Treba nam kreativna pobuna a ne samo revolt

4. Jun 2020.
Deo intervjua sa Igorom Štiksom za nedeljnik NIN. Autor: Stefan Slavković
dr-igor-stiks-bio
Igor Štiks.

Pandemija je pokazala da je prošlost EU mitologizovana, a da je njena sadašnjost klimava i sumorna. Kakva će biti njena budućnost – gomila zasebnih država ili njena rekonceptualizacija?

U magazinu Roar uskoro izlazi moj tekst pod naslovom „Nedostižna Evropa, ili zašto se ujedinjenje Evrope nije dogodilo“. Tvrdim da su se unutar EU desile integracija i proširenje, ali ne i ujedinjenje Evrope koje je kao cilj bilo proklamovano 1989. godine. Glavni razlog neostvarenom ujedinjenju je ekonomska, politička te intelektualna potčinjenost istočne, bivše socijalističke Evrope koja je kapitulirala u vremenu tranzicije. Uprkos nekim prosperitetnim zonama, došlo je do emigracije, deindustrijalizacije i socijalne depresije u kojoj cveta desničarski populizam. U posljednjih deset godina razotkrila se i duboka podela na sever i jug Evrope. Projekat je sam doveo do svoje fragmentacije i s time se moramo suočiti na evropskom nivou. Nade da će EU predstavljati progresivni, socijalno osetljiv kapitalistički blok nasuprot Americi i Kini više ne postoje. Međutim, sviđala se nama ideja evropskog ujedinjenja ili ne, ili EU sama, kontinentalni procesi integracija i dezintegracija nam određuju život. Dok tražimo ideje o uravnoteženom razvoju Evrope ne mislim da se treba prepustiti nacionalnim mantrama. Specifičnost evropske situacije danas je da se istinsko ujedinjenje Evrope nije dogodilo, ali ni nacionalne države kao istorijske forme više nema. Neka vas zastave ne zavaraju.

Gde je tu zapadni Balkan, u koji se iz Evrope vratilo na stotine hiljada ljudi bez posla i održivih planova? Evrofili veruju da će EU ekonomsku štetu i političku nestabilnost možda amortizovati upravo novim proširenjem…

U nebranom grožđu, eto gde. Bez obzira na retoriku koja ohrabruje integrativne procese, Balkanom se sada niko neće baviti. Ekonomski je nebitan za EU. Politička cena novog širenja može da bude prevelika u odnosu na geopolitičku stabilnost bloka. Ostavljeni smo s postsocijalističkim čudovištima čije su ekonomije pod uticajem privatizacija, mera štednje i zaduživanja izgubile mogućnost da donekle deluju samostalno i koje sada vode režimi koje neprecizno zovemo stabilokratskim ili hibridnim. Oni glume demokratske procese, ali ih vode ljudi s mentalitetima ratnih vođa koji samo umeju da reprodukuju atmosferu građanskog rata, dok su istodobno povezani s globalnim tokovima kapitala i sa sličnim režimima po svetu, bili oni u zalivima, na ostrvima, u srcu Azije ili u kancelarijama na visokim spratovima nebodera. Tu mislim na tzv. respektabilne korporacije iz tobože uređenih, demokratskih zemalja kojima nije problem da na periferiji zaključuju lukrativne ugovore u koje javnost nema nikakav uvid. Ovdašnje kleptokratije opstaju proizvodnjom haosa zbog čega se idejno nismo mnogo pomerili od kraja osamdesetih, kada je kao jedina uteha sluđenoj populaciji ponuđen verski ili etnički identitet i njegova ubilačka mistika. Sada tome dodajte postmoderne teorije zavere, strah od nekog velikog Drugog koji, eto, baš vas hoće da čipuje. Najveći broj ljudi živi u tom mentalnom rasulu – radi za strane korporacije, vlastitoj deci sujeverno stavlja narukvice i ogrlice verujući u njihovu magičnu moć, svoju vrednost meri potrošačkom sposobnošću u novom šoping molu, ali nikako ne zaboravlja na narodne običaje jer – važno je, kako tvrde u svojoj dezorijentisanosti, znati ko si.

Trenutno živite u Beogradu. Kako gledate na debatu o bojkotu predstojećih parlamentarnih izbora?

Beograd je postao jedna od mojih adresa, ali kao čovek bez glasačkog prava mogu samo kao legalni gost gledati na tu situaciju. Razumem moralni argument onih koji ne žele da učestvuju u unapred nameštenoj igri, ali jasno mi je i zašto neki političari pribegavaju bojkotu kao sredstvu preživljavanja. Isto tako, razumem i one koji veruju da parlament ipak može da bude neka vrsta tribine. Morate ipak verovati u institucije kada se upuštate u elektoralnu politiku. Veliki je problem kada ne znate ko i gde zapravo donosi odluke. Zato ne čudi što mnogi misle da do promene ne može da dođe institucionalnim putem. Onda vam, kao što smo rekli, ostaje ili pristanak ili ulica i prevrat. Ali pitanje bojkota izbora niti čak trenutnog režima nije ključno pitanje ovog društva već situiranje u globalnim procesima koje smo zacrtali. Svet kao preteća džungla kako vam govore već trideset godina ili svet kao bogatstvo ideja i praksi s kojima komunicirate na ravnopravnoj osnovi. Ako dođemo do toga, možda Beograd (opet) bude svet.

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.