javnost bila je uzdrmana brutalnim ubistvom nastavnika istorije u jednom pariskom predgrađu. Samo protutnjavši kroz srpske medije, ova vest je na kraju završila na gomili svih onih primera devijantnosti zapadnih društava. Međutim, kako je „sočnijih“ primera bilo sve više, pogotovo u poslednje četiri godine, čak ni mesto na omiljenoj gomili srpskih političara i domaćina nije moglo biti zagarantovano. Jednoj grupi ljudi, pak, ova priča bila je upozorenje. Nastavnicima koji godinama unazad apeluju na teškoće i probleme sa kojima se suočavaju, tragična sudbina francuskog nastavnika pokazala je da više nije samo njihova materijalna sigurnost ugrožena, već i fizička bezbednost, a da ni naizgled funkcionalniji sistemi nemaju odgovor kako da im pomognu, a kamoli zaštite. I, bili su u pravu… 

Samuel Pati (Samuel Paty) je možda zaboravljen, ali slučajevi fizičkog zlostavljanja nastavnika širom Srbije postali su sve učestaliji i prisutniji u javnom medijskom prostoru. Jedan od skorijih takvih događaja bio je incident u osnovnoj školi u Beogradu kada je majka nezadovoljna zaključenim ocenama svoga deteta pretukla i nanela teže fizičke povrede nastavnici biologije. Događaj se odigrao USRED škole, na radnom mestu, unutar državne institucije. 

Slučajeve iz Pariza i Beograda je iz nebrojeno mnogo razloga gotovo nemoguće porediti i ne treba, ali postoji nešto što ih povezuje. Oba su svedočanstvo slabosti savremenih država i sistema da zaštite upravo one bez kojih ne bi ni postojali, da zaštite one koji formiraju buduće generacije, i one čiji je zadatak da osiguraju opstanak tih istih država i sistema. Drugim rečima, država ima još jednog opasnog neprijatelja sa kojim ili nije spremna ili baš ne želi da se uhvati u koštac. Iz srpskog primera može se zaključiti da je taj strašni neprijatelj ni manje ni više nego – zaključna ocena!

Veliki državni neprijatelj – zaključna ocena, nosi sa sobom još jedan problem. Šta se dešava ukoliko novca nema, kada je kasa prazna? Ukoliko roditelj nema za privatne nastavnike i pripreme i u ukoliko dete ostane samo sa svojim „poniženim i uvređenim“ nastavnikom iz škole (svaka sličnost sa romanom Dostojevskog je namerna) i svojim „netačnim i bezvrednim“ udžbenikom iz nekog predmeta? 

Mudri ljudi su oduvek govorili i pisali o tome kako neprijatelja nikada ne treba potcenjivati, ma koliko god malo i bezazleno izgledao. Danas je u tom obračunu nastradala nastavnica, a sutra, nikad se ne zna… Šta je zapravo ta zaključna ocena iz biologije na kraju razreda osnovne škole? Ona, naime, određuje konačan prosek učenika na kraju tog razreda, koji potom doprinosi opštem uspehu na kraju osnovne škole. Uspeh na kraju osnovne škole predstavlja preduslov i značajan segment upisa u željenu srednju školu. Što je poznatija i „jača“ srednja škola, ona donosi veće mogućnosti upisa na što „jači“ fakultet, i naravno zaključna ocena iz svakog predmeta na ovom nivou obrazovanja ima istu, ako ne i značajniju ulogu nego na prethodnom. Slična procedura se nastavlja na osnovnim studijama fakulteta, potom na masteru koji je za većinu ekonomski isplativijih zanimanja neophodan, a kako se da videti u srpskom društvu i doktorat postaje nužan u obavljanju pojedinih administrativnih i političkih funkcija. Prema tome, zaključna ocena je diploma, a diploma je „svetla“, ili možda pre, „bogata“ budućnost pojedinca. 

