Ova vlast mora pasti na ulici

Razgovor: Danica Vučenić i Ognjen Radonjić

Ja mogu da kažem ono što mislim iz perspektive građanina, da smo sami krivi za to što se nalazimo tu gde se nalazimo, kaže Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Kako objašnjavate tu našu krivicu?

Ono što se meni čini jeste da kada slušate taj javni diskurs i kada se pokrene bilo kakva politička debata, bar kada su u pitanju protivnici ove vlasti, s jedne strane se govori da je ova vlast besprizorna i bezočna, a da je opozicija nesposobna i iz toga izvodim zaključak da su zapravo drugi krivi. Ja bih, recimo, predložio da krenemo od jednog elementarnog pitanja: da krene svako od sebe i postavi pitanje – šta sam ja to učinio ili sam propustio da učinim zbog čega živimo u ovom rasulu. Po mom mišljenju, mi smo kao građani dopustili jednu višedecenijsku korupciju, pri čemu ne mislim na korupciju u bukvalnom smislu reči, nego mislim i na takvu korupciju da smo prosto sami zatvarali oči pred ogromnim problemima sa kojima smo se suočavali, samo zato što nam je u tom trenutku tako bilo lakše, odnosno ugodnije i onda smo naravno vremenom počeli da se navikavamo na sve gore i gore, i kao građani smo u tome učestvovali. Naravno, čast pojedincima. Zašto to govorim? Neke istupe videli smo tokom pandemije korone. Ovde su lekari goloruki zapravo poslati u borbu protiv epidemije i imali ste prijavu – otvoreno pismo protiv direktora klinike Dedinje, to je bila neka grupa zaposlenih, niko se nije tu poimence potpisao; imali smo Anu Lalić, vašu koleginicu koja je završila u zatvoru zbog anonimnih dojava da nema opreme, itd. Kada je ona završila u zatvoru, žestoko je reagovala vaša struka novinari, čak i opozicija je reagovala, ali se ne sećam da je iko iz KCV reagovao i da je javno rekao da je to što je ona napisala  istina. Jedna velika bruka, neviđena bruka tokom ove pandemije je slučaj mlade Jovane Popović. Imamo i masovni egzodus, znači da oni koji prosto ne žele da žive u ovakvom sistemu masovno napuštaju zemlju, a među njima je veoma mnogo mladih i to je naš ogroman problem, jer se na taj način značajno crpi naš demokratski kapacitet u budućnosti.

Opozicija je nesposobna, a vlast bezočna?

Stvarno nije lako biti opozicija u ovom režimu. Imali smo pandemiju i tu je kod građana pojedinačno rasla neizvesnost, posebno zbog dvosmislenih i trosmislenih poruka koje je slao krizni štab i koje su slali političari. Rasli su strahovi građana, primarni instinkti su uzeli primat i normalno da su grupe haotičnije funkcionisale i da se suzio prostor za jedno zrelije razmišljanje. Drugo, opozicija je već godinama pod baražnom paljbom i u tom smislu imam neko razumevanje za njih.

Imate razumevanje, ali posao opozicije je da bije bitke ispred građana.

Hajde da krenemo od sebe i da vidimo koji je naš deo krivice jer nama to ostavlja mogućnost u budućnosti, ako smo mi krivi i ako se zbog nas desilo ovo institucionalno rasulo, onda je u našim rukama ključ. Ja stvarno mislim da su protesti, kada su krenuli, bili vrlo kratkog daha i da su građani mislili da će to vrlo brzo da se završi. Smatram da i mnogo bolja opozicija teško da bi bila u stanju da artikuliše nezadovoljstvo građana. Sa druge strane, gde opozicije greši? Opozicija pravi velike greške u svom nastupu – njihovi nastupi su ad hominem, oni se bave samo jednim čovekom.

Akademik Vladimir Kostić izneo je ideju da se pokrene dijalog u društvu. Ima li mogućnosti da se sedne i razgovara sada posle svega?

