Vlast povlađuje narativima koji promovišu nasilje

Lideri društvene odgovornosti, Nova ekonomija

Aktivni ste u pomoći porodicama poginulih. Koliko se to razlikuje od akcija koje ste ranije pokretali?

Zločini nas podsećaju na činjenicu da smo maksimalno militarizovali društvo, ne samo u količini oružja u privatnom vlasništvu, već i u kulturološkom smislu. Govor mržnje, nasilja, pretnji, povišenih tenzija, postao je uobičajen način komunikacije, sveprisutan u dnevnom životu, javnim komunikacijama i medijima. Ta kombinacija stvara eksplozivno, ali i sistemsko nasilje sveprisutnim. Ovo su situacije kada su neophodni tektonski zahvati kako bi se detektovali pogrešni putevi, odabrali najbolje alternative i krenulo u dubinske promene. Ništa se od toga, nažalost, nije dogodilo. Ostali su pojedinačni, usamljeni pokušaji da se bar nešto uradi. Tako gledam i na sopstveni angažman.

Koji je najbolji način da zajednica pomogne porodicama žrtava majskih masakra? 

Zajednica, a u prvom redu, nadležne institucije, moraju da učine sve što bi porodicama činilo život snošljivijim. Slušanje, razgovori sa roditeljima, razgovori o deci, o porodici. Priče o žrtvama, njihovim životima, vrednostima, veoma su važne za razvoj empatije. To je i pomalo preuzimanje osećaja bola i tuge. Samo tako se može razumeti na pravi način situacija u kojoj porodice i okruženje žrtava žive. Svako ime je važno, svaki ritual sećanja kroz događaje u kojima učestvuje zajednica, nema samo svrhu solidarnosti, već je i stvaranje uslova za trajno sećanje na male velike ljude i svaki napor da njihovi životi ostanu deo naših života čini da se lakše podnese življenje u novim okolnostima. 

Ukazali ste i na to da su ranjena deca skoro zaboravljena. 

Veoma je važno da ranjena deca i mladi dobiju maksimalnu zdravstvenu i socijalnu podršku. Nažalost, o ranjenima i njihovim problemima se malo govori i još manje radi. Okolnosti u kojima se leče, materijalna situacija porodica, kao da nikoga ne zanimaju. U selima nije bilo ni stručne terapeutske podrške. Nedopustivo je da se samohrana majka sa minimalnim prihodima, bez ikakve pomoći i podrške, snalazi sama za sve troškove koje ima u rehabilitaciji ćerke koja je teško ranjena. Nedopustivo je da ne postoje već stipendije koje bi omogućile i bezbedno školovanje, da nema redovne finansijske podrške za porodice kojima je to potrebno, ne samo u rehabilitaciji ranjene dece, već i u pokušajima da se nastavi život. 

Koje korake društvo treba da prođe u suočavanju sa nasiljem?

Proteklih šest meseci najsnažniji osećaj koji imaju roditelji je osećaj nepravde. Od pravnog sistema, koji nema mehanizam koji će biti jasna demonstracija pravde prema počiniocima zločina, saučesnicima, srodnicima… pa do odnosa društva prema ranjenima i porodicama. Osećaj nepravde je svakodnevno nadograđivan, nečinjenjem ili potezima koji su samo dodatno povređivali. Tabloidni mediji nametanjem narativa i isključivim fokusom na profile ubica, i zbivanja iz njihovih života, sa poluinformacijama i neproverenim vestima, stvarali su i kontekst u kojem svakodnevno sa svakog kioska i od dela televizija, dolazi povređivanje žrtava. Nije bilo nijedne aktivnosti nadležnih da se takva praksa prekine i zaštiti pozicija žrtava. 

Kakvu ulogu u tom suočavanju društva sa uzrocima nasilja mogu da imaju porodice žrtava?

Kada je divljanje tabloida dostiglo vrhunac, odlučio sam, kroz komunikaciju sa roditeljima, da počnemo da objavljujemo priče o deci da pokušamo da napravimo neku protivtežu dominantnom narativu. I tako su počela i obeležavanja rođendana, sađenja stabala u parku u kojem su boravili, druženja roditelja, nastavnika i drugara iz škole. Usledila je poseta roditelja iz Beograda roditeljima u Duboni i Malom Orašju. Saučestvovanje u bolu i tuzi, deljenje problema sa kojima se suočavaju, uspostavljanje direktne komunikacije, predstavljalo je neki oblik osnaživanja. Srpski filantropski forum posvetio je Nacionalni dan davanja deci i mladima, i pozvali smo škole da nam se pridruže u Godini dobrote, u širenju drugarstva, solidarnosti, empatije, kroz aktivnosti u školama. Samo priča o empatiji neće pomoći, ali ustanovljavanja stalnih praksi, akcija, može fokus sa nemilih događaja po školama da prebaci na dobra dela, a samim tim i širenje kulture dobročinstva. Roditeljima je važno da vide da ubistva njihove dece neće biti uzaludna, već da će se stvoriti neki pomaci u društvu i promene koje će pomoći da se smanji prisustvo kulture nasilja. Pored najvećeg straha da ubice neće stići zaslužena kazna i da će ponovo ubijati, roditelji strahuju i od toga da će njihova deca biti zaboravljena. 

Veruje se da teški zločini kao ubistva u maju mogu da osveste pojedinca, ali i društvo i probude želju da se pomogne drugima. Da li se to u Srbiji desilo?

Normalna ljudska reakcija videla se u prvih nekoliko dana, veliki broj ljudi prisutnih na komemoracijama ispred škole. Ali sistemski, ništa nije urađeno. Država nije reagovala na način da rešava elementarne potrebe porodica, ranjenih, nije osmišljavala svoje delovanje tako da se resetuju sve oblasti života koje imaju veze sa širenjem nasilja. Anesteziranje je činjeno na različite načine. A najveći problem su već postojeće polarizacije, ali i one koje su namerno pravljene sa ciljem obesmišljavanja svake aktivnosti koja bi bila usmerena na osvešćivanje društva. Fokus na ubice, više je stvarao bes. Fokus na žrtve i porodice bi sigurno stvarao empatiju i solidarnost. Kada smo u Srpskom filantropskom forumu pozvali škole da nam pošalju primere aktivizma vezanog za humanitarni rad i solidarnost, dobili smo puno primera iz cele zemlje. Oni su nevidljivi jer medijima dominiraju narativi mnogo više vezani za one loše primere koji su mnogo ređi od onih dobrih. I to je ta negativna spirala u kojoj se nalazi društvo. Vlast i društvena elita odgovorni su za povlađivanje takvim narativima.

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.