Da li ćemo ikad živeti kao pre: Nakon krize više ništa neće biti isto
Intervju Goran Tomin i Nina Savčić
Najgore je izgubiti poverenje
Već dugo smo prinuđeni da se nosimo sa novim neprijatnim okolnostima, nekad izgleda kao da smo zarobljeni u kazanu koji ključa. Koja su dominantna osećanja koja primećujete na ulici i u ordinaciji?
Različita osećanja kriza pokreće. Recimo, ono što često vidim kod ljudi sa kojima radim jeste strah da će preneti virus nekom članu porodice. Nekad je to teži strah nego onaj za sopstveno zdravlje.
Osećanje krivice?
To je osećanje „krivice unapred“. Nekad klijenti kažu: „Ja to sebi ne bih oprostio“. Što se tiče ostalih osećanja, vidim dva pravca. Jedan je anksioznost koja se pored neizvesnosti zbog same korone još potpiruje nastupima Kriznog štaba. A sa anksioznošću su povezani mnogi mentalni problemi i teškoće. To dodatno ugrožava mentalno stanje nacije. Drugi pravac je neodgovorno ponašanje. Građani počinju da dižu ruke. „Ne mogu ovo više, nikom ne verujem“, i ponašaju se kao „pušteni s lanca“. Imamo i jedno i drugo i to se može videti svuda oko nas, kao i u ordinacijama.
Polarizovani smo, delimo se na hrabre i slabe, na odgovorne i neodgovorne. Svakodnevno čitamo na društvenim mrežama svađe između građana koji nose maske i onih koji to odbijaju. Sukobi su česti i na ulicama i na televiziji. Podele pojačavaju konflikte kojih inače ima previše u društvu.
Ljudi se identifikuju sa jednom ili drugom grupom i postoji direktan ili indirektan obračun. Ne znam da li neko od toga profitira.
Kako bi trebalo da se nosimo sa strahom?
Moramo da ga prihvatimo. U početku, on je bio parališući, ali je sad manji jer ljudi ne mogu zauvek da se plaše. Moramo pokušati da budemo racionalni. Korona je tu, ali život se nastavlja dalje.
Koliko nam u toj borbi sa strahom pomaže država, Krizni štab?
Oni pojačavaju anksioznost. Svoje konferencije drže na način koji je kontraproduktivan u kontekstu mentalnog zdravlja. Uz mere i ograničenja trebalo bi da se daje i objašnjenje zašto su neophodni. Zamislite, recimo, situaciju u kojoj nas Krizni štab edukuje, umesto da nam preti i viče na novinare. Moj predlog je edukacija, dobronameran prijateljski pristup dobrog roditelja umesto strogog oca koji viče i preti batinama. Kad se tako ponašate, onda imate neodgovornu decu, imate građane na ulici koji se ponašaju neodgovorno jer više nikom ne veruju. Oni nemaju kome da veruju. Nema osobe koja bi nama zvučala kao neko ko zna šta radi i šta govori. Potreban nam je neko ko bi uneo red u sistem.
Ipak, mi živimo na terenu na kom se strah smatra slabošću?
Da, vaspitani smo tako da otcepljujemo neka osećanja. To cepanje je kao i polarizacija u društvu. Cepanje se događa unutra. Osoba koja se ne boji, koja ne nosi masku, koja ide u gužvu, ona se boji, ali ona je svoj strah otcepila i projektovala ga u druge koje smatra „kukavicama“.
Nismo poznati po tome da razmišljamo o svojim osećanjima, obično ih „guramo pod tepih“?
Kad ih ignorišemo pa ih možda somatizujemo onda bole leđa, boli nas glava, oscilira pritisak. Tada dobijamo poziv da razmislimo šta nas to zapravo uznemirava. Misliti o svojim osećanjima je preduslov, nekad čak i dovoljno veliki posao. Potrebna je samorefleksija nad onim što se događa.
Dodatno zbunjuje i u naš sistem unosi konfuziju jedna semantička stranputica. Kažu nam da živimo u „novoj normalnosti“. Vi ste je proletos nazvali psihotičnom. Šta našu realnost čini psihotičnom?
To je bilo u početku. Zašto je bila proletos psihotična realnost? Pomalo to što ste rekli – polarizacija. Mislim da je svet generalno polarizovan u dve kategorije. Tako je i u ovoj situaciji. Imate one koji su neodgovorni i imate one koji su previše uplašeni. Veoma je teško da nađete neku mudru zlatnu sredinu, da ostanete razumni, pribrani, da ne budete psihotični.
Kako do te zlatne sredine, razumne mere između straha i poricanja straha, možemo da dođemo?