Ta priča o dijalogu je stara skoro dve godine. I jesu vođeni neki dijalozi na FPN-u posredstvom Fonda za otvoreno društvo, doduše ne znam ko ih je delegirao za to i na osnovu čega su preuzeli tu ulogu i koji su ishodi tih pregovora. Ne vidim da se išta promenilo, osim što je popunjeno članstvo saveta REM-a, koji sad simulira žive sednice, simulira demokratsko odlučivanje, a u stvari radi sve po starom. Video sam da su sada izneli neki smešan izveštaj, besmislen izveštaj da je SzS bio najviše zastupljen u  medijima. Eto. Što se tiče SPC kao posrednika, da Ustavom nisu razdvojena svetovna i duhovna vlast, čini mi se da bi SPC bila najbolji koalicioni partner ove vlasti. Što se tiče SANU, ona se nije nešto oglašavala, čast izuzecima, pretpostavljam da su zadovoljni svojim sinekurama i nema potrebe da se sukobljavaju sa vlašću. Da biste bili posrednik, ne samo da morate da budete kompetentni, nego morate da imate moć da sprovedete odlučeno, da implementirate u delo. Da li je to EU? Smatram da jeste, međutim pitanje je kolika je njihova zainteresovanost. Mislim da se u ovom trenutku sve vrti oko Kosova i da njih demokratija kod nas ne zanima i da će oni sve podrediti tom cilju.

Da li možete da zamislite Đilasa, Boška Obradovića, Jeremića, Janka Veselinovića, Lutovca, koji sede sa Vučićem, Dačićem i Vulinom i razgovaraju o demokratiji u Srbiji?

Ono što je, čini mi se, česta greška u našem javnom diskursu odnosi se na to da je dovoljno da sednu i da razgovaraju. Sad sam to čuo i od vas. Nije dovoljno da se sedne i razgovara, jer kako oni razgovaraju videli smo u TV emisijama kada uglas pričaju sa sagovornikom, onda se proizvodi kakofonija. Potrebno je da budu spremni da saslušaju. Bojim se da tu nema prostora za razgovor i zato ću na ovo pitanje odgovoriti odrično. Pogledajte kako oni funkcionišu, koji je princip njihove vlade – oni brzinom munje ispaljuju laži i uvrede, a onda kako bi to posle opravdali, opet brzinom munje iznose nove laži i uvrede.

Govorite o vlastima?

Tako je. Kada ste spremni da saslušate, vi mene slušate i kada nešto treba da se dogovorimo – to znači da vi u nekim stvarima morate da odstupite, da negde popustite i priznate da ste napravili greške, da postoje neke slabosti. Kada je ova vlast u pitanju, to odstupanje bi bilo da oni priznaju da lažu, da kradu, da razbijaju glave, da pale krovove, da pale kuće, da ruše u centru Beograda i bojim se kada bi se odlučili na taj korak, da ne bi otvorili put dijalogu nego sudskim procesima. A u zatvorima ni atmosfera ni higijena nisu na zavidnom nivou.

Šta je izlaz iz ovoga u čemu smo?

Kada razgovarate sa nekim, morate da se suočite sa istinom, a to znači da ste spremni da preuzmete i odgovornost i to ne samo za učinjeno, nego i za izgovoreno. Ali i u razvojnom putu bilo koje ličnosti, stići do toga da ste spremni da preuzmete odgovornost, to je veliko dostignuće. Ovi ljudi nisu tome ni blizu, ono što je glavna  njihova karakteristika je odsustvo morala, griže savesti, empatije. Sa takvima ne može da se razgovara.

Da li ćemo onda da se valjamo u ovome narednih 10 godina?

To zavisi od nas, to je ono od čega sam krenuo. Ako ja kažem da smo mi najvećim delom krivi za to što smo dospeli u ovu poziciju, jer smo zatvarali oči, onda od nas zavisi da li želimo da se iz ove pozicije izvučemo. Aktivizam podrazumeva aktivizam na ulicama. Ako je jedina slobodna institucija ulica, vi izlazite na ulicu.

Da li je jedina slobodna institucija ulica?

Da. To je moje mišljenje. Apsolutno se treba vratiti na nju, ako bismo imali jednu masu od 100.000-150.000 ljudi na ulicama, siguran sam da bi posle 3-4 dana stvari počele dramatično da se menjaju.

Ustuknula bi vlast?

