Zlo se usavršilo i sada ga gledamo na terenu

Autor: Marko Lovrić, NIN

Države kao da više ne postoje. Tragično je da ova država ili neka druga imaju slabiji integritet od neke kompanije. Postajemo još više robovi, i ne znamo šta da radimo. Jedino možemo da se udružujemo, ali kada god smo se udruživali, neko nas je izradio. Ovo je materijalizam, odsustvo svake vrednosti. Ovde je sve obrnuto – što sam gori, to sam bolji. I što sam bolji, to sam gori.

Hvala umetnosti na tome što u dobu specijalizanata čoveku još dopušta da bude renesansan, kakav je i trebalo da bude – da u isto vreme komponuje i piše, svira i slika, glumi i bude kralj Čačka. Istina, u ovome poslednjem Nenad Marić je samozvanac, ali ni u čemu drugom, jer je dobrodošao u krcatim dvoranama, ozbiljnim izdavačkim kućama, uglednim galerijama, pa i na Fakultetu likovnih umetnosti, na kome je slikarstvo diplomirao. Gluma je njegovo najsvežije otkriće, jer je nedavno u Beogradu odigrao „Saundtrek za film koji nije snimljen“, srpsko-hrvatsku radio- dramu koja se prelila i na scenu, ali trenutno je, sam kaže, u prvom redu muzičar. I kao što je red u umetnosti, sve Marićeve izložbe, sva tri albuma, obe zbirke poezije, drama, sve je to niklo iz nekog blata.

Zašto ste se nazvali Kraljem Čačka?

U školi su nas učili da Čačak na turskom znači „blato“. Kada su Turci došli u Čačak, teren je bio od stvrdnutog blata, i tako je dobio ime, a ja sam ga dobio iz čiste frustracije, jer je Čačak devedesetih bio užasan za odrastanje, barem meni. Bilo je naravno i lepog, ne bih sad da zamračim celu sliku detinjstva, ali sociološki momenat u mom slučaju nije baš bio kako treba. Ne bih li se obračunao sa time, morao sam nekako da nazovem taj problem. Prišio sam pseudonim uz to čime sam se bavio ne bih li pokušao nešto da rešim.

Da li vas ta frustracija okruženjem i danas podstiče? Je li umetnikovanje ventil?

I ventil i izraz i način da se reši problem. Ili barem da pokušam da ga rešim. Rođen sam u onom vremenu pre velike promene sveta, pre našeg raspada. Onda se dešavaju devedesete, ceo jedan svet se ruši, i nemoguće je da se to ne odrazi na ljude. Muzika mi je tu služila kao eskapizam, kao prostor u kome se osećam slobodno, gde nije niko osim mene, muzike i sveta. To je kao nekakva introspekcija, rad na sebi. Sva ta unutrašnja stanja su kroz muziku, umetnost, kulturu sublimirana. Ona ne mogu da naštete. Naprotiv – pomažu. Uvek se setim Vudija Gatrija, koji je imao gitaru na kojoj je napisao „This machine kills fascists“.

Vaš muzički izraz deluje retro, kako se to danas kaže – čovek i njegova gitara protiv celog sveta u dobu u kome se toliko nade polaže u jaku produkciju.

Izraz sam gradio. Menjao se, menja se i dalje, a sve to u odnosu na percepciju sebe i sveta. Oslonio sam se na tradiciju snimljene muzike, koja potiče od bluza, preko džeza, pa sam otkrivao i dalje otkrivam muzičke fenomene, pogotovo kantautore. Jednom nogom sam u tom vremenu i prostoru, a drugom ne znam gde ću da stanem. Stojim na jednoj nozi. Ali ne posmatram istoriju kao nekakav progres u kome je zastarelo ono što je bilo pre. I sada se čitaju Šekspir ili Gete, to je univerzalno i trajno, te je tako i kada se sluša Arsen Dedić. E sad, muzika jeste dosta zavisna od tehnologije. Postoji tehnološki jaz generacija, pa je i meni bilo veoma teško da se povežem sa Bobom Dilanom kad sam ga prvi put čuo. Kako ja to da osetim? Čuo sam, ali na prvu nisam znao o čemu se radi. Tek posle niza slušanja, kada sam pokušao da shvatim vreme u kome je to nastalo, a onda i da se otvorim za emociju koju su Dilan, Dedić i mnogi drugi imali kao problem ili rešenje u svom životu, postalo mi je jasno da se tu radi o bavljenju ljudskom dušom i svetom oko sebe.

***

U jednom intervjuu ste govorili o tome da imamo malograđanski odnos prema sopstvenoj kulturi, da inostranu veličamo, a domaću nipodaštavamo.

Meni to izgleda kao odnos čoveka prema bliskim ljudima – prema njima je opušteniji, slobodniji, može svašta da kaže i svakako da se ponaša, ali uvek postoji granica nakon koje čovek najbliže povređuje, i to se dešava veoma često. Čini mi se da je naš kolektivni odnos prema sopstvenoj kulturi isti slučaj. To može da bude, rekli bi stručnjaci, znak nezrelosti društva koje ne ume da prepozna šta u njemu vredi, u šta treba da ulaže, na čemu treba da gradi. Mislim, doduše, da toga ima svugde. Egzotičnost jeste pozitivna, to što dolazi sa strane čoveku će da proširi vidike, da ga obogati, ali potcenjivanje je drugo. I to traje i-ha-haj, kako slušam od starijih ljudi. Tu lekciju, dakle, nismo naučili, a reč je o odnosu prema sebi. Raste voćka, ceo život si uz nju, i ne ceniš je, jer zapravo ni ne znaš šta imaš. Onda odeš u neku egzotičnu zemlju, vidiš drugu voćku, i diviš joj se, jer je nemaš. Treba naći balans u tom odnosu, ali da bi bilo uravnoteženog odnosa, mora biti svesti, a da bi bilo svesti, mora da se mućne glavom. A da bi se mućnulo glavom, čovek mora da bude slobodan.

Nedavno ste dobro upoznali zagrebačku kulturnu scenu. Zavisno od dana i raspoloženja, nekada nam je bliska, nekada daleka. Čega zanimljivog ima u poređenju?

Geografski je drugačije, problemi su veoma slični. Boraveći tamo razmišljao sam kako je šteta što kulturna razmena Beograda i Zagreba nije podržana, nije češća. Ima je i u filmu i u pozorištu i u muzici, ali kao da prolazi ispod radara, kao da nikome ni ne znači. Uglavnom, politika tu zauzima veći deo prostora i pravi gluposti kao što ih je uvek pravila. Ali to su i dalje ljudi poput nas, i baš mi je drago što je „Saundtrek“ izveden u Beogradu.

Članak je prenet sa portala NIN.