Sreća kao jedina nagrada

Piše: Dragana Nikoletić

Za to što Nemanjiće pamtimo po manastirima, a ne po izgrađenim bolnicama i mostovima, što mahom ne shvatamo porive filantropa – Ilije M. Kolarca, Sime Andrejevića Igumanova, Save Popovića Tekelije, Miše Anastasijevića.. .- što uglavnom ne znamo da je ulog za opšte dobro Nikole Spasića bio za tri odsto veći od kapitala Nobelove nagrade 1939, postoji više razloga. Slično je sa geslom „na muci se poznaju junaci“ koje stoji na putu humanitarnom davanju u redovnim prilikama, u čemu srećom ima izuzetaka.

Ta „velika i duboko smislena potreba čoveka da učini dobro delo“, kako sve prethodno definiše Slavko Vejinović, autor knjige Zadužbinarstvo kod Srba, nije popularna kao nekad zbog promene u vrednostima, načinu života, kulturi, društvenim i ekonomskim odnosima, objašnjava Jelena Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Jer, „u vremenu kada su zadužbinarstvo i dobročinstvo u Srbiji bili razvijeni, naročito između dva svetska rata, buržoazija je osećala društvenu, ali i patriotsku obavezu da doprinese razvoju određenih oblasti, kao i smanjenju siromaštva“, kaže profesorka.

Neki od danas imućnih ljudi brzometno su se obogatili, ponekad su imetak stekli kršeći i zakone, baveći se nedozvoljenim rabotama i koristeći tranziciju za lično bogaćenje. „Ogrezli u predatorskom otimanju, takvi novobogataši su lišeni svake društvene odgovornosti, dok je patriotizam sveden na tabloidno busanje u grudi, i to u sistemu bez moralnog i vrednosnog utemeljenja“, naglašava Đorđevićeva.

Padu morala doprinosi država podsticanjem podela, nepoverenja, prezira, umesto poštovanja i ljubavi prema bližnjima. Dobrota se nipodaštava, a izostaju dijalog, vera u zajednički napredak, kao i respekt izuzetnih napora, u šta spada dobročinstvo. Nedostatak zahvalnosti postao je deo našeg mentalitetskog sklopa.

„Hvala“ se može reći i poreskim olakšicama neodobrotvorima – kompanijama, sa razvijenim principima humanitarnog delovanja. Za ovo se bori Koalicija za dobročinstvo, pokušavajući da promeni destimulišuće sistemske okvire. Uspeh je relativan: tek pre neki dan doneta je odluka po kojoj donatori zdravstvenom sistemu Srbije mogu kroz računovodstvene procedure da neutrališu PDV. „Ali, ovo ima značaja za one koji direktno doniraju svoje proizvode, ili imaju veliki obrt, a ne i za fondacije, udruženja i manje poreske obveznike, pa mere neće imati velikog efekta. Takođe, neutralizacija PDV-a uskraćena je kod doniranja Crvenom krstu, Banci hrane, narodnim kuhinjama, institucijama koje pružaju usluge osobama sa invaliditetom, sa ograničenjima u razvoju, ekstremno siromašnima…“, objašnjava Veran Matić, predsednik UO Fonda B92. Uprkos otežavajućim okolnostima, Koalicija za dobročinstvo, čiji je član Fond B92, sakupila je od početka pandemije 120 miliona dinara za nabavku respiratora, opskrbu bolnica kompjuterskom i zaštitnom opremom, hranom…

Pojedina preduzeća pomažu i mimo krize, pa Matić ističe primere Eliksir i MK grupe, Majkrosofta, Nordeusa… Sportisti često daruju anonimno, ili preko svojih fondacija, što je slučaj Vlade i Ane Divac, kao i Novaka Đokovića. Tu je i Ana Ivanović, i mnogi drugi, a doniraju i građani putem SMS-a.

Međutim, kad Đoković pokloni milion evra, od njega se to prosto očekuje, ali ne i od „raznih ceca, lukasa i tajkuna, čije je samo da aplaudiraju vlastima“, primećuje Jelena Đorđević. Vlast, opet, i filantropiju doživljava kao poligon političke borbe, pa je pre tri godine odbila donaciju Dragana Đilasa Ustanovi za decu i mlade u Sremčici. „Zasnovana na sejanju mržnje, na banalnim idejama, na neobrazovanim i neprosvećenim ljudima, otimačima, ulizicama bez digniteta, vlast sve što je na suprotnoj strani, na strani dobra, pikira za odstrel“, kaže Đorđevićeva.

