Alternativna agenda vs. rast desnice
Novi magazin prenosi delove tog istraživanja
Čini se da su se u odgovoru na predviđen rast desnih snaga na izborima za Evropski parlament, mnoge mejnstrim partije i evropske političke elite odlučile za dvostruku strategiju. Ona se ogleda u oponašanju desničarske politike o migraciji i podsticanju narativa o uspesima EU u odgovorima na klimatske promene, pandemiju kovida-19 i rat u Ukrajini.
Naša analiza javnog mnjenja evropske publike, međutim, otkriva da će oba pristupa verovatno imati efekat bumeranga. Migracije nisu toliko važna tema kao što misli većina kreatora politika i glasači imaju snažna uverenja o motivima svojih lidera, što znači da je bitnije ko govori nego šta kaže.
Fokus na pozitivnu agendu Komisije takođe može biti kontraproduktivan i imati povoljan efekat za antievropske partije jer evropska publika ima negativnu percepciju odgovora Unije na krize.
Ako mejnstrim stranke žele da potisnu krajnju desnicu, trebalo bi da prihvate alternativni program koji daje prioritet nacionalnim kontekstima i da uđu u kampanje koje će mobilisati glasače bez raspirivanja antievropske reakcije.
U kontekstu američkih predsedničkih izbora u novembru, takođe bi trebalo da stvore novi geopolitički pristup za Evropu.
TRANSFORMACIJA DESNICE: Prema prognozi koju je u januaru objavio Evropski savet za spoljnu politiku, ECFR, izbori za EP 2024. bi mogli da pokažu veliki zaokret u desno u mnogim zemljama i po broju glasova i mandata za populističko-radikalnu desnicu širom EU i gubitak podrške za levi centar i zelene.
Prognoza predviđa da će antievropski populisti verovatno osvojiti najviše glasova u devet zemalja članica (Austriji, Češkoj, Francuskoj, Mađarskoj, Italiji, Holandiji, Poljskoj i Slovačkoj), a da će završiti na drugom ili trećem mestu u drugih devet država (Bugarskoj, Estoniji, Finskoj, Nemačkoj, Letoniji, Portugalu, Rumuniji, Španiji i Švedskoj).
Takođe se prognozira da će gotovo polovinu mandata u sledećem EP-u imati poslanici van „super velike koalicije“ tri centrističke grupe i da bi desna koalicija demohrišćana, konzervativaca i radikalno desnih zastupnika mogla po prvi put imati većinu u EP.
Ali fokusiranje na talas krajnje desnice pogrešno implicira da su ultradesne evropske partije jedinstven front, a zapravo pokazuju veoma nizak nivo kohezije i ograničen kapacitet za kooperaciju. I, s tim u vezi, ignorišu se veoma različiti putevi antievropskih partija.
U poslednjih nekoliko godina videli smo istovremenu radikalizaciju nekih evropskih desnih partija i deradikalizaciju nekih krajnjih desničara što otežava suprotstavljanje rastu njihove popularnosti. S jedne strane, recimo, Braću Italije, na primer, ranije smatrane radikalnim, post-fašističkim pokretom, danas mnogi u Evropi, uključujući i dobar deo italijanskih glasača, vide pre kao mejnstrim.
S druge strane, poljska stranka Zakona i pravde prešla je dug put od pozicije EU realista, dela mejnstrima (pre deset godina sa britanskim Torijevcima kolider evropskih konzervativaca i reformista u EP-u), da bi danas bila sve više antievropska snaga. To ne znači samo da se mejnstrim stranke ne mogu osloniti na zajedničku strategiju potiskivanja krajnje desnice, već će morati da budu veoma pažljive kad govore o Evropi.
Naše ispitanike smo pitali o odnosu glavnih nacionalnih krajnje desnih partija prema EU i saznali smo da percepcija stranaka dramatično varira među zemljama i biračima
…
Proevropske partije zbog toga treba da igraju na razlike između krajnje desnih snaga i iskoriste bitno različite pristupe kako bi im se suprotstavile u nacionalnim kontekstima.
