Zašto nam do 2025. obećavaju prosečne zarade od 1.000 evra kad smo ih već dostigli

Autor: Duško Vuković, NIN

Ne moramo da čekamo 2025, zarade su već u novembru prošle godine premašile 900 evra. Tačnije, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za taj mesec prosečna zarada zaposlenih u Srbiji iznosila je 108.001 dinar, što je po srednjem kursu bilo 920 evra. Ali tu nije kraj „lepim“ vestima za prosečnog zaposlenog u zemlji, jer imamo novije i svežije podatke da je zarada u decembru dosegla 983, zamalo hiljadarku evra (115.315 dinara), da bi se u januaru neznatno smanjila na 974 evra (114.228 dinara). Sve u svemu dostigli smo pre roka željeni cilj!

Navedeno je tačno i nesporno, samo ima jedna „mala“ začkoljica, jer je reč o prosečnoj bruto zaradi, od koje je u januaru na ime poreza i socijalnih doprinosa zaposleni državi izdvojio 31.459 dinara ili 269 evra. Preostalih 705 evra ili 82.769 dinara je uplaćeno na tekući račun zaposlenog kao njegova neto zarada, što je, priznaćemo, daleko ispod zacrtanog iznosa od hiljadu evra.

Zašto nam političari obećavaju zarade od hiljadu evra za nekoliko godina kad smo ih već krajem 2022. dostigli? Zašto se u Srbiji prevashodno misli na neto zaradu, a ne – ako želimo da se istinski upoređujemo sa drugima, pre svega sa evropskim zemljama – na bruto zaradu?

A stvar je jednostavna – trebalo bi da govorimo samo o zaradi koju definiše Zakon o radu, a ona podrazumeva zaradu koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Sigurno da je jedan od glavnih razloga taj što politička elita, manipulišući, ne želi da imamo svest i saznanje kolika nam je upravo zarada, a nadasve koliko kao zaposleni izdvajamo novca državi na ime svog rada, truda i znanja. Tada bi morali da kažu, i političari na republičkom i na lokalnom nivou, kako upravljaju i šta rade sa više od dve milijarde evra pristiglih godišnje na ime poreza na zarade i kako upravljaju sa više od sedam milijardi evra, takođe na godišnjem nivou, uplaćenih u fondove penzionog, zdravstvenog i osiguranja u slučaju nezaposlenosti (doprinos za nezaposlenost izdvajaju samo zaposleni, a poslodavce je država unazad već nekoliko godina oslobodila obaveze uplate na njihov račun, što je retkost u Evropi).

Moj sindikalni savet – obavezno pogledajte na svojim isplatnim listićima (ukoliko vam ih redovno dostavljaju i što je zakonska obaveza svih poslodavaca prema zaposlenima) koliko vam je zarada oporezovana. To su vaše zarađene pare, i svakako bi trebalo da znate koliko vam od zarade država uzima na ime poreza i doprinosa. Ali i da se upitate da li je, recimo, taj porez veliki, da li je visina poreza pravično opredeljena u odnosu na vašu ekonomsku snagu – u krajnjem, da li država mora toliko da vam uzme, a da vam za egzistencijalne troškove, poput hrane, odevanja, stanovanja, grejanja i svih drugih životnih potreba preostane veoma malo.

Očigledno da današnja politička elita, oslobođena bilo kakve ideologije, ne može da se smatra prosvetiteljski nastrojenom, ali da se suprotno sveprisutnom narativu o brizi za standard najugroženijih, u praksi vodi superhikovskim motom „uzeti od siromašnih da bih dao bogatima“, činjenica je koju ne želi da prizna niti da je javnost još neko vreme prepozna.

Jer, kako onima koji su već decenijama u najtežoj poziciji, a to su zaposleni koji primaju minimalnu zaradu, koja će u ovoj godini prosečno iznositi 54.000 dinara, reći da će im njihova država na ime poreza i doprinosa svakog meseca uzeti 14.000 dinara ili oko 120 evra? Sa 40.000 dinara što će im na računu ostati, mogu samo da plaču, a sa onim što im je država kroz propisano sledovanje hrane i bezalkoholnih pića „obezbedila“ – da ostanu gladni i žedni. Ista ta država, koja im uzima 14.000 dinara na ime njihovog rada, „preporučuje“ da je decilitar tečnosti dnevno po članu domaćinstva dovoljno za njihovu egzistenciju i „zdrav“ život. Kroz sastav minimalne potrošačke korpe, država se već godinama rukovodi računicom da je svakom članu tročlanog domaćinstva za egzistenciju dovoljno da dnevno potroši 2,2 evra ili 262 dinara.

Upoređujući se sa drugim državama, neke evropske nemaju minimalnu zaradu, ali one koje imaju ne oporezuju svoje građane koji su na minimalcu. U Nemačkoj je minimalna bruto plata oko 1.900 evra, a ni centom nemačka država ne oporezuje taj iznos. Na njega se, doduše, plaćaju samo socijalni doprinosi, ali ipak zaposlenima na minimalcu ostaje više od 1.500 evra, čime svakako mogu da podmire troškove hrane i stanovanja.

Stanislav Ježi Lec, poljski satiričar, svojevremeno je napisao aforizam: „Nekad je građanin gurao novac u čarapu, a danas je bos“, koji najprikladnije opisuje stanje u našem društvu poslednjih decenija.

Članak je prenet sa portala NIN.