Morala bi. Pitali ste me za pregovore, rekao sam da EU ne zanima demokratija, već da se reši problem Kosova i velika je iluzija ako neko ovde smatra da će, kada se završi pitanje Kosova, Evropa da se oslobodi ove vlasti. Ne vidim zašto bi to učinila. Neko ko je sposoban da reši problem Kosova, sposoban je da reši bilo koji problem, to je idealan partner za njih. Sa druge strane, Evropa postavlja neke granice, smatram da bi ovaj režim bio daleko nasilniji nego što trenutno jeste, da ne postoji taj pritisak sa strane Evrope, što čini našu diktaturu trivijalnom. Naš diktator je trivijalan.

Kada kažete trivijalan, da li govorite sa nipodaštavanjem?

Zašto bi se neko stalno busao u grudi da se ničega ne plaši? Hrabri ljudi se ne busaju u grudi svojom hrabrošću, to obično rade plašljivci. Ja poredim tu diktaturu sa nekim ozbiljnim diktaturama kao što su što kineska, severnokorejska. U tom smislu je trivijalan. On ovo radi zato što je procenio da može, oni ne idu nikada odjednom gde je tvrdo, nego se povuku kad moraju, pa onda nastavljaju dalje. Oni sada opipavaju šta je Evropa spremna da proguta, pa ono što Evropa ne bi bila spremna da proguta, oni to neće da rade i zato su trivijalni.

Da li povratak građana na ulice mora da podrazumeva povod, pozivara, kakvu-takvu organizaciju?

Neka se opozicija konsoliduje pa neka vide šta hoće, neka se upoznaju sa svojim politikama. Apsolutno sam od početka mislio i mislim kakva god da je opozicija, ona je naše naličje, isto kao i vlast i oni su naša refleksija.

Drugu opoziciju nemamo.

Pa nemamo. Što se nije napravila nova opozicija? Ono što im iznutra zameram jeste to što nisu stvorili neke nove mlade ljude. To mogu da urade u svakom trenutku, posebno na lokalu je važno da stvore prepoznatljive, kao što je …

Nebojša Zelenović?

On nije iz DS, on je samonikao u Šapcu, ali je iz Paraćina Paunović, on je DS.

I Zelenović je bio član DS.

Njih dvojica su mlađi ljudi, oni imaju ideje, vrlo su prijemčivi i vrlo razumljivo govore i ne izazivaju kod građana odijum, nego simpatije. Stvari moraju da cirkulišu i to bi opozicija trebalo da shvati.

Kako je moguće da ne shvataju?

Tumaraju, bezidejni su i apatični, isto kao i građani, ali u ovom delu ih ne razumem, slutim da im je to zajedničko sa vlašću – nisu spremni da ustupe svoje pozicije.

A raspad Demokratske stranke?

Što brže idemo napred, brže se vraćamo na početak, ali ako je ovo period katarze koji dugo traje, hajde neka bude tako, ali da sa nečim izađemo.

Da li ste sigurni da je ovo period katarze, ili smo se vratili unazad u neku tačku iz koje smo pošli?

I to je katarza, mi smo se sad vratili na tačku iz koje smo pošli. Oni su na vlasti osam godina, čast revnosnim novinarima koji su bili najaktivniji, najagilniji deo ovog društva, ali moj utisak je da su se samo u poslednje dve godine uzburkale strasti. Loše je što su te strasti uglavnom uzburkane na društvenim mrežama, koje ne samo da imaju mali domet, nego se obraćate istomišljenicima i to je sad taj novi promašaj opozicije. Njihov cilj je da bojkot promovišu preko društvenih mreža. Promašaj za promašajem.

Zašto je promašaj?

Promašaj zato što se promene odvijaju u realnom, a ne u virtuelnom prostoru – morate da izađete na ulice, meni nije jasno zašto se oni ne uhvate za jednu ili dve afere i to idu da isteraju do kraja, da imamo rasplet bar nečega. Ovde imamo aferu za aferom i ništa nema rasplet, nema ništa ishod i tako se gušimo u tome, prosto smo zatrpani. Evo konkretno, nabavka respiratora, šta se tu desilo? Koji su to ljudi koji su išli sa koferima po belom svetu i kupovali, po kojim cenama? Sad vidim da su uhapsili ministra Bolivije zato što je kupio respiratore po tri puta većoj ceni. Da li mi znamo po kojoj smo ceni kupovali respiratore? Evo im tema, bavite se respiratorima i koji su to ljudi išli po belom svetu sa koferima i kupovali respiratore.