PARADOKS USPEHA EU: Kad je reč o drugim krizama s kojima se Evropa suočila poslednjih godina, naše istraživanje je pokazalo da se mejnstrim stranke rizikuju naglašavajući upravo ono što će ih verovatno učiniti nepopularnim.
Kad proevropljani govore o onome što vide kao suštinski uspešne evropske priče u poslednjih nekoliko godina – odgovor na kovid-19, podrška Ukrajini, evropski Zeleni dogovor – zapravo bi mogli udvostručiti svoje najveće potencijalne slabosti u očima mnogih glasača .
To može biti zbunjujuće za evropske lidere koji su u mnogo čemu s pravom ponosni na način na koji su se suočili sa rizikom od pandemije, podrške Ukrajini i napretkom Zelenog dogovora. Ali naši podaci govore da će samo nekoliko ovih argumenata mobilisati podršku glasača. Baš suprotno, rizikuju veći otpor nego podršku.
Prvi razlog je što mnogo Evropljana vidi odgovor EU na nekoliko nedavnih kriza u pretežno negativnom svetlu. I dok se uspeh kratko pamti – oni koji su ranije EU politiku u ovim stvarima smatrali pozitivnom, sad je često uzimaju zdravo za gotovo – ogorčenost skeptika često traje duže i postaje trajni deo političkih identiteta.
Kad je reč o kovidu-19, velika je razlika između onoga što EU vidi kao svoj uspeh i percepciji velikog dela evropske javnosti. Samo u Portugalu i Španiji većina misli da je EU imala više pozitivnu ulogu u odgovoru na pandemiju. Nismo ispitivanje usmerili na nacionalnu politiku, ali nam je utisak da je odlučnost vlada – poput onih u Francuskoj, Austriji i Holandiji – koje su uvodile karantin i obaveznu vakcinaciju, izazvala libertarijansku reakciju.
Ova razlika u percepciji važi i za druge krize. Samo u Švedskoj, Portugalu, Holandiji i Poljskoj više ljudi smatra da je EU na rat u Ukrajini odgovorila više pozitivno. A ni u jednoj od zemalja istraživanje nije pokazalo većinski pozitivan EU odgovor na finansijsku krizu.
…
Kad je reč o EU politici o klimi podeljenost je posebno primetna. Pitali smo ljude da se hipotetički opredele između dva cilja – nastavka borbe sa klimatskim promenama ili sprečavanja rasta cena energije. U većini zemalja, izuzev Švedske i Portugala, više ljudi je preferiralo smanjenje računa za energiju.
…
Jedna upečatljiva ilustracija poledice snažnog insistiranja na prioritetima EU, kao što je Evropski zeleni dogovor, u kampanjama mejnstrim partija je protivljenje zelenim politikama u Njemačkoj. Nakon nepopularnog vladinog pokušaja remonta sistema kućnog grejanja u zemlji, nemačka stranka Zelenih je sada na jedva 13 odsto podrške.
Kritičari klimatske politike u Nemačkoj ne demantuju postojanje klimatskih promena već preispituju tempo promena. Čini se da postoji intenzivni jaz između onoga što glasači Zelenih misle o klimatskim promenama i kako na to gledaju drugi.
Iz izborne perspektive, evropski lideri bi u pripremi izbora takođe pogrešili ako bi preterano naglašavali podršku Ukrajini.
Puno ljudi takođe u više u negativnom svetlu vidi odgovor EU na ruski rat. Podela postoji i u vezi sa EU politikom o ratu između onih koji veruju da Evropa treba da podrži Ukrajinu u oslobađanju svih okupiranih teritorija i onih koji bi radije Ukrajinu naterali na pregovore o miru sa Rusijom. U ovom slučaju nekih 30-ak odsto ljudi su bili neopredeljeni. U nekoliko zemalja – posebno u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Španiji – ljudi su duboko podeljeni između te dve opcije. Ključna razlika u vezi sa ishodom rata u Ukrajini, u poređenju sa temom klime, je da su tu takođe glavne geografske razlike – podrška Ukrajini da povrati sve svoje teritorije jasno preovlađuje u Švedskoj, Portugalu i Poljskoj, dok prioritet mirovnom dogovoru daju u Mađarskoj, Grčkoj, Italiji, Rumuniji i Austriji.