Edukacijom. Svakog dana otkriva se nešto novo o korona virusu, ali nauka nije tabloidni naslov. Nauka je jako spora. Jedino što mogu da kažem je da bi trebalo biti strpljiv, sačekati i verovati da će epidemija jednom proći, bilo tako što će doći vakcina, bilo tako što će se sama ugasiti, kao i druge epidemije koje poznajemo u istoriji. Na kraju, možda ćemo morati da se naviknemo da živimo sa koronom onako kako smo se navikli da živimo sa influencom. Možda neće prestati epidemija, ali će prestati ovaj psihološki užas.
Gubimo strpljenje. Ima li recepta kako to da prevaziđemo?
Živimo u epohi koju odlikuje potreba za brzim, instant rešenjima. To se prelilo i u psihoterapiju. Ljudi dođu i traže neku tehniku koja bi im pomogla da reše svoj problem preko noći. Potrebno je, a nekad je dovoljno kad nema rešenja podneti činjenicu da ga nema. Ako to uspemo, uradili smo mnogo. Imamo lične kapacitete i za dobre i za loše stvari. Stalno treba ponavljati: „U redu je da se osećam loše, nisam ja lud, luda je situacija u kojoj živimo.“ Ne bi bilo normalno da kroz ovo prolazimo nedotaknuti, tad bih se zabrinuo. Cela mudrost je podneti. Nema magične rečenice koja može da umiri ljude. Podneti je već ogromna stvar.
Rekli ste da niste optimista što se tiče našeg mentalnog zdravstvenog kartona u vremenu posle pandemije?
To vreme je već sada došlo. Kriza se definiše na period od šest nedelja. Period od četrdeset dana u narodu nije slučajno smišljen kad neko premine ili kad se rodi beba. I za dobar i za loš događaj čovek treba da se navikne na novonastalu situaciju. U okviru tih šest nedelja imamo priliku da se reorganizujemo i spolja i iznutra. Ako to uspemo, dobijamo novi kvalitet, spremnost za novu životnu krizu. Ako ne uspemo, može da se razvije nekakva patologija. Ovo traje devet meseci, a ne šest nedelja, patologija se već razvila. Nisam bio optimista jer sam video da će dugo trajati i da ljudi gube lične kapacitete za podnošenje. Ili postanu neodgovorni i bahati ili odu u alkoholizam, a imaju veliku potrebu da se život nastavi normalno. Jako je teško uskladiti sve.
Psihološki odgovor na krizu ima osnov u fiziologiji?
Kada smo ugroženi aktivira se simpatički nervni sistem koji je zadužen da nas čuva. To je nešto što se u sekundi upali, prikupi našu pažnju, da nam neverovatnu snagu i mi onda možemo da se borimo ili da bežimo. Ako je simpatički nervni sistem pod pritiskom jako dugo, onda se razvija patologija, bilo somatska bilo psihička. Na primer, visok krvni pritisak ima funkciju kad smo uzbuđeni, kada treba da bežimo, kad nam treba više kiseonika. Dok opasnost ne prođe. Ako je simpatički nervni sistem dugo opterećen, onda nastaje hronična hipertenzija ili u domenu mentalnog zdravlja razvije se neki oblik patologije nakon što opasnost prođe. Tako možemo da reagujemo odlično u krizi, a kad se kriza okonča onda se osećamo „kao izduvan balon“.
Da li ćemo se teško vratiti na život koji nam je bio poznat ranije?
Da li ćemo se uopšte vratiti, to je ono što se svi pitamo. Još jedna od neizvesnosti koju moramo da podnesemo i da živimo s njom jeste da li ćemo ikad živeti kao pre. Video sam fotografiju pozorišta u kome su počupane stolice da bi se u publici držala distanca među posetiocima. Ta slika me je rastužila, izgleda mi kao paradigma ovog „novog normalnog“ koje ja ne bih uopšte nazvao normalnim. Živimo u vremenu koje nije normalno, zato imamo te reakcije, zato smo nezrela deca ili smo preplašeni ili smo buntovni tinejdžeri. Nismo još na ovu realnost navikli, treba da prođe mnogo vremena da bismo pronašli način života koji će nam odgovarati, jer razni segmenti života moraju da nastave da funkcionišu. Psihološki, na individualnom nivou, svaki veoma lep ili veoma ružan događaj nas menja. Uostalom, tako rastemo. Kolektivno-istorijski gledano neki događaji, i dobri i loši, trajno su promenili svet. Nakon krize više ništa neće biti isto.
Od čega se više strahuje: od samog virusa, od ulaženja u zdravstveni sistem koji je veoma iscrpljen bio i pre epidemije, od ukidanja slobode ili od finansijske krize?
Od svega toga postoji strah. Svesno ili nesvesno, ali sveprisutno.
Bez sumnje, u vreme epidemije trpimo svi, ali koja grupa najviše tereta nosi i kako izlazi na kraj s krizom?
