Trauma iz 1990-ih i distorzija slike SAD u Srbiji

Piše: Slobodan G. Marković, redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Novi magazin

Američka politika tokom Ratova za jugoslovensko nasleđe, i intervencija NATO-a koju su predvodile SAD, do dan danas opterećuju međusobne odnose SAD i Srbije i predstavljaju najveći teret u međusobnim odnosima. Tokom 2008. godine obeleženo je 125 godina srpsko-američkih odnosa. Tom prilikom Gordon Bardoš je primetio: „Mereno bilo kojim merilom. Pad u američko-srpskim odnosima tokom 1990-ih bio je strašna anomalija u odnosima dveju država. Tokom 125 godina ovih odnosa, relacije između dvaju država i naroda tradicionalno su bili dobri.“ 

Istom prilikom organizovana je izložba u Narodnoj biblioteci Srbije. Imao sam priliku da budem autor ove izložbe koju je organizovao Harvardski klub Srbije. Tada sam sastavio i tekst o kome sam dao pregled 125 godina međusobnih odnosa i podelio ih na periode dobrih i neprijateljskih odnosa. Ispostavilo se da je bilo samo 13 godina u kojima su dve države bile u neprijateljskim odnosima (1945-50, 1992-2000) ili oko 10 posto međusobnih odnosa. Problem je bio u tome što se 8 od tih 13 neprijateljskih godina zbilo tokom 1990-ih. 

Ono što se dogodilo sa slikom Srbije u SAD u ovom periodu rezimirao je Džejms Lajon u naslovu teksta koji je objavio 1996: „Srbija u američkim javnim glasilima od 1912. do 1995. Kako od prijatelja napraviti neprijatelja.“ U ovom tekstu nas više zanima šta se dogodilo sa slikom SAD u Srbiji, slikom koja je bila relativno povoljna tokom Hladnog rata kada je i došlo do amerikanizacije jugoslovenske kulture. 

Tokom 1990-ih SAD su bile predmet napada brojnih medija u Srbiji. Vrhunac osude SAD nastupio je tokom intervencije NATO-a. Tom prilikom beogradski dnevnik Politika u više navrata nazivao je predsednika Bila Klintona fašistom i poredio ga sa Adolfom Hitlerom. U prvim danima bombardovanja Srbije demolirane su Ambasada SAD u Beogradu i Američka čitaonica. 

Pad u američko-srpskim odnosima tokom 1990-ih bio je strašna anomalija u odnosima dveju država

Veliki problem u međusobnim odnosima koji je ostao do danas predstavljaju trauma i posledice koje je ovo bombardovanje ostavilo na srpski identitet. Ova intervencija, odnosno kampanja bombardovanja i raketnih napada, pokazala je potpunu tehnološku superiornost američke vojske i bespomoćnog rukovodstva Srbije koje je ušlo u ovaj sukob. Ono što se dogodilo tokom intervencije bilo je u potpunoj suprotnosti sa dugo održavanim nacionalnim narativima i mitovima koji su pothranjivani od Prvog svetskog rata do danas.

EGO IDEAL: Pokušaću da psihoanalitičkim rečnikom objasnim ono što se dogodilo. Radi toga ću upotrebiti pojam ego ideala. Ovaj koncept ukazuje na način kako pojedinac vidi sebe samog ili kako želi da nju ili njega vide drugi. Ovaj koncept može da se primeni i na pojedince i na kolektive. Način kako nacija vidi sebe samu odnosno kako se konstruiše njeno samoviđenje svojevrsni je oblik ego ideala. Takav kolektivni ego ideal nije pojam istovetan identitetu, ali značajno se preklapa s ovim pojmom. 

Da bi se suočili s ovim pojmom u praksi Srbije moramo prvo da utvrdimo šta je bila glavna odlika onoga što bismo mogli da nazovemo srpskim nacionalnim identitetom odnosno kojim sadržajima je taj pojam ispunjavan, a posebno koje su traume korišćene za njegovo uobličavanje. Jasno je da je posebno traumatičan za ovaj identitet bio Prvi svetski rat i ogromna stradanja koja su se dogodila u Srbiji tom prilikom. Naslov Ćosićevog romana Vreme smrti rezimira ovaj narativ koji je doveo do sanktifikacije žrtava koje su prethodile nastanku zajedničke države. 

Na to se nadovezala posleratna propaganda, pa je stvoren mit o nepobedivoj srpskoj i jugoslovenskoj vojsci. Takav narativ svesno su plasirale tri države u nizu: rojalistička i komunistička Jugoslavija i Srbija pod Slobodanom Miloševićem. U osnovi tog narativa bila je ideja nacionalnog jedinstva i poruka da je vojska kada je nacija iza nje nepobediva. Bilo da je u pitanju car Franja Josif, Hitler ili Jozef Staljin takva vojska uvek će izaći kao pobednica. Narativ je kanonizovao Dobrica Ćosić u pristupnoj besedi u Srpskoj akademiji nauka 1977. kada je rekao da „Srbi pobeđuju u ratovima, a gube u miru.“ Ova čuvena tvrdnja sadrži dva bitna dela. Prvi je da Srbi pobeđuju u ratovima koji se svi smatraju pravednim, jer je rečenica deo šireg koncepta stradanja nacije, a drugi deo je da Srbi uvek pobeđuju u takvim ratovima. 

