Vanredne okolnosti pojačavaju zavisnosti

Autor: Vojislav Vuksanović

Generalno je zanemarljiv broj osoba kojima ovo stanje izolacije pogoduje i to je nešto što je karakteristično za sve kategorije, čak i za ljude koji nisu zavisnici i nemaju nikakav problem u tom smislu. Ove situacije pogoduju razvoju  zavisnosti, ali i mentalnih bolesti, ili ih pogoršanju,ali se u ovim okolnostima  manji broj ljudi javlja na lečenje i traži pomoć, pa onda dođe do eksplozije posle toga

Kako ova vanredna situacija i izolacija utiču na ljude koji nemaju konkretan problem, ali osećaju pojedine nelagodnosti, pojačan strah ili depresiju? Koliko interneta je previše i kako da prepoznamo da li imamo problem, zašto su kockarnice poslednje zatvorene i kako prilagoditi svakodnevni život da bismo lakše prebrodili krizu. Kako vanredno stanje utiče na zavisnike, koje su bolesti zavisnosti rasprostranjene u Srbiji? Ovo su pitanja na koja za „Novu ekonomiju“ odgovara prim. dr Aleksandar Ramah, psihijatar koji 30 godina radi u oblasti lečenja bolesti zavisnosti.

Kako izolacija uzrokovana koronavirusom utiče na bolesti zavisnosti u generalnom smislu, ima li situacija da nekome pogoduje manjak socijalne interakcije?

Generalno je zanemarljiv broj osoba kojima ovo stanje izolacije pogoduje i to je nešto što je karakteristično za sve kategorije, čak i za ljude koji nisu zavisnici i nemaju nikakav problem u tom smislu. Ako govorimo sa aspekta zavisnosti, paradoks je u tome da većina nastavlja sa uspostavljenim obrascima ponašanja. Mogu se javiti pogoršanja, koja su više indirektna, gde je, na primer, neko izgubio posao, pa ima manje novca i samim tim i teže dolazi do droge ili neće imati novac za kocku, ali iskustvo govori da se retko dešavaju situacije u kojima neko kaže „teže mi je da stignem do droge, pa ću da prestanem“. To se praktično ne dešava, ljudi u tim okolnostima pronalaze načine kako da stignu do toga što smatraju da im je potrebno, nezadovoljni su i frustrirani ako to nisu u mogućnosti. Može se desiti da se trenutno smanji upotreba ili napravi neka pauza, ali čim se vrati stanje u normalu, obično se nastavlja sa upotrebom.

Postoje li primeri gde se stanje pogoršava zbog izolacije?

Uz zavisnost ide i takozvano zavisničko ponašanje i zavisnici su spremni da modifikuju ponašanje u skladu sa situacijom i da pronađu način da stignu do objekta zavisnosti. Sa druge strane se snalaze i preprodavci tih supstanci i prilagođavaju se datim okolnostima, tako da i dileri menjaju ponašanje i nalaze način da dostave supstance.

Pogoršanje stanja je u tom smislu više indirektno, ova situacija utiče na sve ljude i neminovno utiče i na zavisnike, tako da oni kao i svi drugi ljudi imaju osećanja straha, ugroženosti, neizvesnosti i slično. Javljaju se pojačani konflikti ukoliko je osoba u nekim partnerskim odnosima ili živi u zajednici, tako da se to može okarakterisati kao blago pogoršanje, ali to sve važi i za ljude koji nemaju konkretan problem.

Ovde možemo napraviti paralelu i uporediti ovo vanredno stanje sa onim iz 1999. godine, kada je bilo bombardovanje Srbije i vanredna situacija u vezi sa tim. Taj primer je pokazao da ove vanredne okolnosti dosta pogoduju i razvoju zavisnosti. Ljudi često razmišljaju: „Da uzmem nešto da se opustim, da mi brže prođe vreme, da zaboravim na brige…“ U tom smislu ove situacije pogoduju razvoju ili pogoršanju zavisnosti, ali i mentalnih bolesti,a takođe je karakteristično da se u ovim okolnostima manji broj ljudi javlja na lečenje i traži pomoć, ali onda dođe do eksplozije posle toga. Baš te 1999. godine se ispostavilo da je dosta mladih u tom periodu, za vreme bombardovanja,  počelo da uzima razne supstance, a sve to je došlo na naplatu posle godinu ili dve dana.