Možda najviše mladi. Stopa pokušaja suicida je skočila i to najviše kod adolescenata. Ne znam za svet, govorim o Srbiji. To nije zvaničan podatak jer zvanične statistike još uvek nema, ali do zaključka smo došli kolege i ja na osnovu naše prakse. Pokušaja samoubistava je više nego ikada. Mladi su veoma osetljiva kategorija. Nama tinejdžeri, recimo, deluju neustrašivo, međutim oni su vrlo fragilni i od te osetljivosti se brane tako što se predstavljaju kao mnogo jaki. Treba im i te kako nežnosti i brige. Imamo nacionalnu liniju za prevenciju suicida, imamo Centar „Srce“ i Kliniku za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ koji je jedina dežurna psihijatrija u Srbiji. Toliko o brizi o mentalnom zdravlju.
Otprilike znamo da kad nam je poremećeno normalno funkcionisanje duže vreme, to predstavlja signal da bi trebalo da se obratimo za pomoć psihologu ili psihijatru. Međutim, ovo su posebne okolnosti, ne možemo da očekujemo da svaki segment života vodimo kako smo navikli. Moramo da se nosimo sa određenim uskraćenostima i nekim reakcijama na njih. Takođe i sa anksioznošću, ljutnjom, nepoverenjem. Sa nekim osećanjima možemo da se nosimo sami, sa nekim ne. Kada bi trebalo da se javimo terapeutu?
Slično je kao i što je bilo u okolnostima koje smo poznavali u vremenu pre kovida-19. Ako kad legnete nemate nesanicu, ako ustanete relativno odmorni, možete da obavite svakodnevne obaveze koje imate i imate sa kim da razmenite lepu reč, onda je sve u redu. Možda je naporno, možda je teško, ali je u redu. Ako vam bilo koji segment života počinje da trpi i ako se osećate loše, to je sigurno trenutak kada bi trebalo da se konsultujete sa terapeutom.
Realno je i razumno očekivanje da bi država trebalo da uzme aktivnije učešće u pomoći građanima da očuvaju svoje mentalno zdravlje i zdravlje svojih bližnjih. Da li postoji nacionalna strategija koja se bavi zaštitom mentalnog zdravlja i, ako postoji, da li se primenjuje?
Tačno se zna protokol prema kom bi trebalo postupati kada se interveniše u krizi, bilo da je to masovni požar, poplava, zemljotres ili pandemija. Već u martu smo kolege i ja apelovali da se tako nešto napravi. Međutim, ništa se nije uradilo. Jedan član Kriznog štaba rekao je da postoji Nacionalna strategija za prevenciju mentalnih poremećaja, ali kolege koje rade u zdravstvenim institucijama o tome nikad nisu ni čule. To možda postoji na nekom papiru, ali se ne primenjuje. Jedno je doneti Strategiju i napisati je, a drugo je uložiti sredstva i primeniti napisano. Teško je da ljudi shvate – kada je mentalno zdravlje u pitanju, jedan uložen dinar u prevenciju predstavlja uštedu od deset dinara u lečenju.
Šta bi značila prevencija mentalnog zdravlja?
Pre svega znači edukaciju. Kako da prepoznamo određene stvari na vreme kod sebe i kod bližnjih? Šta je to što ne bi trebalo raditi, kako bi trebalo postupati? Takođe, trebalo bi osnažiti ljude, napraviti centre, povećati kapacitete psiholoških službi u školama, domovima zdravlja. Da ne govorim o tome u šta se služba za ljudske resurse (HR) pretvorila u kompanijama, to nije briga o zaposlenom, to je briga o korporaciji. To bi značilo široku mrežu konstantnog rada pomalo, ali nakon dvadeset godina mogli bismo da vidimo da to ima smisla.
Koliko u ovim okolnostima ima individualne, a koliko društvene odgovornosti?
Izgleda da je u kriznim situacijama kolektivna odgovornost primarnija. Kad je sve mirno, možemo biti slobodni, odgovorni i individualno odlučivati. Ali, kada je posredi situacija nacionalne ili globalne krize, onda kolektiv nosi veću težinu. To je slučaj u azijskim zemljama koje su prilično sredile epidemiološku situaciju i to ne vakcinom nego disciplinom, kolektivnom solidarnošću.
Upravo te zemlje se navode kao loši primeri društvenog uređenja. To su uglavnom zemlje sa autoritarnim režimima.
Istina je da su mahom u pitanju autoritarni režimi gde stanovnici slušaju ono što je rečeno da rade. Podržavam slobodu u ponašanju i izražavanju, ali u doba krize tako nastaje haos. Zato je Zapad gore prošao sa pandemijom nego Istok.
Tako ponovo dolazimo do poverenja i edukacije?
Poverenje koje je izgubljeno moglo bi da se povrati ukoliko bi nam se saopštavala istina. Uvek je bolja izvesna loša vest nego neizvesna nikakva vest. To je moja preporuka, istinu na sto ako postoji želja da se povrati poverenje.
Poverenje bi donelo i adekvatnije ponašanje kolektiva?
Onda bi bilo saradnje. Delovali bismo kao jedan tim.
Tekst je prenet sa portala Nova ekonomija.