Narativi koji su dominantni u provladinim medijima u Srbiji često sadrže osude Zapada i SAD i glorifikaciju Rusije

NARATIV STRADANJA: Poraz iz 1999. godine bio je takvog obima da nijedna racionalna osoba nije mogla da ga nazove pobedom. Od posebnog je značaja da je poraz povezan s faktičkim gubitkom vlasti na Kosovu, koje je u periodu od 1880-ih nadalje postepeno zauzimalo centralno mesto u mitologiji srpskog nacionalizma. Pri tome srpski nacionalizam je tek od kraja XIX veka, bio u usponu što je bio panevropski fenomen. Narativ stradanja kroz istoriju olakšao je da se govori samo o srpskim žrtvama na Kosovu. Ubijena i nestala lica srpske nacionalnosti nesumnjiva su činjenica i prirodno je da se i država i mediji, i međunarodni organi, uključujući i poseban sud bave ovim izuzetno važnim pitanjem. Problem je bio i ostao u tome što je izbegnuto da se govori o albanskim žrtvama, pljačkanju albanske imovine, i proterivanju sa Kosova više stotina hiljada etničkih Albanaca u prvim nedeljama intervencije 1999. Izuzetak predstavlja Centar za humanitarno pravo koji je veoma detaljno dokumentovao svakog ubijenog tokom Kosovskog rata, ali su ovi važni nalazi ostali u drugom planu u eri opšte tabloidizacije u Srbiji. 

Liberalna Srbija do danas reaguje na intervenciju iz 1999. prećutkivanjem i zaobilaženjem teme. Za nju je bavljenje ovom temom postalo dodatno komplikovano jer je račun za kosovski rat isporučen njoj. Pošto ova tema zaista komplikuje međusobne odnose, prećutkivanje je odabrano kao najbolji način da se ovaj problem stavi pod tepih. To nije bio slučaj s desničarskom Srbijom koja je upravo intervenciju iz 1999. koristila i koristi kao glavni argument zbog koga Srbija ne treba da se integriše u Zapad, i kao razlog zašto je skeptična u pogledu odnosa sa SAD. Konačno, i kao razlog zašto bi Srbija morala da traži saveznika negde drugde van Zapada, prvenstveno u Rusiji. 

Stanje se dodatno usložnilo kada su prozapadne stranke u Srbiji izgubile vlast 2012. godine, a posebno od 2015. Od potonje godine počinju državna obeležavanja sećanja na „NATO agresiju“. Od 2012, a posebno od 2015, postoje očigledno koliko je ego ideal desno orijentisane Srbije bio ozbiljno pogođen porazom iz 1999. Način na koji nacionalna i desna Srbija prikazuje događaje iz 1990-ih, a posebno 1999. utiče dominantno i na sliku SAD. U tom prikazu postoji više elemenata distorzije:

• Težak poraz nikada se ne pominje. 
• Pošto srpska vojska „uvek pobeđuje“, bitka na Košarama se od 2015. koristi kao važan dokaz hrabrosti vojske Jugoslavije/Srbije. Bulevar na Novom Beogradu dobio je ime po ovoj bici, a 2017. snimljen je i film. 
• Državna obeležavanja sećanja na 1999. počela su 2015, i ona su pokazala krajnju selektivnost u pogledu toga koje će žrtve biti pomenute. Ovde je važno skrenuti pažnju da su sve žrtve Kosovskog rata bile državljani Srbije i Jugoslavije. 
• Od 2015, državna obeležavanja „NATO agresije“ uključuju najviše predstavnike države. Najveći događaj ove vrste održan je u Nišu 2019, kada su govorili i predsednik Vučić i patrijarh Irinej.

Narativi koji su dominantni u provladinim medijima u Srbiji često sadrže osude Zapada i SAD i glorifikaciju Rusije. Doklegod takvi narativi budu prisutni ne treba da iznenađuje veoma niska popularnost SAD u javnom mnjenju, i uporedna veoma visoka omiljenost Rusije. 

Stanje se dodatno usložnilo kada su prozapadne stranke u Srbiji izgubile vlast 2012. godine

FAKTOR DEVEDESTIH: Usredsređivanje na 1990-e u pogledu srpsko-američkih odnosa takvog je obima da svi drugi periodi dolaze u drugi plan. To doprinosu ukupnoj distorziji u viđenju međusobnih odnosa tako što se od 140 godina odnosa izdvaja samo jedna decenija. Faktor 1990-ih, a posebno 1999, toliko je snažno obojio sliku SAD u javnosti Srbije da će biti potrebni ozbiljni napori stručnjaka da postignu uravnoteženu sliku. Pri tome, ovde ne mislim na neku obrnutu priču u kojoj bi uloga SAD bila glorifikovana, već na okolnost da stručna literatura o odnosima Srbija/Jugoslavije i SAD ukazuje na sliku međusobnih odnosa koja je bitno drugačija od one koja je plasirana u nacionalističkim medijima. 

Konačno važno je napomenuti da je ovakva slika nastala prvenstveno delovanjem nacionalističkih medija, ali i liberalna Srbija je izbegavanjem teme 1999. olakšala desnoj Srbiji da zauzme medijski prostor u pogledu slike srpsko-američkih odnosa i da dominira njim. 

Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta „Od suvih šljiva do „srpskih Apolo 7“: Šta (ne) znamo o srpsko-američkim odnosima?“ koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadržaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.