Pisanje za mene nije stvar izbora

Piše: Dimitrije Gašić, Izvor: Nova ekonomija

„U svemu što radim vidim dve poveznice – ljubav koja spaja nespojivo i ljude. Moja ideja, kao nekog ko se bavi ljudskim resursima, jeste podrška, razvoj, prepoznavanje potencijala, inspiracija ljudi. To je najlepši deo mog posla. Pisanje je za moju dušu, kada ostanem sama da ponegujem sebe”, tako počinje naš razgovor, u toplom ambijentu hotela Envoy, sa Ivanom Blečić, koja ne samo da je spisateljica i HR direktorka u jednoj stranoj kompaniji, već je i NLP trener i biznis kouč. 

Kaže da je dugo razmišljala o tome da li svoju svesku, u kojoj je počela da piše priče i pesme još u osnovnoj školi, pretvori u knjigu i to objavi, s obzirom na to da je dugo smatrala da su sve njene pesme njena duboka intima. A to misli većina pisaca dok ne objavi prvo delo. Srećom, ni Ivana nije dugo imala dilemu i sredinom 2023. godine objavljuje knjigu „Sama među ljudima”. 

„Na nekim svojim edukacijama sam videla da ljudi, koji sat i po vremena ne reaguju na sve što im govorim, reaguju i te kako kada im pročitam neku svoju pesmu, kažem im o čemu ta pesma govori, i dobijem wow efekat. Mislim da sam tada počela intenzivno da planiram objavljivanje knjige”, priseća se Ivana.

Kao menadžer, Ivana Blečić se trudi da najpre razume ljude. To je, kako kaže, polazna osnova za uspešno upravljanje ljudskim resursima, i ujedno nešto što te ne uče na fakultetu. Kroz pisanje je upoznala sebe i to prenosi na posao. Razumevanjem upoznaje ljude.

„U kojoj god industriji da radite, kojom god branšom da se bavite, naučićete procese, kompanijska pravila, ali uspeh menadžera meri se time kako rukovodite ljudima, da li ih razumete, podržavate i prepoznajete talente. NLP unosim u svoj kompanijski rad i to je nešto što čini da se timovi koje ja vodim  razlikuju od drugih”, objašnjava Blečić.

Da se misli pretvore u pesmu ili priču nije lako i za to je potreban talenat. Ivana piše od šestog razreda i već tada je dobila veoma značajnu nagradu – Kolarčevu, a tada je i obećala sebi da će negovati pisca u sebi i nastaviti da piše. Ipak, ona to ostavlja za posle pet, čime čuva od zaborava posebne trenutke iz svog života. 

„Pisanje je moja terapija i moj način da opišem šta se u meni dešava. Pesma kao da se spusti niz moje ruke i nije stvar mog izbora. Nekada se i sama iznenadim kako mi je nešto palo na pamet, kada pesmu čitam nekoliko dana od njenog nastanka. Poezija čini da se čovek ogoli, omogućava da te ljudi iz okruženja upoznaju, pa čak i sopstveni roditelji”, kaže Ivana.

Juna sada već prošle godine, izašla je Ivanina prva knjiga „Sama među ljudima”, kada je morala da podvuče crtu i odluči šta će se sve u njoj naći. Pisanje i inspiracija nikada ne prestaju, pa se tek sada sprema da objavljuje još knjiga. 

„Knjiga ’Sama među ljudima’ početkom decembra dobila je englesku verziju, a pripremam uveliko i uskoro će se pojaviti i jedna dečja knjiga, ali daleko od toga da nije namenjena i odraslima. Uskoro bi trebalo i da se pojavi knjiga koja će govoriti o NLP metodologiji, oslobođena definicija, a obogaćena pričama i interakcijama ljudi iz svakodnevnog života.”

Kako spojiti umetnost i korporacijski život? Može li poezija, pisanje generalno, da pomogne u radu u nekoj kompaniji, ljudima koji vode timove i odgovorni su za neke rezultate? Ako pitate Ivanu, reći će: “apsolutno da”.

„Mislim da ono što mene razlikuje od drugih menadžera, bar mi tako kažu ljudi iz okruženja, jeste to što smatram da možeš da budeš i dobar menadžer, dobar lider, a da zadržiš dušu i veru u dobro u čoveku. Da ga razumeš i podržavaš u tome što radi. Svoje ’ja’ živim i kroz hobije i kroz edukacije i kroz korporativnu karijeru. Ceo moj tim podržao me je kada sam organizovala promociju knjige, kao što ja njima pružam podršku za lični rast i razvoj, tako su je i oni pružili meni. To je dvosmerna ulica i jako važan faktor za uspeh i tima i cele kompanije.”

Rast i razvoj svakog čoveka, kod mnogih menadžera stvara osećaj straha od odlaska iz tima, kompanije, pa se mnogi trude da do toga ne dođe. E, tu onda izostaje podrška, izostaje motivacija i naravno napredak. 

„Najveća mi je satisfakcija kada posle određenog vremena pogledam momke i devojke iz svog tima i vidim gde smo danas, a gde smo bili na početku. Ne plašim se njihovog razvoja, naprotiv, ja ih podstičem da napreduju. Ljudi koji se plaše da se njihov tim razvija, svesno biraju da stagniraju. Lojalnost i pripadnost gradi se na mnoge druge načine, a ne strahom”, objašnjava Ivana Blečić. 

LJUDI KOJI SE PLAŠE DA SE NJIHOV TIM RAZVIJA, SVESNO BIRAJU DA STAGNIRAJU. LOJALNOST I PRIPADNOST GRADI SE NA MNOGE DRUGE NAČINE, A NE STRAHOM

Na početku smo nove godine, ne znamo šta će nam ona doneti, ali se nadamo nečemu boljem. Promene sa sobom to i nose, raskidanje sa starim navikama, ali kako napredovati bez njih? Ivana smatra da su promene i te kako važne za razvoj čoveka i da nam upravo one omogućuju da sebi stvorimo bolji život. Uostalom, da i sama nije odlučila da promeni nešto u svom životu, savlada stid od toga da neko čita njene rukopise iz dubine duše, knjiga koja ju je afirmisala kao pisca ne bi ni postojala. 

„Promena je jedina konstanta u životu. Samo što mi sami treba da izaberemo da li ćemo ih kreirati ili će nam se promene dešavati. Čitav moj rad kroz NLP jeste da motivišem ljude da prave izbore i na taj način da se menjaju. To želim svakome, da se ohrabri i osnaži i krene da kreira promene. Knjiga o kojoj smo pričali na početku, ne bi ugledala svetlost dana da nije bilo moje odluke od pre 14 godina da je objavim, a nju sam donela upravo na NLP radionici i to zadala sebi kao cilj. A upravo te promene kreću iz najbližeg , ali i najtežeg mesta – iz dubine sebe”, rekla nam je Ivana. 

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.