„Dobro ima relativno ograničen broj formi i načina iskazivanja, ali zlo ima bezbroj lica. Normalnost je takođe omeđena, ali je izopačenost, izgleda, bezgranična“, zaključuje.

Kada bi sami bili spremni da se odreknu dela viška, nakamarenog po opisanim principima, možda bi vlastodršci bili spremniji za donošenje niza mera za rehabilitaciju, pa čak i ekspanziju filantropije u Srbiji. Ne bi sve prepustili dobrovoljačkoj samoorganizaciji koja mahom reaguje od krizne do krizne situacije. „Mi se spontano, kao ljudi, organizujemo kad je teško, i to proizlazi iz autentične ljudske plemenitosti, uporne i nepobedive čak i u bolesnim društvima kakvo je naše. Istovremeno, plemenitost, saosećanje prema drugima, davanje a ne uzimanje, zajedno sa poštenjem, u takvim društvima predstavljaju vrstu otpora prema mejnstrimu i onome što on kod nas oličava“, fenomen tumači profesorka Đorđević.

„U periodima nesreća i katastrofa svakako nastaje plima aktivnosti dobročinstva u celom društvu, ali čini mi se ne kao izgrađena kultura, već kao prirodno reagovanje“, s njom je saglasan Veran Matić. Posledica gesla „na muci se poznaju junaci“ jeste to što se po završetku kriza davalaštvo bitno smanjuje, budući da se iscrpe fondovi, pa trpe oblasti kojima je podrška kontinuirano potrebna. A filantropija se vraća dva koraka unazad.

U ekstremnim prilikama pikovi su veći, pa se u kraćem periodu prikupi više sredstava. U redovnim okolnostima davanja su manja ali stabilnija, uz uslov da humanitarne organizacije imaju dobre dugoročne programe, sa jasnim ciljevima i efektima, transparentnošću realizacije, redovnim izveštavanjem i dobrim rezultatima. Tome su primeri kampanje Fonda B92, Bitka za bebe i Bitka za porodilišta, koje su masovno privlačile donatore.

Izostankom sistemskih rešenja za konstantno dobročinstvo, država je uspela i da obesmisli tradiciju volonterizma u vidu omladinskih radnih akcija (ORA), kojima je podizana zemlja nakon Drugog svetskog rata. „Svrha ORA bila je i da se zbliže mladi iz različitih republika SFRJ oko istog cilja – obnove države, i time se izgradi jak nacionalni identitet nove nacije – Jugoslovena“, objašnjava Lena Tatalović iz Volonterskog servisa Srbije. „Današnji odnos prema ovakvom obliku omladinskog aktivizma često ide u krajnost – od idealizovanja i romantične percepcije bivših akcijaša, do otvorenog prezira ORA kao ‘instrumenta ideologije’. Uz očigledan pečat vremena koje nose, ORA su u doba socijalističke Jugoslavije bile jedan od modela dobrovoljnog rada sa sistematskom podrškom države“.

Sejanjem klica klasnog, nacionalnog i svakog drugog razdora, aktuelnom režimu ovo nije moguće. Tako će dobročinstvo „ostati incident, sve dok kultura humanosti ne postane poželjni obrazac svakodnevnog ponašanja“, primećuje Matić. Jer, „pozitivna atmosfera međusobne solidarnosti i dobrote najbolji su stimulatori empatije“, dodaje on.

Do uspostavljanja takvog modela, kako da razumemo anonimne darodavce, što za svoj humani čin ne dobijaju ništa zauzvrat, osim osećanja da su ljudi, što ih čini srećnim? „Odvratan je svet u kome svaki gest mora da donosi neku korist za onog koji daje. Davanje bez interesa, kao i ljubav, fundament je ljudske sreće“, naglašava Đorđevićeva.

Takva vrsta sreće obeležiće mnogobrojne pojedince što su šili zaštitne maske, snabdevali penzionere, ili im šetali kučiće, sve one koji su pakovali potrepštine mimo „preporuka“ vladajuće partije. Srećom će „profitirati“ i zaposleni u društveno odgovornim preduzećima, dok je fondacijama ona prirodno stanje. Malo li je u državi u kojoj se vlast ponaša kao da je sama sebi sasvim dovoljna?

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.