Moji đaci su dobili novi dom

Lideri društvene odgovornosti, Nova ekonomija

Sredstva koja ste dobili kao nagradu za najboljeg edukatora Srbije iskoristili ste da potpuno preuredite i sredite kabinet u gimnaziji u Paraćinu gde predajete. Odakle ideja za takav potez?

Nije to bila neka genijalna ideja već, u tom trenutku, zaista velika nužnost. U prosveti nema novca, kako za plate, tako i za svakodnevne potrebe – od papira i tonera sve do većih stavki poput računara, projektora ili tabli. U tom se problem svi mi u prosveti jako brzo prepoznamo i jako dobro razumemo. Nema kolege koji ne izdvaja od svoje plate za potreban materijal ako želi da mu čas ili projekat bude uspešan, a đaci zadovoljni. Kako nas pokreće njihova sreća i zahvalnost, granice se pomeraju, pa od tonera i papira nekako stignete jednog užarenog letnjeg dana do kante sa farbom i četke u rukama, sa sve klecavim kolenima na klimavim merdevinama. U tom trenutku je jedina dilema da li ste vi tim činom sebe ponizili kao edukatora ili ste, upravo suprotno, postali edukator veći nego ikad, i to ne zbog merdevina. Verujem u ovo drugo i verujem da to đaci vide. Mislim da je ta životna lekcija o empatiji, volonterstvu i preduzetništvu bila vredna tih novaca dobijenih od ovih ili onih nagrada, ja zaista nisam u tim trenucima kalkulisao. Jedina opcija je bila da oba kabineta, u obe škole u kojima radim, dovedem na nivo koji će biti dostojan mojih đaka. Tada oni shvate koliko ih poštujete.

Umesto da sa grupom najboljih edukatora Balkana tokom jula odete na studijsko putovanje u Amsterdam, vi ste ostali u Srbiji da preuredite učionicu. Da li ste se imalo dvoumili zbog te odluke i činjenice da bi ta studijska poseta mogla više da doprinese vašem ličnom razvoju i napredovanju?

Ne, naprotiv. Onoga trenutka kada sam prelomio da je moja učionica mesto gde želim da provedem paklene letnje dane i najveći deo svog godišnjeg odmora, odluka je bila laka. Nakon tragedije koja nas je zadesila u maju, osećao sam da mi je potreban novi početak – nova nada i entuzijazam koji su nam otrgnuti tog 3. maja. Imao sam potrebu da uradim nešto lepo i veliko za sve nas u školi, da tim gestom kažem da ćemo biti bolji i da idemo dalje. Taj osećaj mi je bio daleko vredniji u tom trenutku od bilo kog putovanja i usavršavanja, a i potrebniji na ličnom nivou.

Šta je to što sve sada imaju vaši učenici u odnosu na ono što su imali pre sređivanja kabineta?

Logistički, imaju nove zidove, plafon i pod od laminata, stolice i klupe, rešene probleme kišnice oko prozora postavljanjem novih pločica i stare struje postavljanjem novih električnih instalacija, utikača i prekidača. Nove table su tu, kao i ormarići i kutija za postere, ali i cveće koje obogaćuje ambijent. Naravno, ništa bez novih tehnologija u nastavi – štampač, zvučni sistem, laptop i projektor se podrazumevaju. Međutim, suštinski, moji đaci su dobili svoj novi dom – mesto gde će živeti, raditi, učiti, stvarati i voleti. Mesto kome će se u mislima i snovima vraćati čak i kada ove sveže boje izblede, a mene zameni neko drugi.

Često se priča o lošem stanju u našoj prosveti, uz komentar da sistem ne funkcioniše. Da li i koliko jedan pojedinac može sam da menja sistem?

Ako sistem ne funkcioniše, onda smo sami krivi. Podrazumeva se da jedan ovakav sistem gde ne postoji kazna za nerad niti nagrada za trud predstavlja pogodno tle za inertnost, demotivisanost i demoralisanost. Tu onda nastaje hamletovska dilema: „Biti il’ ne biti?” Jer to je sistem, njegovo je da bude to što jeste – nesavršena kreacija ljudi. A ko smo onda mi? Njegove sluge, potrošni materijal ili kreativci, stvaraoci? Tu odluku svaki kolega mora da donese sam. Nažalost, donose je uglavnom sa malo vere u sebe i velikim strahom od „svemoćnog” sistema. Ja sam svoj izbor davno napravio i tako živim i radim kao da sve zavisi isključivo od mene. Moj savet kolegama je da se ne kriju i da svojim strahom ne hrane jedan običan mit jer mi smo superheroji današnjice, a našim đacima pripada budućnost koja će postojati samo ako u nju hrabro verujete i želite da budete njen deo. Samo tako ćete u to ubediti i vaše đake.

Šta i koliko može da učini svaki prosvetni radnik da bi poboljšao stanje u prosvetnom sistemu Srbije?

Zavisi od toga kolike su vam želje. Ja počinjem od obične saksije cveća. Promene su u prosveti toliko teške i spore da ljudi provedu čitav radni vek u jednoj učionici, a da traga nisu ostavili u njoj, makar u vidu jedne saksije cveća. Nekako smo u stanju letargije, ubeđeni da ništa ne zavisi od nas. Ja sam proteklih godina svojim kolegama pokazao kako se može ličnim delovanjem uticati na stanje u školi i kako jedan čovek može mnogo toga da promeni ako to dovoljno želi. Eto, to je sve što je potrebno – dovoljno želeti promene, a onda sami odlučite gde ćete se zaustaviti. Ja nisam baš dobar u tome.

Šta sve može da učini zajednica da pomogne prosvetnim radnicima da imaju bolji status u društvu i da im olakša da u boljim uslovima mogu da rade svoj posao?

Upravo tako, postoji. Ja ne bih ovog leta mogao da postignem sve ovo bez pomoći lokalne zajednice i ljudi koje lično poznajem, a koji su pomogli moju akciju uređenja kabineta. Sve se svodi na zajednicu i zajedništvo. Moramo da shvatimo da smo zajedno jači i da mi činimo taj jedan mikrokosmos u čijem uređenju zajedno učestvujemo i za koji podjednako snosimo odgovornost. To se nekako poslednjih decenija izgubilo jer je jačanje individualnosti na ceni danas u tefteru zapadnih vrednosti, ali traženje pomoći od drugih nije slabost, naprotiv.

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.