Kada se kaže bolesti zavisnosti, ljudi obično pomisle na drogu, alkohol ili kocku, koje sve zavisnosti postoje?

Zavisnosti delimo na hemijske ili bihevioralne, ponašajne. U hemijske spadaju one koje su već dobro poznate, poput zavisnosti od alkohola i droga. Generalno postoje tri grupe psihoaktivnih supstanci, jedno su depresori centralnog nervnog sistema, gde spadaju alkohol i opijati, kao i sedativi. Svi depresori centralnog nervnog sistema stvaraju i fizičku zavisnost. Druga grupa su stimulansi centralnog nervnog sistema i tu su najpoznatiji kokain i amfetamini, koji stvaraju izraženu psihičku zavisnost. Treća grupa su halucinogene droge gde je najzastupljeniji LSD. One ne stvaraju ni psihičku ni fizičku zavisnost, ali su veoma opasne jer mogu dovesti do ozbiljnih psihičkih komplikacija, psihoza, čak i demencije. Treba spomenuti još i ekstazi i marihuanu, ekstazi je zvanično amfetamin, ali ima i neka halucinogena svojstva, zato ga neki izdvajaju u posebnu kategoriju, a neki smatraju da spada u grupu stimulansa. Marihuana u sebi objedinjuje i depresorna i stimulativna i halucinatorna svojstva i često spada u posebnu kategoriju.

Što se tiče bihevioralnih zavisnosti imamo zavisnosti od kocke i klađenja, a tu je i zavisnost od interneta. Internet je dosta neodređen pojam, ali tu svakako spada zavisnost od društvenih mreža, zavisnost od pornografskih sadržaja i od onlajn kupovine. Nekada je postojala i zavisnost od mobilnih telefona i SMS poruka, ali su poruke prevaziđene na neki način, pa se to sada više odnosi na društvene mreže.

Sa kojim oblicima zavisnosti se najčešće susrećete, šta je najviše rasprostranjeno u Srbiji?

Što se tiče situacije kod nas, opijati poput heroina su izgubili primat i od tih ilegalnih supstanci najzastupljeniji su marihuana i preparati kanabisa uopšte. Zastupljeni su i kokain i stimulativne droge. Ono što su istraživanja pokazala je da smo u vrhu u Evropi po zloupotrebi sedativa, a nažalost naročito kada je u pitanju mlađa populacija.

Najveći problem u Srbiji kada su u pitanju legalne supstance, definitivno je alkohol i zavisnost od alkoholizma i tu se uklapamo u svetski prosek. Računa se da od 10 do 15 procenata odraslog stanovništva ima ili može imati problem sa alkoholom.  Psihička zavisnost od alkohola se razvija brže, može biti od nekoliko meseci do nekoliko godina, a za fizičku zavisnost je potrebno i nekoliko decenija pijenja. To naravno ne znači da osoba koja pije 20 godina nema problem, pa onda ima kada se razvije zavisnost. Ona ima svakako problem sve vreme, ali ova fizička podrazumeva pojave poput delirijum tremensa ako se naglo prestane sa pijenjem.

Kako se vanredno stanje u kome se nalazimo  odražava na vaš posao, da li ste se prilagodili i da li radite onlajn seanse sada?

Kod vanrednih stanja poput ovog sada,dešava se neka vrsta hibernacije i samim tim je i opao broj osoba koje se javljaju.  Ja sam u proseku imao od jednog do tri nova pacijenta nedeljno, a sada sam za čitav ovaj period vanrednog stanja  imao možda dva ukupno. Ordinacija radi na nivou kapaciteta od 20 do 60 posto, zavisi od nedelje do nedelje.

Što se seansi tiče, velika većina se obavlja onlajn, imam svega nekoliko klijenata koji dolaze u ordinaciju zbog terapije ili im je potreban razgovor uživo.

Da li to menja delotvornost same terapije?