Međutim, čak i tamo gde jedna opcija jasno preovlađuje, tema rata u Ukrajini ima potencijal za razdor.
…
Porast sumnjičavih – čak paranoičnih – većina znači da elite mogu lako da postanu žrtve sopstvene mišične retorike. Evropski lideri previše rizikuju fokusirajući se na politiku dok se čini da su udaljeni od suštinskih briga svojih biračkih tela. Ukoliko lideri žele da zaustave rast krajnje desnice, moraće da pronađu autentičniji način za kampanju.
ČETIRI ALTERNATIVNE STRATEGIJE ZA MEJNSTRIM STRANKE: Ako političari proevropskih stranaka slede konvencionalnu mudrost o izborima za EP 2024, mogli bi nenamerno da mobilišu antievropske snage pre nego svoje glasače. Ali ako mejnstrim stranke ne uspeju da se usaglase sa desnicom oko migracija i priči o uspešnoj EU agendi, kako se mogu odupreti naletu ultradesničara?
Pre svega, moraju da imaju na umu da su izbori za EP prvenstveno nacionalni u smislu kako ljudi glasaju. Kako bi umanjili trijumf krajnje desnice, mejnstrim partije s toga treba da nađu specifične nacionalne načine da mobilišu glasače koji podržavaju agendu usmerenu prema spolja dok rade na smanjenju rezultata evroskeptika. Mi vidimo četiri glavna pravca prema toj strategiji:
- Učiniti da polarizacija u EU-u radi za mejnstrim
Na izborima za EP 2019, proevropske stranke su uspešno stavile opstanak EU kao temu. Uspeli su da ubede glasače da partije krajnje desnice hoće da napuste EU i idu stopama Bregzita i Donalda Trampa.. To bi ovog puta bilo puno teže i moglo bi na kraju pomoći evroskeptičnim strankama u mnogim zemljama.
U zemljama poput Francuske i Italije, strategija usmerena na Brisel će im se verovatno obiti o glavu. Stranke krajnje desnice u ovim zemljama su zauzete smanjenjem rizika i odustajanjem od obećanja da će napustiti EU i evrozonu – tako da tvrdnje o spašavanju Evrope ne bi bile uverljive. Iako nije izgledno da bi generalizovana kampanja spašavanja Evrope uspela, postoji potencijal za uspešnu strategiju polarizacije u zemljama u kojima se krajnja desnica svuda doživljava kao ekstremna izuzev u sopstvenoj glasačkoj bazi. Polarizacija oko stava prema EU ne bi uspela u zemljama u kojima su ultradesničari „ispeglali“ imidž, ali bi mogla da uspe u borbi protiv stranaka koje imaju mejnstrim prošlost, ali su skrenule udesno (kao što su Pravo i pravda ili Fideš).
- Demobilizacija evroskeptika i mobilizacija mejnstrima
Proevropski lideri imaju puno razloga za brigu u vezi sa izborima. Evropljani su iscrpljeni krizama i značajan broj glasača svaki odgovor EU na krize koje su tresle kontinent u poslednjih 15 godina vidi u negativnom svetlu. Mnogi od njih trenutno iskazuju podršku antievropskim strankama. Ali mnogi od njih neće nužno glasati. Zapravo, veliki broj ljudi koji imaju simpatije za antievropske partije možda ne bi odustali od EU – ili od mejnstrim stranaka – već uopšte od politike.
U prošlosti je bilo malo verovatno da će glasači krajnje desnice glasati u većem broju od pristalica mejnstrima; na kraju, zašto bi uopšte glasali na izborima za instituciju koju bi mnogi od njih radije ukinuli? U nekim zemljama (poput Holandije, Poljske i Švedske) glasači antievropskih stranaka su i dalje slabije mobilisani od njihovih proevropskih rivala.
