Vuk Vučković: Fasciniran sam uspešnim ljudima

Piše: Nina Savčić, Nova ekonomija

Ciklus „Uzbudljivi gradovi” pančevačkog slikara Vuka Vučkovića izazvao je veliku pažnju široke publike, a printovi sa motivima metropola putuju svetom promovišući ne samo njegovo slikarstvo jakih boja, već i umetnika novog doba, onog koga ne vidimo samo za štafelajem, od koga mnogo možemo da učimo o ostvarenju cilja „korak po korak”. Odlučan da uspe u naumu da ostane nezavisan i sam sebi obezbedi dovoljno sredstava da ostvari ambiciju i svoj život posveti slikarstvu, Vuk je osnovao mali porodični biznis. U menadžerskoj sferi je uspešan koliko i u umetničkom radu. Dobitnik je velikog broja nagrada, a jednu je nagradu i sam pokrenuo kako bi pomogao mladim umetnicima. Iza sebe ima izložbe o kojima se govori, a pred sobom karijeru slikara bogate mašte, odličnog crteža i raskošne palete. Sa njim razgovaramo o umetnosti, ali i o drugim temama.

Kako se postaje umetnik? Da li ste od detinjstva bili zainteresovani za crtanje?

Još moja baka je imala želju da upiše akademiju, majka se i dalje rekreativno bavi slikanjem, a jedno vreme je i prodavala svoje radove. Uvek sam imao talenta za to i bio samouveren, siguran da znam dobro da crtam. Jedna od omiljenih zanimacija u detinjstvu mi je bila igra sa flomasterima i papirom. U petom razredu osnovne škole dobio sam nagradu na Dečjem oktobarskom salonu. Međutim, u isto vreme sam počeo da dajem značajnije rezultate u sportu. Bio sam plivač od svoje sedme godine, a trenirao sam još triatlon i atletiku. Bio sam deo reprezentacije deset godina. Dugo nisam ništa slikao. Upisao sam u gimnaziji matematički smer, ali više sam crtao na časovima nego što sam radio matematiku. Odlučio sam da studiram Fakultet likovnih umetnosti. Osećao sam veliki zaostatak zato što nisam upisao neku umetničku srednju školu. Morao sam mnogo da radim da bih to nadoknadio. Srećom, zbog uspeha u sportu, mogao sam da odsustvujem dva časa dnevno kako bih stigao da treniram. Odsustvo iz škole sam koristio da bih se spremao za upis na fakultet. Uspeo sam da na svoj rad prenesem naučeno iz sporta ‒ upornost, disciplinu, energiju.

Kao vrlo mladi odlučili ste da posetite centar svetske umetnosti. Kakva iskustva nosite iz Njujorka?

To je bio prelomni trenutak u mom životu. U Njujork sam otišao sa 23 godine. Prvi put sam se odvojio na duže od roditelja i iskusio potpuno osamostaljenje. Ovakvo iskustvo bih preporučio svakome ko se u završnim godinama fakulteta zapita šta će da radi kad studentski dani prođu. Otišao sam da okušam svoju sreću i vidim ovaj grad. Boravak u njemu mi je plaćala plivačka veština. Danju sam radio kao čuvar na plaži, noću izlazio, neradnim danima i vikendom obilazio muzeje i galerije. Dobio sam mnogo na samopouzdanju. Vratio sam se u Srbiju da završim fakultet i postanem profesionalni umetnik. Znao sam da će biti težak period dok ne uspem u tome. A znao sam i ovo: umetnik ili ništa drugo.

Imali ste niz izložbi na kojima smo mogli da vidimo mladog čoveka koji sebi postavlja pitanja o društvu u kom živi. „Uzbudljivi gradovi” drugačiji su od vaših prethodnih radova. Kako je došlo do promene?  

Aktivno sam razmišljao o promeni. Sa radovima koje sam radio, nije išlo dalje, iako su naišli na dobar odziv u umetničkim krugovima, ušli u neke kolekcije, dobili neke nagrade. Kao i svakog samostalnog umetnika, izluđivala me je neizvesnost i neredovnost prihoda. Osmislio sam seriju koja može da se prevede u digitalne printove. To su „Uzbudljivi gradovi”. Naslikam veliku sliku na koju potrošim mnogo vremena, ali to kasnije može da se primeni na mnoge druge proizvode da bih mogao sebe da oslobodim razmišljanja o finansijama.

Tema grada zastupljena je u vašem radu više od jedne decenije. Kako je sve počelo?

Godine 2007. naslikao sam sliku Beograda na zahtev druga koji je organizovao trku triatlona. Bila je to skica za pano iza pobedničkog postolja. Onda je 2008. nastao veliki kolaž Pančeva, a zatim 2009. slika Pančeva, po dimenzijama, tehnici, stilu nalik „Uzbudljivim gradovima”. Nijedan od ovih radova nije bio ni blizu sadašnje tehnike, iako su naišli na dobre reakcije publike.