Boško Obradović je pomenuo Institut za filozofiju i društvenu teoriju kao deo Univerziteta u Beogradu, 400 naučnika je to podržalo, a naša opozicija nijednu reč o tome nije rekla.

Opet se vraćam na početak. Oni su nas godinama ispipavali i mi smo sve dopuštali. Da li se iko bunio kada su pod izgovorom fiskalne konsolidacije penzionerima oteli penzije, a nama zaposlenima na Univerzitetu, zdravstvu, oteli 20% plate? Da li se neko bunio? Nismo se bunili. Septembra 2018. godine donete su izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju kojim su priznati lažni doktorati. Devet privatnih univerziteta je u periodu od nekoliko godina izdavalo doktorate, a da nisu imali licencirane magistarske studije. To je ozakonjeno, i jesmo li se bunili? Ne sećam se da je iko ijednu reč, osim mene i možda još jednog kolege, napisao.

Da li možemo da kažemo da su građani i danas u enklavama?

Mi smo u institucionalnim ruševinama i onda smo se u jednom momentu kao društvo odlučili da uđemo u iluziju, odnosno da nekako stvorimo iluziju da ne živimo u institucionalnim ruševinama tako što ćemo se odlučiti za mesijanski tip vođe. Taj vođa je u sebi sjedinio izvršnu, zakonodavnu, sudsku vlast i funkcije kvazidržavnih nezavisnih institucija kao što su REM, Centralna banka, Ombudsman itd. Mi smo se za to odlučili, to je naše opredeljenje i sad se mi stalno nešto iščuđavamo da li je ovo moguće. Obično kažemo da li je moguće da oni toliko ne mogu da izdrže kritiku, a ja se pitam da li je moguće da mi ne možemo da spojimo kao građani 2 i 2. Šerpe su bile izuzetno moćno oružje u probijanju medijskog mraka i oni su to odmah shvatili jer su njihove pristalice došle u poziciju da vide da protivnici ove vlasti nisu na nivou statističke greške, nije to bila slučajna reakcija. E sad, na ruševinama tog sistema došao nam je mesijanski vođa, i šta je on odlučio? Pa samo da te ruševine sravni sa zemljom. Kako da ih sravni? Tako što će se obračunati sa kulturom i obrazovanjem i tako što će praviti fiktivne fakultete koji će izdavati lažne diplome, lažne doktorate i ti kvaziintelektualci počnu da truju i vulgarizuju javni diskurs. Vi onda kažete – pa ovi su svi isti. E sada, slučajno ili ne, Sergej Trifunović je postavio vrlo dobro pitanje – a šta će Rističeviću sako? Mnogi su se tome smejali, ali pitanje je na mestu.

Ali za to su ljudi glasali.

Pa dobro. Ja nisam profesor samo da prenosim znanje, nego da promovišem određeni vrednosni sistem. Ako vi promovišete vrednosti sistem da satirete znanje, da proganjate neistomišljenike, to je put bez povratka.

U politici se meri rezultat, kao i u fudbalu?

Tu se ne bih složio sa vama. I vi znate da on vlada sa 25-35% ukupnog biračkog tela, a to je manjina. Zato bi opozicija trebalo da prestane da se obraća svojim istomišljenicima. Šta opozicija ima meni da govori? Oni treba da vide tu tihu većinu koja je apsolutno nezadovoljna, da vide kako da ih mobilišu.

Kod nas se promene dešavaju kada konvertiti odluče da pređu na ovu stranu.

Tako je. Sad se vraćamo na pritisak ulice. Kada je pritisak ulice dovoljno jak? Kada ovi iznutra shvate da će situacija početi da se menja, tada nastupa ta zatvorenikova dilema: ko će pre da pretekne i da sebi napravi alibi, jer oni znaju u šta su se upetljali. E sad, da li smo mi blizu toga, ja mislim da nismo.