Međutim, u nekim od najuticajnijih država (poput Austrije, Francuske i Nemačke) antievropski glasači su veoma mobilisani – ponekad i više od glasača mejnstrim stranaka.
…
U tim zemljama, dakle, kampanja u mnogome treba da bude za mobilizaciju. Proevropske stranke treba da rade na mobilisanju svojih glasača – na primer tako što će isticati ulog na ovim izborima, naglašavati rizik od asimetrično visoke mobilizacije među antievropljanima u vezi sa raznim problemima (kao što su ekološki, društveni i ekonomski zakoni EU-a), ili predstavljanju izbora za EP kao testa može li se krajnja desnica zaustaviti na nacionalnom nivou ( što je posebno važno pitanje u Austriji, Francuskoj, Njemačkoj i Španiji s obzirom na predstojeće nacionalne izbore).
Ali mejnstrim političari takođe treba da nađu način da obeshrabre birače antievropskih partija da im daju glas. I dok je malo verovatno da će ovi glasači promeniti stranu, moguće je da uopšte ne glasaju ako ne budu isprovocirani izborima usredsređenim na teme koje mobilišu krajnju desnicu kao što su migracija ili njihova percepcija negativne politike o kovidu-19, klimi i Ukrajini.
- Obraćanje neodlučnim glasačima fokusiranjem na druge krize
U nekim zemljama proevropljani bi trebalo da se suprotstave opsesiji ultradesničara migracijom kako bi im cilj bili neodlučni birači koje muče veće brige.
…
U većini zemalja, među neodlučnim biračima ima najviše žena. One čine 75 odsto onih koji „ne znaju“: u Francuskoj, 73 u Austriji, 71 procenat u Španiji, 69 u Poljskoj i 66 odsto u Nemačkoj. Neke od njih bi mogle da privuku stranke koje pokazuju interes i kredibilitet u rešavanju problema koji se tiču žena, na primer zakon o pobačaju, jednakost na radnom mestu i prava manjina. Poljska je dala ohrabrujući primer u tom pogledu prošle godine kada je rekordna mobilizacija među ženama pomogla da konzervativna, evroskeptična vlada izgubi izbore.
- Baviti se geopolitikom Evrope
Najveći izazov za proevropske partije mogao bi biti način na koji će govoriti o geopolitici. Jedna od ključnih strateških odluka koju moraju doneti u pripremi kampanje je koliko će pažnje posvetiti ratu u Ukrajini i koju retoriku će koristiti u diskusijama o tome.
S jedne strane, oni koji najviše podržavaju Kijev ne žele da taj rat padne u drugi plan jer bi to otežalo dalju finansijsku i vojnu podršku. Ali bi politički bilo opasno za mejnstrim ako rat u Ukrajini postane glavno bojno polje na izborima.
Mnoge antievropske partije bi onda mogle eksploatisati zamor ratom u evropskoj populaciji. Takođe postoji rizik da bi profilisanje krajnje desnice kao saveznika ili pomagača Vladimira Putina moglo narušiti široki antiputinov konsenzus koji se pojavio nakon ruske sveopšte invazije na Ukrajinu.
Na osnovu rezultata našeg istraživanja, verujemo da bi se stavljanje rata u Ukrajini u glavni fokus kampanje osvetilo proevropskim strankama. Kao prvo, zato što samo 10 odsto ispitanih Evropljana veruje da Ukrajina može da pobedi u ratu. Evropljani takođe imaju pomešana osećanja u vezi sa odgovorom EU na rat i sa strategijom Unije za budućnost. Ukrajina kao glavna tema može ojačati opoziciju – i podstaći strahove o pretnji evropskoj poljoprivredi, industriji i društvu u mnogim državama članicama.