Prva i u novoj seriji bila je slika Beograda?

Vratio sam se temi Beograda 2015. godine. Počeo sam najopsežnije istraživanje koje sam ikada uradio za jednu sliku i za tri meseca rada naslikao sam „Beograd”. Uvideo sam koliko mi je prijao proces istraživanja i učenja o gradu, promena stila i vraćanje boji. Bilo mi je jasno da sam stvorio nešto što treba proširiti na celu seriju koja će obuhvatiti mnoge gradove.

„Uzbudljivi gradovi” veoma su dekorativni, prijemčivi, naginju ilustraciji. Imate li stav o komercijalnoj strani umetnosti?

Čini mi se da se kod nas još uvek drži do stava da bi prava umetnost trebalo da bude angažovana. To mi iz sadašnje perspektive deluje kao zastareo stav. Dekorativnost i ilustrativnost su sasvim legitimna izražajna sredstva u savremenoj umetnosti. Za mene su mnogo bitnije vrednosti umetničkog dela originalnost, inovativnost, fascinantna izvedba. Gradovi su promocija lepog. Verujem da isticanjem dobrog može da se utiče na pozitivnu promenu u društvu mnogo snažnije nego kritikom. To svakako ne znači da kritika ne bi trebalo da postoji, samo biram da moja umetnost ne bude takva. Ovde komercijalno ima negativnu konotaciju, za mene je to samo veliki plus ukoliko ispunjava i ostale kriterijume.

Šta pričaju vaši gradovi, da li nas na nešto upućuju ili upozoravaju? Na šta posebno obraćate pažnju prilikom rada?

Oni pričaju priču o sebi, ali i o svojim stanovnicima. Bitno mi je da radovi budu tehnički dobro izvedeni. Kad neko stane pred platno koje je 215 cm sa 150 želim da ga grad uvuče u sebe, da počne pogledom da se šeta ulicama, da istražuje grad, otkriva njegovu istoriju, ali i njegovu sadašnjost. Nekad mi je nepoznat grad koji slikam i sve što znam o njemu je ono što sam naučio tokom nekoliko meseci istraživanja. Nekad u ime likovnosti napravim neku namernu „grešku“, okrenem objekat ili ga pomerim, ili mu dam više prostora, da bi izgledao lepše, da bi u konačnom rezultatu sve leglo kako treba. Najvažnije je da slika komunicira s posmatračem. Ako nađete sliku s kojom ostvarite pravi odnos, to je uspeh, to je početak ljubavne veze. Mnogo sam napredovao od prve slike grada do sada.

U čemu je napredak, do kojih promena je došlo?

Recimo, sasvim sam promenio paletu. Na akademiji ne uče kako se meša boja, te sitne trikove sam morao sam da naučim. Za posao sam takav, istražiću sve što mogu, uvek ću naći vremena.

Kojim gradom se trenutno bavite?

Trenutno slikam Vašington. Desilo mi se da sam se malo zamrsio, nisam nikad posetio grad i mnogo čitam o njemu. Nekad po više puta prebojim ono što mi se ne dopada i ponovo naslikam. Jednostavno ja sam perfekcionista, želim da sve bude kako treba, bitne su mi sitnice.

Šta kao umetnik kome je inspiracija bila Beograd mislite o promenama u tom gradu?

Kada sam ga slikao nije bilo Beograda na vodi, to je najveća promena koja se u njemu desila. Ovde se zida mnogo. Volim promene ako su smislene i sprovedene pravim redosledom. Prema tome koliko se u Beogradu gradi, on sada više liči na svetske gradove gde se zida stalno. Zamerka u razvoju grada odnosi se na infrastrukturu, ona je postala paklena u Beogradu. Non-stop je gužva. Mislim da je u sadašnjem trenutku infrastruktura najpotrebnija Beogradu, jer ako toga nema, grad ne može da se razvija. To sam shvatio gledajući svetske metropole.

Imali ste ciklus radova u kom ste otkrili naše fetiše. Koji su vaši?

„Fetiš” je ciklus radova u kom sam se bavio pitanjem ljudske intime, identiteta, subkultura. Slikao sam razne predmete obožavanja. Većina su bili predmeti koji su meni bili pre svega veoma vizuelno zanimljivi. Supruga se šali da su kutijice moj fetiš. Jako volim kutije, kada je sve lepo skockano, organizovano. Međutim, ako bi trebalo da odaberem, kažem da su moj fetiš boje. Gledam da ih imam što više. Stalno tragam za posebnim bojama. Ako je boja kvalitetna, to će uticati na utisak, ostaviće drugačiji trag na slici. Ne možete dobru sliku da naslikate sa lošim materijalom. Primećuje se. Ne sija jeftina boja napravljena od laboratorijskih pigmenata kao profesionalna koja se dobija od minerala i stena.