Postoji veliki broj tih lajf koučinga koji se rade preko interneta, ali po meni to i nije psihoterapija u pravom smislu. Svi mi koji se bavimo ovim poslom insistiramo na živom razgovoru, jer seansa počinje u trenutku kada osoba ulazi u prostoriju i od toga kako seda u stolicu i ništa ne može da zameni to okruženje direktnog razgovora, gde mene klijent gleda i ja njega i gde smo u interakciji u realnom prostoru, a to je nešto što je najvrednije. Ovo je sada jedna alternativa, ali neophodna, jer je ipak sa terapijskog aspekta važan i kontinuitet. Vanredno stanje traje već mesec dana i trajaće verovatno i ceo maj. To je isuviše dugačak period da nemamo nikakav kontakt, jer su to često osobe kojima je potrebno i na dnevnom nivou pomoći savetima ili terapijskim zadacima.

Spominjali ste i zavisnost od kocke, kako komentarišete to što su kockarnice i kladionice zatvorene kasnije od svih ostalih lokala?

Moj komentar je tu veoma jednostavan, to je moćan lobi, sa velikim uticajem jer se tu vrti veliki  novac i veliki je ulog, tako da je sa te strane jasno zašto je to među poslednjim zatvoreno. Sa druge strane, kada je zavisnost u pitanju, tu postoji i onlajn kockanje i imao sam klijente koji su krenuli sa kockom u kockarnicama i klubovima sa aparatima, ali su se onda prebacili na virtuelno klađenje i nemaju nikakav fizički kontakt sa prostorom kladionice, ali su u problemu.

Svi mi danas koristimo internet u velikoj meri, kada možemo da kažemo da je previše, kada se desi da ljudi shvate da su zavisni i da im je potrebna pomoć?

Postoji nekoliko parametara, a jedan je svakako vreme, da li osoba provodi po pet, šest ili osam sati pred ekranom i naravno tu se isključuju profesionalne aktivnosti, jer je jasno da postoje ljudi kojima je posao da rade za računarom, poput programera.

Drugi kriterijum je odnos prema drugim elementima življenja, odnosno zanemarivanje drugih obaveza,  ako drugi segmenti života trpe, porodični, profesionalni, ekonomski, partnerski, to je onda bitno. Treći kriterijum je taj doživljaj koji se javlja kada se ne može ostvariti mogućnost bavljenja internetom ili nekim sadržajem. Ako postoji osećaj frustracije, nezadovoljstva, nesanice, uznemirenosti, razdražljivosti, onda je jasno da je to problem. Postoje različiti ekstremni slučajevi, gde dolazi do poremećaja vezanih za ishranu, za telesno zdravlje, postoje primeri gde ljudi po deset sati ne idu u toalet, sede noćima pred ekranom, imaju poremećaj sna i slično.

Koje savete biste imali za ljude koji imaju problem, ali i sve ostale, koji možda nemaju konkretne probleme ali u ovim okolnostima osećaju pojačanu depresiju, strah ili neki drugi oblik nelagode prouzrokovanevanrednim stanjem i izolacijom?

Ono što važi za opštu kategoriju stanovništva, važi i za zavisnike, s tim što se tu javljaju dodatne specifičnosti, ali generalni saveti se mogu primeniti na sve. Jedan od saveta bi svakako bio da se ovo vreme iskoristi za sebe i bližnje i da ovaj period ograničenja doživimo kao mogućnost da se vratimo nekim aktivnostima koje smo zanemarili ili zapostavili zbog svakodnevnih obaveza.

Ono što je takođe bitno jeste struktura dana, pa je i vreme sada potrebno drugačije organizovati, uvesti i neke nove aktivnosti i jako je važno da ostanemo fizički aktivni. Fizičke aktivnosti povoljno utiču na organizam, a sa druge strane su relaksirajuće i u psihičkom smislu. Možemo napraviti neke nove rituale za različite delove dana i prisetiti se nekih starih želja, potreba ili hobija koje smo zapostavili. Naravno, takođe je bitno da održavamo socijalnu mrežu, da se čujemo sa poznanicima i prijateljima, da se ne stvara taj osećaj usamljenosti.

Važno je da razumemo da je ovo jedan prolazni period koji ima svoj početak i imaće svoj kraj i da moramo da se sačuvamo za ono posle, virus će nestati, ali će ostati psihološke i ekonomske posledice koje će sigurno trajati bar godinu dana.

Tekst je prenet sa portala magazina Nova ekonomija.