S druge strane, postoji nedovoljno istražen prostor za evropski geopolitički trenutak Evrope u odnosu na Trampa – prema kome su Evropljani mnogo manje ambivalentni. Kao što je pokazalo naše prethodno istraživanje, velika većina evropskih glasača bila bi razočarana ako on ove jeseni pobedi na izborima u SAD-u (Fideš je jedina stranka čiji bi birači u većini bili zadovoljni ovim rezultatom). .
I Evropljane posebno brine njegova podrška Putinovoj pobedi u Ukrajini. Mogućnost Trampove pobede bi mogla da nekim evropskim liderima omogući da se fokusiraju na evropski suverenitet i da se distanciraju od SAD u kampanji. Proevropski lideri bi mogli da raspravu usmere na potrebu da EU postane samostalnija i ozbiljnija u odbrani od ruske pretnje pre nego da govore o uspesima EU u podršci Ukrajini.
Ironično, izgledi za drugi Trampov mandat mogli bi probuditi evropske birače da shvate važnost očuvanja proevropskog smera u kojem će ići sledeći EP.
Kada Tramp dovodi u pitanje stabilnost američke bezbednosne garancije, Evropljani bi trebalo da shvate važnost činjenice da se mogu osloniti na svoje partnere unutar EU i njene strukture.
Suprotno prošlim izborima za EP na kojima se nekoliko antievropskih partija nadalo da će imati koristi od Trampove pobede, ovog puta bi Tramp mogao da mobiliše proevropljane čak i pre rezultata američkih izbora.
KORIST OD NEDAĆA: Kriza evropske demokratije – i izgledi za nadiranje ultradesničara – su realni, ali sledeći izbori ne moraju da znače da će krajnja desnica zaseniti mejnstrim politiku.
Proevropske partije mogu da prođu puno bolje nego što mnogi očekuju uz delotvornu većinu u Evropskom parlamentu. Ali da bi se to dogodilo, evropski lideri treba da odustanu od nekih mitova u kojima danas žive. I moraju da povrate inicijativu u postavljanu tema za debatu.
Ne smeju ove izbore fokusirati na migracije i uspehe Evropske komisije. I ne bi trebalo da biraju između strategije polarizacije ili fragmentacije na evropskom nivou.
Umesto toga, treba da usvoje niz diferenciranih nacionalnih strategija, poput onih opisanih ranije, kako bi mobilisali pristalice bez provociranja ultradesničarskih glasača.
Ovo podrazumeva bavljenje novom evropskom geopolitikom koja ne pokušava da ljude mobiliše na solidarnosti sa Ukrajinom – već pre na brizi za evropski suverenitet i bezbednost. Suočeni sa neizvesnošću američke politike i Putinove agresije, proevropljani treba da zagovaraju da je sada trenutak u kojem EU treba izmisliti ako ne postoji.
*Autor je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik na Institutu za humanističke nauke u Beču. Autor je knjige „Is It Tomorrow Yet?: Paradoksi pandemije“, i mnogih drugih publikacija
** Autor je suosnivač i direktor Evropskog veća za spoljne odnose. Autor je „Te Age of Upeace: How Connectivity Causes Conflict“. Takođe prezentuje ECFR -ov sedmični podcast „World in 30 minutes“.
Ovaj izveštaj je zasnovan na anketiranju odrasle populacije (iznad 18 godina) u januaru 2024, u 12 evropskih zemalja (Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Mađarskoj, Italiji, Holandiji, Poljskoj, Portugalu, Rumuniji, Španiji i Švedskoj). Ukupno je anketirano 17.023 ljudi
Evropsko veće za spoljne odnose ne zauzima kolektivne stavove. Publikacije ECFR-a predstavljaju samo stavove svojih pojedinačnih autora.
ECFR se na ovom projektu udružio sa Fondacijom Kalust Gulbenjkien ( Calouste Gulbenkian).
*Autor je suosnivač i direktor Evropskog veća za spoljne odnose. Autor je knjige „The Age of Unpeace: How Connectivity Causes Conflict“. Takođe predstavlja ECFR’s „World in 30 Minutes“ podkast.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