Da li je umetničko delo aktuelno ako nema komunikacije sa društvenim trenutkom u kome se stvara? Da li bi trebalo umetnost da bude angažovana?

Ne mora. Ima raznih umetničkih svetova i poetika. Bitno je da umetničko delo bude dobro. Ne mora da bude uključen odnos prema društvu. Veoma mi se dopadaju dela mojih kolega koji se bave angažovanom umetnošću, ali uživam i u radovima koji se bave samo lepotom, ili opštim temama kao što su smrtnost ili ranjivost. Politička angažovanost u slikarstvu je samo stoti deo mogućnosti koje daje umetnost. Ne volim da mešam umetnost i politiku. Uopšte ne želim da pričam o politici. Gradovi koje slikam mogu se doživeti i kao angažovana umetnost u smislu ekologije, očuvanja životne sredine, reklamiranja lepog. Veliki sam pobornik brige za okolinu i zdravog načina života. Uvek polazim od sebe, trudim da dam dobar primer, kad god je moguće biram bicikl kao glavno prevozno sredstvo, izbegavam kese, recikliram.

Kako ocenjujete stanje umetnost u Srbiji, kako status umetnika?

Mislim da je umetnost ovde sve bolja. Mislim da napredujemo. Tokom mog školovanja, muzeji nisu radili. Sada rade. Često su prepreke one koje mi sami ispred sebe stavimo. Ako preduzmete sve potrebne korake, uspećete. Pritom, umetnik sada ne mora da bude vezan za ovu sredinu. Može da živi u Srbiji, a da posluje sa zemljama celog sveta. Poznajem bar petoro umetnika koji ovde žive i u Srbiji niko za njih ne zna, a u svetu su poznati.

Retko koji umetnik uspe od svoje umetnosti da razvije uspešan posao, vama je to pošlo za rukom. Gde leži tajna?

Imao sam mnogo sreće, ali najviše sreće sam imao u izboru partnera. Moja supruga Iva i ja smo 2015. pokrenuli mali porodični biznis. Osnovali smo umetnički studio pod nazivom Wolf Art, a osnovna delatnost studija je proizvodnja umetničkih printova po motivima mojih slika. Tokom vremena sam shvatio da ima mnogo načina da egzistirate kao umetnik, a meni se najviše svidelo da budem sam svoj gazda. Mom temperamentu to najviše odgovara. Većina umetnika nema talenat za poslovni segment, a on je veoma bitan. Zanimaju me ekonomija i poslovna strana svakog posla, a cilj mi je da napravim sistem koji će mi omogući da većinu vremena provodim slikajući. Fasciniran sam uspešnim ljudima.

Šta za vas znači biti uspešan čovek?

Svako ko definiše svoj cilj i ide ka njemu, ne skreće s puta, i ostvari ga.

Da li od umetnosti može da se živi u Srbiji?

I te kako. Ovo pitanje često čujem, čak i neposredno po upoznavanju. Počinjem da mislim da kad pružim ruku da se upoznam s nekim i kažem da sam umetnik, moj novi poznanik hoće da mi izjavi saučešće. Voleo bih nekako da doprinesem da ljudi nemaju više ovakvu asocijaciju.

Imate li jasan cilj koji vas vodi?

Voleo bih da dosegnem visok poslovni nivo. Želim da ostavim trag u umetnosti. Za napredak mi je potrebna velika materijalna podrška koju sam odlučio sam da omogućim sebi. Nemam vremena da čekam da me se neko seti. Takođe, na ovaj način mogu sačuvati tu nezavisnost koja mi deluje najbitnija na svetu. Voleo bih da se moji radovi nađu u internacionalnim kolekcijama i muzejima i voleo bih da imam pravu međunarodnu karijeru. Za mene bi to značilo da zapošljavam dovoljno ljudi, da imam veliki atelje, radionicu, magacin. To je uspeh koji želim.

Kako ste došli na ideju da ustanovite „Vučković nagradu” i kako vam se čine radovi koji stižu, kakav je odziv?

Za mene su od neverovatnog značaja bile nagrada za crtež iz fondacije Vladimira Veličkovića i nagrada za sliku Niš Art fondacije. Nažalost, obe su prestale da postoje prošle godine. Trudio sam se da pomognem i da za Niš Art fondaciju pronađem nove sponzore koji bi omogućili da se nagrada nastavi. Nije bilo uspešno, tako da sam se odlučio da sopstvenim sredstvima pružim podršku mlađim kolegama. Već drugi put smo raspisali konkurs za mlade umetnike od 18 do 30 godina sa teritorije grada Pančeva. Interesovanje je znatno veće nego prošle godine. Želja mi je da vremenom povećavamo nagradni fond i pridobijemo još institucija i firmi koje bi pomogle da nagradu raspišemo na nacionalnom nivou. Jako je bitno da mlađima damo šansu koju smo mi imali na početku svoje karijere.