Ovako rečeno, isprva to dosta podseća na ono staro – „uči vredno i uspećeš“. Ali, da li je o istoj diplomi i oceni reč?

U školi se danas samo formalno dobija ocena, a ni sudbina diplome nije mnogo drugačija. Nakon školskog zvona za kraj poslednjeg časa, nemali broj dece očekuju privatni nastavnici. U početku su to bili nastavnici stranih jezika i matematike. Ubrzo su im se pridružili nastavnici fizike i hemije, da bismo sada imali i nastavnike književnosti i maternjeg jezika, geografije, istorije, biologije. Od onih nekoliko nastavnika koji su ostali da „vise“ bez svog dodatnog, privatnog angažmana, naravno da se očekuju dobre ocene i podizanje famoznog proseka po potrebi.

Pored gotovo celokupne privatne škole nakon regularne, ono bez čega se ne može svakako su pripreme za prijemne ispite na većinu fakulteta. Upis na pojedine fakultete je gotovo nemoguć bez višemesečnih (a za neke i višegodišnjih) priprema. Besplatno organizovane pripreme pri školama neretko nisu dovoljne, jer avaj, ne mogu garantovati neophodan broj bodova. Samo pun rezervoar znanja obezbeđuje budućnost, a on košta. 

Ponekad, nažalost, novac zakaže. Ili je gorivo nedovoljno dobrog kvaliteta, ili prosto rezervoar nema potrebne kapacitete, te se do željenog broja bodova ne dođe. Tada, iz priloženog, izgleda ni pesnice ni pretnje nisu loše…

Veliki državni neprijatelj – zaključna ocena, nosi sa sobom još jedan problem. Šta se dešava ukoliko novca nema, kada je kasa prazna? Ukoliko roditelj nema za privatne nastavnike i pripreme i u ukoliko dete ostane samo sa svojim „poniženim i uvređenim“ nastavnikom iz škole (svaka sličnost sa romanom Dostojevskog je namerna) i svojim „netačnim i bezvrednim“ udžbenikom iz nekog predmeta? Ono malo prilike da se osvoji polovina neophodnih bodova na prijemnom ispitu postaje poljuljana, a „svetlo-bogata“ budućnost sve dalja. Izuzeci su mogući, ali slika obrazovnog sistema se ne ogleda u njima. 

Što bi rekao jedan poznanik, nastavnik geografije – „Da smo makar u zavadi oko svega što se može naći u dubinama Marijanskog rova…“ Ali ne, nismo. Pesnice i glave (i metaforički i bukvalno) lete zarad formiranja i održavanja usko elitističkih krugova za čiji rad apsolutno niko ne može garantovati kvalitet, jer svaka roba ima rok trajanja. Takva reprodukcija novih građana ne samo da ne predviđa progresivnu budućnost, već pomaže okretanje točka evolucije unazad, dok psihološka oboljenja, agresija, nasilje, ali i apatija nastupaju kao nuspojave.

Ovo je pravac kojim galopira obrazovanje u Srbiji danas, a terminus se definitivno ne nalazi na kraju duge i vrlo je upitno koliko je „svetla“ budućnost pojedinaca zaista svetla. Jer, bez pravog znanja ne može biti ni pravog imanja. Tako da, ili ćemo malo zaključnu ocenu ostaviti po strani i početi da pitamo prava pitanja ili davno zaboravljene „primitivne“ zajednice možda i neće biti tako zaboravljene.

BIOGRAFIJA

Ana Radaković je studentkinja doktorskih studija sa zvanjem istraživač-saradnik na Odeljenju za istoriju, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Trenutno piše tezu pod naslovom Evropska dimenzija i izgradnja istorijske svesti u nastavi istorije u Srbiji (1990-2020). Radi kao asistentkinja i istraživačica pri inicijativi Muzej devedesetih. Autorka je brojnih radova na temu nastave istorije, učenja o osetljivim i kontroverznim temama, i kulture sećanja u nastavi istorije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.